Predsednik Republike i ja

Jedna od znamenitijih i češće citiranih poruka sadržanih u Svetom pismu jeste nalog verujućem narodu da ne zaziva ime božje uzalud. Naslov ovoga teksta ima jednu, makar i veoma daleku, analogiju sa tom osveštanom porukom. Jer, postoji li ikakvo opravdanje za paralelizam ličnosti u ovom naslovu i otkud autoru smelost da sebe na neki način poravna sa Predsednikom Republike? Pa još i u samom naslovu, koji se uvek štampa krupnim slovima i vidljiv je i sa poprilične daljine. Za takvo formulisanje i prateće uobličenje naslova potrebno je uverljivo objašnjenje, a možda i neko izvinjenje. Predsednik je jedna od najpopularnijih ličnosti u novijoj, a možda i u dužoj istoriji ove zemlje, a ja, ovako smeran i krotak, ne samo da nisam ni za šta u politici izabran, nego čak na poslednje izbore nisam ni izlazio.

Razlog za ovakav naslov, a potom i za dalje uobličenje teksta, jeste u tome što kod Predsednika ima mnogo toga što mi pričinjava nelagodu, pa i nekakvu mučninu. Zbog stvari koje on čini, a i zbog nekih koje ne čini, ja se osećam loše i dobijam utisak da mi je kvalitet života znatno oboren, pri čemu ne vidim načina kako da se od toga odbranim. Ovo, dakle, pišem zato što zbog njega trpim i što mi to trpljenje pada sve teže i teže. Trpljenje narasta i zbog toga što se povećava broj stvari koje se moraju trpeti, ali i stoga što se kapacitet za trpljenje poodavno počeo smanjivati. Muka postaje utoliko teža što se u poslednje vreme ubrzava opadanje ove pasivne trpeljivosti. Na ovoj tački, mnogi bi s pravom mogli da pitaju otkud mi opravdanje za ovakvo podizanje halabuke povodom jednog problema koji je strogo individualan i izolovan, i to u ambijentu u kome se broj Predsednikovih obožavalaca diže na milionske razine. Valjda je važno da Predsednikom bude zadovoljna ogromna većina, a u svakom društvu redovno se nalaze neki nezadovoljnici, kao i oni koji su čvrsto uvereni da za dobro kolektiva valjda možemo da žrtvujemo ponekog pojedinca.

ODNOS PREMA MANJINI

Namera mi je da se ovakvom rezonovanju energično suprotstavim. Prvo, ja nisam jedini koji trpi nelagodu zbog nekih elemenata u Predsednikovom ponašanju. U krugovima u kojima se krećem i unutar kojih redovno komuniciram, praktično svi su slični meni i pritisnuti su istom mučninom. Broj tih kritički raspoloženih pojedinaca dovoljno je velik da opravda ocenu kojom se njihovo neraspoloženje kvalifikuje kao društveni problem. Ugledni časopis „Nova ekonomija“ objavio je dve opsežne knjige intervjua, Neću da ćutim i Hoću da kažem, u kojima zadivljujuće veliki broj uglednih pojedinaca jakim rečima ogorčeno izražava svoje golemo nezadovoljstvo aktuelnom vlašću. Kao procenat biračkog tela takvi nezadovoljnici jesu očigledna manjina, ali onu većinu hoću da podsetim, znajući da većini među njima to uopšte nije poznato, da je pravi, onaj najrigorozniji test demokratije upravo odnos prema manjinama. U političkim procesima većina je presudna, ali iz toga nipošto ne sledi da je ona merodavna i u svim drugim oblicima društvene komunikacije sa pratećim spletom interakcija i odnosa. U nizu važnih stvari, mnogo je preče opredeljenje one manjine od dva odsto ili manje, koji u neku ruku tvore moju Srbiju, nego stavovi i ponašanje većinski preovlađujućeg puka.

Njegoš je za puk upotrebio augmentativ i zna se šta je rekao o toj pučini. Nisu propustili da se o tome izjasne ni mudri Rimljani: Plus valet unius sapientis sententia quam integri vulgi indocta opinio (Forma daje stvari suštinu). Na jednoj godišnjoj konferenciji tadašnjeg Građanskog saveza, istu ideju je na neviđeno originalan način izrazio veliki glumac, pokojni Ljuba Tadić, rekavši: „Pitaju me gde spadam politički, a ja odgovaram da spadam tamo gde ih je malo, jer gde ih je malo mogli bi da budu pametni, a gde ih je mnogo – znam da nisu!“

Predsednik i ja smo na dva ekstremno suprotna kraja ideološke osovine definisane odnosom prema manjini, odnosno većini: on je čovek većine na koju se tako često i samouvereno poziva, a ja sam bio i ostajem čovek manjine. Mora se dodati da bez zaštićenih i slobodnih manjina ne može biti progresa, niti u privredi niti u bilo kojoj drugoj oblasti društvenog života: progres je sav uslovljen promenama zatečenog i odgovarajućim smelim inovacijama, a svaka dobra stvar, pre no što postane društveno legitimizovana, kreće od malog. Ko je netrpeljiv prema manjinama i sitnim, naoko beznačajnim pregnućima, taj sebe osuđuje na blokiranje progresa i na sekularnu stagnaciju. Ex minimis seminibus nascuntur ingentia (Iz sićušnih semenki rađaju se gromade).

PRENAGLAŠENA MOĆ

Prva stvar koja mi strahovito smeta kod Predsednika jeste njegova ogromna, odista hipertrofirana moć. Ponoviću nimalo originalno ono što je u našoj javnosti stotinama puta već rečeno, a to je da je on u toj moći toliko izrastao da je u duboki, neprozračni zasenak bacio sve oko sebe, pa i dobar deo onoga što je od njega udaljeno. Tom prenaglašenom moći njegovi su saradnici prekriveni gustom, debelom senkom, pa deluju nekako obezljuđeno, više kao roboti ili nekakvi tehnološki prefinjeni automati nego kao živi ljudi od krvi i mesa. Takav odnos prema bilo kome, a ponajmanje prema saradnicima, ne može se oceniti kao human. Može se samo pretpostaviti koliku psihološku žrtvu čine njegovi pobočnici pristajući na tu bezuslovnu poslušnost. Čovek je rođen i predodređen da bude slobodan, a ne da bude poslušan.

Preterana moć daleko je od toga da bude samo psihološki i samo individualni problem. Istoričari i politički filozofi upozoravaju nas da prevelike koncentracije moći imaju po pravilu tragičan ishod. Ishod može da bude tragičan i po moćnika i po društvo koje je pokorio, kao što je bio slučaj naše zemlje potkraj minulog stoleća, a može da bude tragičan samo za državu i društvo. Ovo potonje dešavalo se u nizu socijalističkih zemalja, u kojima su moćnici skončali pre no su njihove tvorevine doživele slom. Ekonomista svemu ovome može da doda da preterana centralizacija, koja neizostavno ide sa prekomernom koncentracijom moći, krajnje disfunkcionalno smanjuje regulatorni kapacitet sistema. Jer, odluke se, sasvim kontraindikovano, usredsređuju na mali broj tačaka, a one krupnije na jednoj jedinoj, što usporava reakcije sistema na sve moguće impulse i silno obara efikasnost upotrebe raspoloživog proizvodnog potencijala.

Neodmerena moć ispoljava se na razne načine. Jedan od njih je učestalo i nametljivo nastupanje u javnosti. Oni stariji među nama uočili su da se naš Predsednik mnogo više slika po novinama i televiziji, a čuje i na radiju, nego što je to činio drug Tito. Doduše, tehnički uslovi za ovakva slikanja bitno su se unapredili, ali što je mnogo – mnogo je. Jedan šaljivdžija nedavno je rekao da Predsednikovu pojavu očekuje čak i kad frižider otvori. U medijima je bilo javljeno da neki završeni objekti nisu bivali puštani u rad, no su dokono čekali da ih Predsednik svečano osvešta.

ODLUČIVANJE I IZBOR SARADNIKA

Predsednik putuje Srbijom i samovlasno donosi odluke koje podrazumevaju trošenje budžetskog novca, trošenje koje je inače strogo formalizovano važećim propisima. U Smederevskoj Palanci, zaposlenima u jednoj privatnoj firmi u stranom vlasništvu galantno obećava da će im iz budžeta biti isplaćene poprilično nagomilane (za)(iz)ostale plate i biti povezan radni staž. Nedavno, u jednom planinskom selu na Pešteru, obećava trafo-stanicu i čak precizira nekakav datum u junu 2021. kao krajnji rok ispunjenja te najave; da stvar bude uzbudljivija, već kroz par dana mediji javljaju da je to obećanje promptno ispunjeno.

Iskreno rečeno, ja se osećam, što bi rekao Dostojevski, i uvređen i ponižen kad neki pojedinac mimo propisanih procedura i o trošku poreskih obveznika svojom odlukom rešava neki lokalni problem, pa makar to bio i Predsednik Republike, i makar taj problem najočiglednije bio i krupan i urgentan. Usput se mora dodati da on svoju ionako veliku političku podršku dalje uvećava, plaćajući je novcem koji pripada svim građanima. Zna se da mu je stranka ojačala do neverovatnih razmera i da preko te moći može kroz državnu mašineriju ostvariti sve što obeća, ali formalne procedure još uvek ga obavezuju i narušavanje forme neprimereno je i nedozvoljeno. Forma dat esse rei (Forma daje stvari suštinu).

Uvređen sam i načinom na koji on bira svoje saradnike. Na nemali broj od njih pala je teška sumnja. Shvatam da je politički celishodno za saradnike birati problematične ljude jer ih je vrlo lako držati u poslušnosti, ali i u tome treba valjda respektovati neku meru – Est modus in rebus (Postoji mera u stvarima). Među tim saradnicima je i dokazani plagijator, tu su potom ljudi sa problematičnim diplomama, ima i takvih koji su na neobjašnjen način stekli desetine stanova, zatim onih što su flagrantno kršili zakon rušeći vlasnički uredno formalizovane objekte u Savamali, našlo bi se i takvih koji su u krugu porodice posredstvom države uspostavljali profitabilne veze sa inostranstvom…

U toj sumnji koja pada na poveći broj njegovih saradnika mnogo toga može i da ne bude tačno, ali sumnja je objektivna društvena činjenica i zvaničnici su dužni da preduzmu vrlo ozbiljne mere na liniji dokazivanja šta je tačno, a šta nije. Izostanak takvih radnji ljudi opravdano uzimaju kao ozbiljnu indikaciju da bi ono štetno i nezakonito što se pripisuje pojedinim saradnicima moglo da bude i tačno. Predsednik je dovoljno inteligentan da zaključi kako bi takav izbor problematičnih saradnika mogao da iritira čitavo mnoštvo časnih ljudi, a ipak to čini. Nehaj u izboru saradnika na neki način je i uvredljiv, jer pokazuje da Predsednik ne mari za to kako će te postupke doživeti ljudi od ugleda i autoriteta. Predsednik koji me vređa ne može imati moju podršku. U jednom skorašnjem tekstu upozorio sam na stanovišta po kojima je Predsednik, nakon što je plagijat dokazan i ozvaničen, morao i sam da podnese ostavku.

I TUŽILAC I SUDIJA

Stvar slično stoji i sa njegovim odnosom prema opoziciji. Zahvaljujući vlasti nad državom i, po tom osnovu, ogromnoj prednosti koja ne bi smela da se koristi u političkom nadmetanju, njegova stranka je neodmereno i nedozvoljeno ojačala u odnosu na sve ostale. Tu vanprogramsku i vanpolitičku prednost on je iskoristio da faktički uništi opozicione stranke i tako doslovno opustoši ovdašnji politički prostor. Hteo bih Predsednika da podsetim da zemlji treba ne samo jaka i efikasna vlast, nego i vitalna, mnogostrano angažovana opozicija. Takvo ništenje opozicije – neka ovde bude upotrebljena njegova često korišćena reč – u društvenom smislu je neodgovorno i doima se kao užasavajuće nepatriotski postupak. A za rečnik koji koristi ružeći opozicione prvake, teško je naći dovoljno jake optužujuće izraze. Omiljene stavke u njegovom vokabularu su: pljačkaši, tajkuni, korumpirani prevaranti… i šta već sve ne. Te reči su tako neugodne u svojoj surovoj nasrtljivosti da ih je i fizički teško podneti.

S obzirom na hipertrofiranu Predsednikovu moć, to što kaže deluje kao gotova sudska presuda, a nema sumnje da proizvodi i realne, materijalne i druge posledice. Predsednika, koji je školovani pravnik, želim da podsetim na prastaru sentenciju: Quisque praesumitur bonus donec probetur contrarium (Ne optužuje se dvaput za istu stvar) – za svakog se pretpostavlja da je nevin dok se ne dokaže suprotno. On kao da zaboravlja da je potreba za čvrstim i neoborivim dokazima utoliko veća, ukoliko su žešće i krupnije optužbe koje poput neukrotive bujice, sa svim drvljem i kamenjem, sručuje na svoje političke oponente. Raspomamljene optužbe bez sadržinski samerljivih dokaza opasno se približavaju delikatnoj granici onoga što je ne samo zakonski rizično nego, gore od toga, krajnje upitno u moralnom pogledu. Žarko bih voleo da mi Predsednik bude moralno neupitan, jer bi nekome sa strane moglo na pamet pasti pitanje: „Kakvi li su oni kad im je Predsednik takav?“

Predsednikova ogromna moć dozvoljava mu da preduzme i formalno ozakoni istinski širok skup akcija, pa bi mogao da pokrene jednako široku i organizovanu akciju definitivnog ispitivanja tobožnjih zloupotreba. U društvenom bi interesu bilo da se te stvari najzad raščiste. Ako misli da je sa svim tim grozomornim optužbama u pravu, to bi bilo i u njegovom interesu i u interesu njegove stranke: u tim gotovo nesvarljivim invektivama mogao bi da se pozove na neke dokaze, a ne da, proizvoljno i nedozvoljeno, bez dokaza, ostrašćeno optužuje ljude.

Naravno da bi nalazi tih tela koja bi sprovela takve temeljne istrage morali da budu predmet širokog javnog pretresa, jer deo javnosti nema razloga da veruje da bi ti timovi bili valjano odabrani i da bi nepristrasno radili. Ne smeju se zaboraviti dosadašnja iskustva. Primera radi, par optužnih predloga protiv Miroslava Miškovića oboren je čak i pred našim sudom, a naknadno potezanje daljih optužbi na vrlo nedopadljiv način se posve približilo klasičnoj judicijalnoj zabrani Non bis in idem (Ne dva puta o jednom).

Slično je stradao još jedan Miroslav – Miroslav Živanov, osnivač i predsednik čuvene i velike firme Agroživ. On je čak u samici odležao čitavu godinu dana, a posle dugog i iscrpljujućeg sudskog procesa, gde sam imao čast da učestvujem kao savetnik odbrane, osuđen je tačno na onoliko koliko je već odležao! Ima li jasnije indikacije da je čovek bio nepravično provlačen kroz kafkijansku mašineriju isleđivanja, optuživanja i suđenja?

Nisam jedini za koga je Predsednik gotovo neiscrpan izvor inspiracije. No, kad se već zasviralo, neka se i za pojas zadene. Ovde sam se, i tu vođen istom poukom, uzdržao od latinske poslovice sa istom poentom. Kad bi mi dozvolili, ja bih nakitio mnogo opširniji tekst. No, kako kaže jedna druga poslovica: Kad nema kiše, dobar je i grad.