Predsednik zvoni za kraj škole

“Nikad ne poklanjam ocene, ali sad prvi put nikome neću dati jedinicu”, kaže jedan gimnazijski nastavnik matematike iz provincije. Okončanje škole u celoj Srbiji zbog tragedije u “Ribnikaru” – i to kad je početni šok prošao, a deca se vratila kakvoj-takvoj rutini – ovaj nastavnik naziva “klanjem celog stada za kilo mesa”.

Njega i kolege je prošlog petka (2. jun) zatekao dopis Ministarstva prosvete koji je okončao višednevne glasine i nagađanja – javljeno je da se redovna školska godina ima završiti već u utorak (6. jun), dve sedmice ranije nego što je trebalo.

“Ljudi su sluđeni”, kaže ovaj nastavnik. “Nije baš da svi nastavnici vole da rade, ali su sluđeni kad im neko kaže da za dan-dva završe školsku godinu. Da je neko to predložio pre mesec dana, pa da se bar organizujemo. Ovo je sve besmisleno.”

Dok čitalac drži ovaj broj “Vremena” u rukama, u Srbiji je u toku neka vrsta Šredingerove školske godine – istovremeno traje i ne traje.

Naime, vlada Ane Brnabić odlučila je da se redovna nastava završi ranije “zbog tragedija koje su duboko pogodile čitavo društvo”, ali da škole ipak ostanu otvorene za učenike koji žele da poprave ocene, učestvuju u dodatnoj ili dopunskoj nastavi, aktivnostima ili da budu u boravku.

Odlukom, koju kao “skandaloznu” opisuju brojni nastavnici, roditelji i stručnjaci sa kojima je “Vreme” razgovaralo, tako je okončana jednomesečna saga.

Sve vreme se činilo da vlasti tumaraju u potrazi za odgovorom na pitanje kako upravljati školama nakon šokantnog zločina u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru. Dve grupe roditelja iz te škole istakle su suprotstavljene zahteve, ali baš niko među roditeljima, nastavnicima, stručnjacima ili psiholozima nije tražio da se skrati školska godina svuda u Srbiji.

ODLUČIO JE JEDAN ČOVEK

Da ne bude dileme ko je na kraju presekao, pobrinuo se sam predsednik Aleksandar Vučić. On je na TV Prvoj rekao da je doneo odluku da se škola okonča slušajući roditelje koji su u zločinu izgubili decu.

“Morate da pokažete poštovanje prema porodicama stradalih, morate da pokažete poštovanje prema tom odeljenju”, rekao je Vučić. “Ja sam razumeo manjinu roditelja. Kao što poštujem većinu roditelja koji su uvek za to da deca idu u školu, da se druže, da se socijalizuju, da razumeju jedni druge. To je većina, 75 ili 76 odsto, govorim o ovoj školi.”

Opisujući još neke detalje zločina iz školskog hodnika, Vučić je govorio o tome koliko je užasnut tragedijom i sudbinom roditelja koji su izgubili decu. Nastao je utisak da je odluka koja pogađa svu decu, nastavnike i roditelje doneta na osnovu emocije predsednika više od mesec dana nakon tragedije.

Kako kažu neki naši sagovornici, u lutanju se došlo do odluke koja je trebalo da zadovolji sve – škola po sistemu švedskog stola, svako može kako hoće. Na kraju jedva da je iko zadovoljan.

Država je tražila “jednoobrazna rešenja, iako njih ne može biti”, kaže za “Vreme” Dejan Ilić, autor “Peščanika” i “Školegijuma” koji se dugi niz godina bavi problemima obrazovanja. Kako Ilić navodi, različite grupe ljudi različito su pogođene, pa imaju i različite potrebe – tu ne može biti jednog čarobnog rešenja.

“‘Ribnikar’ je iste sekunde morao da se izdvoji i da ima poseban tretman. Ali ste dozvolili da ta škola postane merodavna za sve škole i opet ste podelili ljude”, kaže Ilić. “Vučić koristi tuđu nesreću, i tobože na osnovu nje sve zaustavlja. Pa zaustavi za te ljude, ali drugi ljudi imaju druge potrebe. On se skriva iza žrtava, čemu je inače sklon.”

PODELA U “RIBNIKARU”

“Vreme” ima uvid u Viber grupu roditelja dece iz “Ribnikara” koji su se zalagali da se u toj školi nastava okonča odmah posle masovnog ubistva. Za mnoge od njih odluka dolazi prekasno, ali su i tu neki zbunjeni zbog čega se odnosi na sve škole u Srbiji.

Žarko Cvejić je otac ćerke koja pohađa drugi razred u “Ribnikaru”. Dete nije bilo direktno ugroženo, ali je čulo pucnje Koste K., a posle i razne priče koje su je uznemirile. Cvejić i supruga su odlučili da ćerku više ne šalju u “Ribnikar”, već samo na aktivnosti koje se održavaju van škole.

Kako kaže, na njih niko nije vršio direktan pritisak da decu vrate na nastavu, ali kao pritisak vidi već to što deca, ako hoće na nastavu, moraju u tu zgradu.

“Ali, to nije više škola, to je stratište. Mi verujemo da u onoj zgradi više ne bi smela da se drži nastava, barem do temeljne rekonstrukcije”, kaže Cvejić za “Vreme”. “Hteli smo da se deca izmeste. Postojala je ponuda škole ‘Sveti Sava’, koja je svega par stotina metara od ‘Ribnikara’, da se čitava odeljenja izmeste do kraja školske godine. Ali ta ponuda nije prihvaćena.”

“Ribnikar”, naime, pogađa produžena tragedija – podela među roditeljima. Dok su, prema Cvejićevim rečima, roditelji tristotinak dece tražili prekid škole ili barem izmeštanje u drugu zgradu, saopštenje je izdala i grupa roditelja preko 800 učenika koji su decu vratili u školu.

Oni su prošle sedmice naveli da su sa predsednikom Vučićem razgovarali “neformalni i neovlašćeni predstavnici roditelja”, te podsetili da je preporuka stručnog tima formiranog nakon tragedija bila da se deca koja su za to spremna vrate na nastavu.

Oni su se usprotivili smeni direktorke koju traži prva grupa, kao i eventualnom rušenju ili prenameni zgrade škole jer predstavlja “deo identiteta” njihove dece. “Ideja o njenom rušenju budi kod njih nezaslužen osećaj krivice i dodatno ih stigmatizuje u društvu inače opterećenom agresijom i brojnim drugim problemima”, navodi se u saopštenju.

Cvejić to ne razume: “Ukoliko ima dece koja ne mogu ni proći onim ulicama, a kamoli kročiti u školu, onda elementarna solidarnost nalaže da se sva deca izmeste u drugu školsku zgradu da zajedno završe školsku godinu. Te solidarnosti nije bilo, iako bi izmeštanje trajalo svega par sedmica.”

Sa druge strane, majka jednog deteta iz “Ribnikara” koje se vratilo u školu razume da svako različito reaguje na tragediju, ali ne razume zašto se vrši pritisak na decu koja traumu prevazilaze tako što su se vratila u iste učionice.

“Svakodnevno svojim agresivnim nastupima u medijima maltretiraju decu koja idu u školu i onemogućavaju im da se oporave od traume”, piše ta neimenovana majka u tekstu za “Danas”, govoreći o grupi roditelja koja je tražila izmeštanje ili raspuštanje cele škole.

Dok je u “Ribnikaru” svako mogao da bira da li će dete ići na nastavu, kod drugih zahteva ne može biti kompromisa. Recimo, direktorka ne može biti donekle smenjena niti zgrada škole može biti donekle srušena. Ili hoće ili neće.

Pa ipak, prema saopštenju Vlade, i tu se tražilo srednje rešenje. “Osnovna ogledna škola ‘Vladislav Ribnikar’ će ostati škola. Ona će biti rekonstruisana i tokom procesa rekonstrukcije biće izgrađen memorijalni deo u znak sećanja na decu i školskog čuvara, koji su svakoga dana u toj školi pokazivali izuzetnost”, navodi se. Da li će to biti dovoljno Žarku Cvejiću i ostalim roditeljima koji su na sličnim pozicijama?

“Supruga i ja razmišljamo o ispisivanju deteta iz škole, čak i o iseljavanju iz zemlje”, kaže Cvejić. “Međutim, deca ne vole promene odeljenja, a kamoli škole. Tako da nismo skloni baš toj ideji, nego sve još razmatramo.”

“BUDALA JE PODELILA RODITELJE”

Kako se došlo do toga da se sada sukobljavaju dve grupe roditelja iz škole u kojoj se desio nezapamćen zločin? Dejan Ilić smatra da je kriva vlast, to jest Aleksandar Vučić, i što su roditelji podeljeni i što se prepucavaju po medijima.

“Nisu ti ljudi u sukobu jedni s drugima jer se ne podnose. Neko ih je doveo u situaciju da odluka jedne ili druge grupe bude obavezujuća za sve. A oni imaju različite potrebe. Tako je jedno vreme većina bila merodavna da se ide u školu, a sad je manjina merodavna pa se na osnovu nje svima kaže da deca ne idu u školu. Budala ih je dovela u situaciju da se mrze, budala ih je podelila”, kaže Ilić.

Naši sagovornici misle da odluka o skraćenju školske godine ima veze i sa protestima. Neki veruju da bi tako pojedine porodice mogle ranije na odmor, što bi istanjilo masu demonstranata u Beogradu. Ilić misli da je nešto drugo posredi:

“Dobar deo energije i volje da se izađe na ulice dolazi od nezadovoljstva kako se upravljalo školskim sistemom u ovoj situaciji. Kad zaustavite školu, onda zaustavljate jedan od generatora protesta”, kaže on.

Kako kaže Ilić, koji je u kontaktu sa brojnim nastavnicima, po školama već kuljaju glasine. Od toga da se država boji novog pokolja u nekoj školi, a ne zna kako drukčije da ga spreči osim završetkom nastave. Pa čak do priča da se spremaju ozbiljan sukob na Kosovu i mobilizacija.

Premda ni za jedno ni za drugo nema dokaza niti ozbiljnih indicija, Ilić veruje da su odluke države ciljano unosile nemir. “Ta panika ide Vučiću naruku jer se u njoj dobro snalazi, koristi silu i manipulaciju da upravlja društvom u strahu.”

PRINCIP – SNAĐI SE

Kako bilo, nastavnici su bačeni u hladnu vodu. “Vreme” ima uvid u štura uputstva koja je Ministarstvo prosvete uputilo direktorima škola, gde se kaže da su ocene morale biti zaključene do utorka (6. jun), ali da valja nastaviti sve ostale aktivnosti, osim redovne nastave. A treba po planu držati i sve završne, maturske, razredne i popravne ispite.

Ministarstvo se potrudilo da odluku predsednika Vučića utemelji u propisima, pa je tako navedeno da postojeći pravilnik dopušta odstupanja od pet odsto od broja nastavnih dana. Drugim rečima, dve nedelje škole manje-više nije tako ni bitno.

Međutim, nastavnici upozoravaju da se ovako nastavlja unižavanje škola i obrazovanja. Snežana Romandić, predsednica Unije sindikata škola Beograd, rekla je da su sve škole već na neko vreme obustavljale redovnu nastavu posle tragedije u “Ribnikaru” i umesto toga pričale sa decom.

Sa ovim skraćenjem, dodala je ona u gostovanju na televiziji Nova S, ispada da petnaestak odsto gradiva ostaje neobrađeno.

“Nas su sveli na to da čuvamo decu i dajemo petice”, rekla je Romandić. Ona ovakav kraj škole vidi kao poziv da se masovno poklanjaju ocene.

U prvom dopisu Ministarstva nije čak naznačeno ni kako da se tretiraju izostanci dece iz škole do 20. juna. Ili to uopšte nisu izostanci?

“To nije formalno pitanje nego su nastavnici i krivično odgovorni za decu koja su u školi. Šta ako je neko dete reklo roditeljima da ide u školu, a ne ode tamo, pa nastavnik misli da je kod kuće? Ko je odgovoran ako se detetu nešto desi?”, pita se Dejan Ilić.

NIKLE SU “IZGUBLJENE GENERACIJE”

Tako se, štapom i kanapom, kraju privodi i četvrta neredovna školska godina zaredom. Prethodno su malo korona virus, a još više mere vlasti, napravili hibrid odlazaka u školu, izostanaka i onlajn-nastave za koju su inače istraživači sa Univerziteta u Frankfurtu ustanovili da je, posebno kod manje dece, efikasna koliko i školski raspust. Dakle nimalo.

To znači da su neke generacije prošle recimo kroz celu srednju školu u čudnovatim uslovima, na preskok.

“Zaboravili smo šta znači normalna škola. Deca se nisu ni privikla na normalne uslove”, kaže nastavnik matematike sa kojim smo pričali.



On podseća i na najpre silom nametanu državnu maturu koja je onda naprasno otkazana nakon što su se neki srednjoškolci pobunili. Ove godine je potom otkazana čak i probna matura iz matematike i trećeg predmeta, a održana je samo ona iz maternjeg jezika.

“Oni nemaju nikakvog plana. Šta da kažemo deci kad i ona vide da ništa nije obavezno?”, pita se nastavnik.

Dejan Ilić smatra da je neredovnost škole poslednjih godina katastrofalna: “Niču izgubljene generacije. Ova vlast šalje poruku da je škola nebitna, da su ljudi nebitni, jedino je bitno da ostanu na vlasti. Na ovim protestima ljudi upravo kažu da na to više ne pristaju.”

Nastavnik matematike, koji je inače zamolio da mu ne otkrivamo ime jer mu je muka od partijskih igara po školama i kadriranja direktora, zaključio je ovako: “Stalno se krpi školski sistem. Ali sistem je bolestan, treba ga pustiti da umre.”