Pravda za Brisa Tatona

Uz malo napora dade se rekonstruisati šta se događalo tog 17. septembra po podne na Obilićevom vencu, u bašti kafića „Irish Pub“. Pre svega kontekst: već danima traju debate i nervoza oko za 20. septembar najavljene Povorke ponosa; ekstremna neonacistička i klerofašistička desnica i njena bratska ulična podrška navijačkih plemena nedeljama prete da će tu manifestaciju silom sprečiti. Beograd je pun grafita koje nećemo navoditi; znate ih. Policija pokušava da se dogovori sa organizatorima gej parade oko obezbeđenja, a kasnije i mesta održavanja manifestacije. Procena je, kažu u MUP-u, na ivici između toga koji je rizik veći: otkazati ili izložiti neprihvatljivoj opasnosti učesnike.

Upravo tada treba da se igra fudbalska utakmica sa francuskim klubom iz Tuluza, pa se u Beogradu pojavila i grupa francuskih navijača, kao i obično. Nekoliko njih selo je u baštu „Irish Puba“ na Obilićevom vencu tog 17. septembra. Po trenutnoj verziji toka događaja, izgleda da ih je neko video, uhvatio se za mobilni telefon i obavestio svoje navijačke saborce da je „neprijatelj“ tu. Zna se da su grupice od dva-tri navijača (da ih policija ne primeti) tih dana patrolirale centrom Beograda, sa već utvrđenim planom reagovanja: ako se nešto primeti, organizuju se sredstvima mobilne veze, skupe se gde treba, „intervenišu“ i razbeže se. Tako je i bilo: grupa pozvanih navijača pojavila se, uočila „neprijatelja“ i napala ga. Bris Taton (28 godina) prebijen je veoma brutalno i bačen niz stepenice koje vode dole, u ulicu Maršala Birjuzova; strme stepenice. Zadobio je teške povrede: frakture, naprsnuće srčane aorte i nagnječenja mozga. Od tih povreda preminuo je u utorak, 29. septembra ujutro, posle višednevnog mučenja i nekoliko hirurških zahvata; lekari su učinili sve što su mogli.

DRŽAVA, POLICIJA, KAPITULACIJA: Policija je takođe učinila šta je mogla: zahvaljujući sve široj praksi postavljanja CCTV nadzornih kamera, učesnici događaja bili su snimljeni, identifikovani i većinom pohvatani. General policije Mladen Kuribak, načelnik Uprave policije MUP-a Srbije, kaže za „Vreme“ da je 13 lica krivično prijavljeno za pokušaj teškog ubistva (sada već i teško ubistvo: zaprećena je kazna do 40 godina); 11 ih je predato istražnom sudiji, a dva su u bekstvu. Svi su navijači; najstariji je rođen 1981, a najmlađi 1991. godine. Većina njih prolazi kroz krivičnu i prekršajnu evidenciju po nasilničkom ponašanju itd. Stvar je sada u rukama tužilaštva. Videće se šta će pokazati uvid u listinge mobilnih telefona osumnjičenih (ako već nije pokazao). Policija nije imala prethodna saznanja da se ovaj zločin priprema, za razliku od niza prethodnih slučajeva kada je uspela preventivno da deluje na osnovu pribavljenih obaveštajnih podataka. Procena je policije da je ovo bio spontano i na brzinu organizovan incident. Atmosfera je već bila zrela, krvca junačka je već proključala; trebalo je samo naći metu. Ovde je upravo o toj atmosferi i reč.

februar 2008, posle mitinga protiv proglašenja Kosova. foto: reuters

Govori se već naveliko, naime, o „kapitulaciji države“ pred nasilničkim bandama fudbalskih navijača, neonacista, klerofašista i ekstremne desnice. Činjenica je da su te grupacije, squadre (rekli bi Italijani), rano i iznenađujuće dobro organizovano započele svoju kampanju protiv Povorke ponosa, tj. gej parade, uz prateću podršku izvesnih stranaka, crkve i dela javnosti. Tu sada treba biti precizan: reklo bi se da je fudbal jedno, netrpeljivost prema seksualnoj orijentaciji drugo, a mržnja prema strancima treće. Tu treba dodati i uživanje u bilo kakvom nasilju – svejedno po kojoj osnovi – kao četvrto. Gen. Kuribak za „Vreme“ navodi policijske statistike za teritoriju Policijske uprave beogradske: 2008. na štetu 417 stranih državljana počinjeno je 377 krivičnih dela; u prvih devet meseci 2009. bilo je 298 krivičnih dela protiv 312 stranih državljana. Motivacija je bila u najvećem broju slučajeva imovinske prirode (krađa i pljačka). Kad je o napadima na strane državljane reč, 2008. bilo ih je 11, a ove godine 19; sve su to bili pojedinačni slučajevi – osim ovoga na Obilićevom vencu. Često je reč bila o državljanima bivših jugoslovenskih republika takođe, što treba imati u vidu. Toliko o strancima.

Kad je o navijačkom nasilju reč, gen. Kuribak kaže da je motivacija u tim slučajevima gotovo isključivo navijačka, retko ksenofobna. „Kad igraju Zvezda i Partizan, oni se potuku već u Mirijevu“, kaže on. On takođe upozorava da se izvestan broj banalnih incidenata predstavlja kao navijačko nasilje, a momci se pobili u kafani oko devojke ili nečeg sličnog, pa se ispostavilo da su inače i navijači različitih klubova. Ukratko, navijačima je sasvim svejedno koje nacionalnosti je navijač protivničkog kluba: s njihove tačke gledišta on je „za bivenje“ kao takav.

Navijači Zvezde u Pragu, hapšenje

KO SVE GDE SEDI: General Kuribak ima mnogo primedbi na sportska društva i klubove: „Član 7. Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim manifestacijama jasno obavezuje sportska društva i njihove uprave da se trude i utiču na svoje navijače; da sarađuju s vlastima i dogovaraju se itd. Po zakonu to je njihova dužnost. Oni tu dužnost sistematski zanemaruju. Pogledajte ko sve sedi u skupštinama i upravama sportskih društava. Zato je veoma važno da se već jednom sportska društva privatizuju: kad imate titulara svojine, vlasnika, taj će jako paziti kako mu se navijači ponašaju i ko mu sedi u upravi. Uostalom, videli smo i znamo da navijači umeju da budu jako disciplinovani između sebe i da sprečavaju incidente, paljenje baklji i ostalo, na međunarodnim utakmicama kada klubu prete velike novčane kazne.“ Međutim, kaže gen. Kuribak, primena Zakona o sprečavanju nasilja nailazi na nerazumevanje kod javnih tužilaca: ubrzo su svi postupci protiv prijavljenih lica počeli da se prebacuju na „redovan postupak“ kod prekršajnih sudija, umesto da se vode po tom Zakonu.

Policija je i te kako svesna da je vođa navijača ili organizator grupe postalo zanimanje; da se to zanimanje povremeno preklapa sa kriminalnim radnjama; da navijači služe i kao sredstvo pritiska na uprave klubova i na igrače. „Kad su pre nekog vremena navijači upali i porazbijali automobile igračima Zvezde na Marakani, naišli smo na zid ćutanja“, kaže gen. Kuribak.

Policija je takođe svesna da su navijači postali i glasnogovornici određenih političkih stranaka i struja: u MUP-u kažu da se po parolama, skandiranjima i vizuelnom materijalu izloženom na utakmicama mogu predviđati i politički događaji u Srbiji. Policija takođe zna da se grupacije navijača i članstvo naonacističkih, klerofašističkih i ekstremno desnih organizacija i nekih političkih stranaka personalno poklapaju: u prekršajima javnog reda i mira i grupnom nasilničkom ponašanju sa navijačkim i političkim motivima stalno se javljaju ista lica.

Imamo, dakle, kombinaciju popustljivosti prema navijačima „našeg“ kluba; prema ekstremnoj desnici; prema crkvi i strankama koje sa njima dele isti pogled na svet i politiku; prema ideologiji i sistemu vrednosti na koji se svi ti nasilnici oslanjaju i njime se pravdaju, „naša deca“. Sve te popustljivosti i „razumevanja“, oklevanja i malodušnosti ohrabrile su proteklih nedelja bande nasilnika do te mere da u centru Beograda pokušaju da preuzmu policijsku ulogu patroliranja i intervenisanja na ulicama. Država je u jednom trenutku bila prešla u defanzivu, jer je policija ostala bez prave, potrebne i tražene političke podrške.

IDEOLOGIJA I DAN ŽALOSTI: Kad se tako nešto desi, onda više nije reč samo o zaštiti javnog reda i mira, života i imovine građana; to postaje i pitanje zaštite ustavnog poretka. Postoje osnove za sumnju da neko polako pravi uličnu armiju građanskog rata i uvežbava je za neku buduću priliku. Ove bande su organizovane i strukturisane; dele istu ideologiju i političke stavove; ne zaziru od nasilja; nailaze na razumevanje, ako ne i na podršku određenih političkih snaga i crkve. A to onda nije više samo posao Javne bezbednosti, nego i one druge, sa Banjice, kažu policajci. Gotovo je: javnost sada veruje da sve to nije bilo bez neke, da je reč o smišljenoj kampanji sa ciljem da se neutrališe glavni argument ove vlade – jadan kakav je – liberalizacija viznog režima, tj. „beli Šengen“. Sve i da nije tako, taj utisak javnosti je politička činjenica. Sada, kad je siromah Bris Taton umro, svi su digli galamu: imamo u sredu dan žalosti, sve uz opomene da se zastave imaju spustiti na pola koplja; stranke i svi prete javnim protestima; čak se i „Srpski narodni pokret 1389“ javio da je protiv nasilja, vladike izlaze iz Sinoda. Tragedija preti da postane farsa.