Presude za smeh ili ozbiljnu brigu

S razlogom je Visoki savet sudstva 2014. odlučio da se svi sporovi vezani za medije i novinare vode isključivo u Višem sudu u Beogradu. Dva su osnovna razloga bila da se ostalim sudovima po Srbiji oduzme ova nadležnost. Prvi je što je sudska praksa bila veoma neujednačena, pa su za ista „dela“ dosuđivane drastično različite kazne, posebno one novčane, uglavnom za povredu časti i ugleda.

Drugi razlog je što su se sudije u provinciji očajno loše snalazile u materiji vezanoj za sudske procese iz domena informisanja, prava slobode izražavanja itd, što zbog nedovoljnog iskustva u ovoj materiji, što iz neznanja i, što je još gore, često neobjektivnog, pristrasnog ili rada sa elementima korupcije, po pravilu na štetu medija i medijskih radnika.

Pokojna „Svetlost“ bila je među najčešće tuženim novinama u Srbiji, sve od devedesetih prošlog veka pa do privatizacije 2007. godine. Na sreću, u mnogim sudskim procesima ove novine, koje su važile za jedne od najprofesionalnijih u zemlji, iz mnogih sporova su se „izvukle“ bez presuda, zahvaljujući kompetentnom advokatu Draganu Duci Lazareviću, ali i „istreniranosti“ novinara i urednika da se uspešno brane.

Nažalost, u tri slučaja nije bilo spasa, jer je „bilo suđeno“ da „Svetlost“ bude osuđena, a to su presude zbog kojih su kragujevački sudovi presudili da glavni urednik Miroslav Jovanović sada mora da nadoknađuje štetu za tekstove objavljene još pre petnaest godina.

Prvi od tih „spornih“ tekstova, objavljen 2. septembra 2004, pod naslovom „Al’ se ovde dobro kralo“, bavio se malverzacijama u kragujevačkoj Pošti koje su otkrili zvanični državni organi. Uz tekst je objavljena fotografija tadašnjeg pomoćnika direktora Pošte (ujedno i partijskog funkcionera SPS-a) i to je bio predmet privatne tužbe protiv urednika, novinara – autora teksta i „Svetlosti“ kao izdavača novina.

Suština ove tužbe bila je tvrdnja dotičnog rukovodioca da je njegova fotografija objavljena bez njegove dozvole, odnosno saglasnosti. Uzaludne su bile tvrdnje optuženih da za objavljivanje fotografija lica koja obavljaju javne funkcije, a ovaj je bio upravo to – pomoćnik direktora jednog javnog, državnog preduzeća, takva saglasnost po Zakonu o javnom informisanju nije potrebna.

Drugo, dokazano je da fotografija nije iz privatnog života tužioca, jer je napravljena na javnom skupu, niti je u bilo kom pogledu kompromitujuća, uvredljiva i slično. Prosto, bila je to slika nalik na onu za ličnu kartu, ali sud je doneo osuđujuću presudu, uz obavezu da se tužiocu isplati 290.000 dinara.

Drugi tekst, objavljen 2. novembra 2004, za koji je „Svetlost“ dobila drakonsku kaznu od čak milion i 578 hiljada dinara, napisan je povodom kriminalnih radnji dvoje starijih maloletnika, srednjoškolaca. Naime, saznanje iz policijskih izvora da su jedan mladić i jedna devojka napravili svoj pornografski film, koji su potom umnožili i prodavali ga svojim vršnjacima, bio je jak razlog za bavljenje ovom temom.

„Svetlost“ je opisala kako su klinci sve to radili, ali ni na koji način ne otkrivajući identitet maloletnika, čak ni kroz inicijale imena i prezimena. Međutim, u tu priču uključio se jedan „vešti“ stari beogradski advokat, njegove „veštine“ bile su širokog dijapazona, kao branilac maloletnih filmskih aktera.

Fotografije koje su uz tekst objavljene ni u najmanjem detalju nisu otkrivale njihov identitet, ali devojka „glumica“ pred sudom je izjavila da „prepoznaje sebe po ćebetu“ na kome se odvijala „filmska radnja“. Svejedno što je takvo „prepoznavanje“ neuverljivo, a što je još važnije – čitaoci na fotografijama nikako nisu mogli da identifikuju likove, sud je doneo presudu uz dosuđenu naknadu nematerijalne štete koja je prevazilazila sve zakonom određene limite. Treću tužbu, za tekst objavljen 13. septembra 2007, po kojoj su novine „pukle“ za skoro 380 hiljada dinara, podnela je sudija tadašnjeg Okružnog suda – kao privatna tužilja, a spor je vodila njena koleginica iz istog suda i iz istog sudskog veća. U ovom slučaju bilo je sporno objavljivanje jednog pisma čitaoca, potpisanog punim imenom i prezimenom i adresom stanovanja, u kome je izrazio nezadovoljstvo ishodom suđenja u kome je on bio neposredni akter.

Ukratko, čovek je izgubio pravo na nasledstvo očevine, jer je, prema njegovoj tvrdnji, njegov otac u alkoholisanom, neuračunljivom stanju, petnaest dana pred smrt, na nagovor bliskog rođaka, potpisao ugovor o doživotnom izdržavanju. Sin je za to saznao tek posle očeve smrti i tužio je rođaka prevaranta, a jedna od nekoliko sudija koji su se izmenjali u višegodišnjem procesu, našla se povređenom, jer se autor pisma požalio da mu nije prihvatila ključnog svedoka i da mu je „zapretila da će zbog tog zahteva otići u zatvor“.

Na kraju, autor pisma je kao svedok potvrdio da ga je on napisao, da je objavljeno autentično, bez ikakvih intervencija urednika rubrike, ali sve to nije pomoglo, pa su urednik i izdavač novina proglašeni krivim.

Kada bi, samo hipotetički, neki profesionalni „revizor“ danas pročešljao sve tri navedene tužbe, načine na koji su sudski procesi vođeni i kakve su presude donete, ne samo da bi na sve stavio velike putače, već bi se, verovatno, i slatko nasmejao ili – ozbiljno zabrinuo.