Prava žena i sukob na dvoru

Drama u vezi s Nacrtom Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koja traje već mesec dana, još jednom je pokazala da u Srbiji baš ništa ne može da prođe bez nepotrebnih komplikacija, a da svaka – pa čak i najjednostavnija stvar – bude toliko medijski razvlačena, toliko obogaćena nerazumljivim detaljima i toliko uvučena u politiku da se na kraju svima smuči da o tome uopšte i govore.

U ovom slučaju, u startu smo imali: nacrt jednog zakona, Zoranu Mihajlović kao šeficu Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost i Zorana Đorđevića kao ministra rada. Nacrt zakona došao je iz kancelarije ministarke Mihajlović i njenog tima, da bi ministar Đorđević i njegov tim najpre istakli da se ne slažu s nacrtom, a potom i zaustavili proces koji je trebalo da završi skupštinskom raspravom i usvajanjem zakona. U međuvremenu, u priču su se umešali sindikati, organizacije koje se bave ženskim ljudskim pravima, stranački sukobi, silni tračevi, pa i neizbežni Vladimir Đukanović – Đuka. Kao i u mnogo prilika do sada, u svemu tome zaboravilo se na suštinu: da je postojeći zakon besmislen i bez ikakvog dejstva, da je položaj žena u Srbiji sve lošiji, odnosno da je ovaj zakon neophodan i da se čeka već godinama.

DRAMATUGRIJA BESMISLA: Sporni nacrt bio je spreman za proceduru još i pre predsedničkih izbora, ali je – kao što to obično biva – krenuo predizborni haos i „prošao je voz“. Najpre nije radila Skupština, a potom je više meseci birana i formirana nova vlada. Nova vlada odnosno novi ministar imali su svoje primedbe i sve je jednostavno stalo.

Zanimljivo je, međutim, da ništa nije najavljivalo ovaj i ovakav scenario. U ulozi predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, Zorana Mihajlović je 21. avgusta izjavila da je Nacrt spreman i da je upravo taj zakon u planu za usvajanje za prvih 100 dana rada nove vlade. Odmah potom, međutim, javljeno je da Ministarstvo rada i Ministarstvo odbrane nisu dali saglasnost na taj dokument, kao i da ministar Zoran Đorđević traži pisanje nove verzije zakona iz početka.

Ostalo je već bilo predvidljivo: Mihajlovićeva je izjavila da „nije razumela zamerke Ministarstva za rad, Đorđević se sastao s Majom Gojković koja se s njim složila da je „najveći problem Nacrta neprimenjivost mnogih odredaba“. Još je objašnjeno da su na to skrenuli pažnju Unija poslodavaca Srbije, sindikati, kao i predstavnici civilnog sektora, a da će – za razliku od ovog nacrta – zakon koji će napisati njegovo ministarstvo biti „moderan i primenjiv“.

Samo tri dana nakon te izjave, na scenu se vraća Zorana Mihajlović tvrdnjom da je Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti sačuvan i „da se odustalo od ideje da se zakon piše iz početka“. Tom prilikom, ona je rekla i da je kao ovlašćeni predlagač odlučila da predlog više ne upućuje nadležnim skupštinskim odborima, već direktno Ministarstvu, kako bi oni u primeni rešili probleme koje su uočili. Idila je trajala nepuna 24 sata, pošto su se već sutradan oglasili „reprezentativni sindikati“ i Unija poslodavaca koji su na sednici Socijalno-ekonomskog saveta odbili da podrže Nacrt – opet je istaknuto da je Nacrt „nejasan“ i da nije uvek moguće primeniti odredbu o 40 odsto zastupljenosti žena u strukturi zaposlenih.

Za sada, jedina konkretna i razumljiva informacija došla je iz internog dokumenta koji je 15. avgusta iz Ministarstva za rad poslat ministarki Mihajlović, a koji je objavio „Insajder“. Pozivajući se na interni dokument, ovaj portal navodi da su glavni razlog protivljenja Nacrtu mere štednje i da bi ovakav zakon mogao da dovede do „nesrazmerno većeg otpuštanja muškaraca u javnom sektoru, kao i da bi obaveze vođenja evidencije o rodnoj ravnopravnosti u privatnom sektoru mogla negativno uticati na investicionu klimu, jer se time poslodavcima nameću nove administrativne obaveze i dižu troškovi poslovanja“.

Osim toga, Ministarstvo zamera to što je Nacrt napisalo Koordinaciono telo, umesto upravo tog Ministarstva „koje je nadležno da izrađuje, ali i predlaže Vladi propise kojim se uređuje materija na koju se odnosi dostavljeni Nacrt“. Pošto je problem u autorstvu i nadležnostima, predloženo je dakle da Ministarstvo „u što skorijem roku formira Radnu grupu“ za izradu novog nacrta, a da se ovaj „iskoristi kao model“.

U NEMILOSTI: Paralelno sa svim ovim prepiskama, izjavama i kontraizjavama, mediji su konstantno spekulisali o pravoj pozadini sukoba između Zorane Mihajlović i Zorana Đorđevića, odnosno o tezi da je ministarka Mihajlović u nemilosti SNS-a i Aleksandra Vučića lično. Po tim teorijama, Zakon o rodnoj ravnopravnosti samo je tačka na kojoj se prelamaju različiti politički interesi i tokovi, odnosno prvi konkretan znak da su ministarkini dani u vlasti odbrojani.

Pokušaji „Vremena“ da lično od aktera dobijemo objašnjenje ovog sukoba ostali su bez uspeha: ministarka Mihajlović je odbila da govori, dok odgovori iz Đorđevićevog kabineta (uprkos najavama) nisu stigli do trenutka pisanja ovog teksta. Na osnovu onoga što su ranije izjavljivali za medije, jasno je, međutim, da tu postoje ozbiljne nesuglasice. Tako je Đorđević u izjavi za N1 snimljenoj 17. septembra istakao kako „mi ne želimo da donesemo zakone koji će biti populistički, već zakone koji će biti po meri svih građana i građanki“. Što će reći da je Nacrt koji je predložila Zorana Mihajlović baš takav – populistički.

S druge strane, ministarka je na pitanje o sukobima istom prilikom rekla: „Nekako mi se čini da je to medijima uvek zanimljivo i da bi verovatno voleli da se kaže kako se, evo, svađaju ministri, kako nešto ne mogu da se dogovore. Ja to ne vidim tako, mi nismo u ringu.“

Stvari su postale belodano jasne 13. septembra, kada je list „Alo“ (koji se poodavno pridružio „Informeru“ i „Srpskom telegrafu“ u otvorenoj podršci Vladi i Aleksandru Vučiću) objavio da „Zorana sa DS ruši vladu“, odnosno da se „dogovarala tajno sa demokratama kako da napadne ministra Đorđevića, a njen pravi cilj je da sedne u fotelju Ane Brnabić“. U prilogu teksta su snimci ekrana mobilnog telefona s porukama u kojima ministarka Mihajlović od poslanice DS-a Aleksandre Jerkov navodno traži da napadnu ministra Đorđevića. Iako svako misleće biće zna da snimci poruka na mobilnom telefonu nisu potvrda za bilo šta (pre svega zato što svako može da ih lažira), „Alo“ ih je trijumfalno ponudio kao krunski dokaz ministarkine navodne izdaje. Na sve to se nadovezao i nezvanični naprednjački portparol Vladimir Đukanović, koji se u redovnoj kolumni za „Blic“ osvrnuo upravo na ovaj tekst: „Ukoliko je istina to što je objavio taj dnevni list, a mislim da se sa tim podacima, pa i SMS porukama, niko ne bi smeo tek tako igrati, jer rizikuje da popije žestoku tužbu, potpredsednica Vlade više u toj vladi ne bi mogla da ostane ni sekunde. A vala, ni u samoj Srpskoj naprednoj stranci.“

Imajući sve to u vidu, a i znajući kako izgledaju stvari na ovdašnjoj političkoj sceni, jasno je zbog čega su ženske grupe i organizacije za ženska ljudska prava toliko ogorčene – ono za šta se one godinama bore, u roku od mesec dana svelo se na oružje u internom stranačkom ratu.

Jer, put do ovog nacrta, koliko god se nekome sviđao ili ne sviđao, bio je jako dug.

Aktuelni zakon donet je još 2009, posle nekoliko pokušaja i izmena koje su ga pretvorile u dokument deklarativnog tona, bez ikakvog stvarnog uticaja i težine, bez kaznenih odredbi i s previše prostora za „slobodna tumačenja“. Nije tu bilo šanse da se bilo šta promeni, da se smanji isključivanje žena, poveća njihova zastupljenost na mestima odlučivanja, da se iskorene stereotipi, diskriminacija, predsrasude.

Zbog svega toga, pre nekoliko godina, postavilo se pitanje donošenja novog zakona, a zvanični zahtev ušao je i u završni dokument treće konferencije Ženske platforme za razvoj Srbije u decembru 2014. Tadašnji zaštitnik građana Saša Janković formirao je radnu grupu s profesorkom Marijanom Pajvančić na čelu, sa zadatkom da sačini model novog zakona i tako pomogne ostalim akterima da se na kraju dođe do svima prihvatljivog i potrebnog dokumenta. Ali, ne lezi vraže… Zbog sukoba s Jankovćem, Vlada je istovremeno formirala svoju radnu grupu i izradu zakona poverila Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost. Rezultat je bio loš: predloženi tekst je naišao na brojne kritike i konačno je, na zahtev ženskog pokreta, povučen na doradu. Ženska platforma je tada dobila poziv da predloži izmene, što je i učinjeno – uz mnogo truda i konsultacija ekspertkinja za svaku pojedinačnu oblast.

Konačno, posle tri godine, rezultat je Nacrt koji je očigledno zloupotrebljen u političke svrhe. Rezultat je obesmišljavanje bilo kakve rasprave o suštinskim problemima i rodnoj ravnopravnosti. Rezultat su dvorske spletke i tračevi.

Ništa čudno. Za žene ovde niko nikada i nije mario.