Pozdravi i poljupci

Sve je bilo dogovoreno da sinopsis XV skupštine DS-a stane u onu rečenicu koju je Dragoljub Mićunović izgovorio dan posle inauguracije Dragana Đilasa: „Svi su se pozdravili i poljubili.“

Nije, međutim, Gojko Tešić pokvario DS-ovu izbornu priredbu svojim govorom o „trulom kompromisu“ Tadića sa Đilasom i Pajtićem. Pre će biti da su to učinili Boris Tadić i Dragoljub Mićunović nervozno žvaćući žvake, a najpre je sve pokvario onaj ko je režirao program „pozdrava i poljubaca“ u nedelju, 25. novembra – jer se preigrao u doslednosti. Buntovnik Tešić bi tu mogao baš lepo da se smesti kao senka zaboravljene intelektualne razbarušenosti DS-a, ma koliko da je onima koje je prozivao s govornice bilo nelagodno da ga slušaju. „Slušajući Tešića neko je još mogao i da pomisli kako je DS poslednja stranka u kojoj se ipak događa nekakav politički život, nekakav sukob mišljenja i ideja, javna rasprava i da u DS-u nije sve baš ‘truli kompromis’ među gazdama, nego da ima nade za slobodu izbora. A to s Tešićem vam je bilo ko obezglavljena kokoš kad trči po dvorištu“, reče za „Vreme“ jedan „delegat s juga“ za šankom ispred Velike dvorane Sava centra ne žureći s pivom pred odlazak na glasanje za novog predsednika DS-a.

ZA KOGA JE KUZMANOVIĆ GLASAO: Taj režiser DS-ovog izbornog programa ama baš ništa nije hteo da prepusti slučaju i neizvesnosti. Do te mere da se pažljivo vodilo računa da Boris Tadić svojim govorom (izveštajem o radu stranke između dve skupštine) otvori radni deo Skupštine, a Dragan Đilas da ga zatvori „inauguracionim govorom pre inauguracije“ – dugim pola sata. Tzv. lobistički listići za koje je zaprepašćeni Tešić rekao da su „propast demokratije“, a koji su tutnuti u šake i potpisniku ovih redova, bili su skrojeni tako da su na spisku kandidata za predsednika, predsedništvo, te nadzorni odbor, statutarnu komisiju i glavni odbor, pored rednog broja neka imena izostavljena. Na primer, kandidati za predsednika: 1. Dragan Đilas, 2. (prazno). Valjda da delegati imaju „podsetnik“ koga da zaokruže kad dođu na biračko mesto; prosto, one kojih nema na spisku – ne zaokružuju.

Čak se i onaj izostavljeni na „lobističkom listiću“, pod 2, Branimir Kuzmanović, predsednik Opštine Vračar, Đilasov protivkandidat, umalo nije izvinio i Đilasu i delegatima što se kandidovao. Sve objašnjavajući da je u stvari svejedno za koga će od njih dvojice delegati glasati jer obojica imaju „prevelike zahteve“, te da su živeli u istoj zgradi deset godina, išli u istu osnovnu i srednju školu i sve tako to. Razlika je, reče Kuzmanović, što Đilas „sopstvenom energijom juri u rešavanje problema“, a kandidat s Vračara definiše probleme, predloži način na koji treba da se reše, velikom energijom traži podršku za rešavanje tih problema, pa ih rešava. Pošteno reče onaj „delegat s juga“: „Lakrdija. Ovaj nas je Kuzmanović prosto molio da glasamo za Đilasa. Evo pitam ja vas, da l’ biste glasali pre za onog ko rešava problem, ili ga analizira? A to je čovek rekao. Neka su se Boris i Đilas dogovorili, ali što ova predstava za javnost?“ Na kraju, za Dragana Đilasa glasalo je 2386 delegata, a za drugog kandidata Branimira Kuzmanovića 368. Nevažećih glasova bilo je 70. A gromoglasne aplauze dobili su za vreme i posle svojih govora i Boris Tadić i Gojko Tešić i Dragan Đilas, što i jeste na neki način slika i prilika DS-a.

Partijske priredbe, posebno ove formalnoizbornog karaktera, teško da mogu izgledati bolje. Sad kad je gotovo, pitanje je šta je Đilasu činiti? Šta bi stranka mogla da dobije sa Đilasom, a šta sa njim da izgubi? Šta su Đilas, Pajtić i Tadić postigli dogovorom – za stranku, za sebe, za birače? Jesu li opet menjali da ne promene ništa?

Đilasov govor ne izgleda tako. Naprotiv. Novi predsednik DS-a je u svom predizbornom govoru obavezao i sebe i nove i stare funkcionere DS-a i stranku pred biračima, na najmanje tri stvari. A to je već nešto.

Prva je gotovo zaklinjanje u novi, izmenjeni statut DS-a, koji predviđa više demokratije, a manje apsolutizma. Druga, predlog bivšim DS-ovim ministrima, sada poslanicima u parlamentu da razmisle „da li je logično da i dalje sede u parlamentu i predstavljaju DS“, jer bivša vlada u kojoj su sedeli nije dobila prelaznu ocenu od građana na izborima. Treća, da se DS više nikada neće služiti negativnim kampanjama i tražiti poverenje građana zato što su drugi lošiji.

Uvertira je bio pomalo neumeren izliv divljenja Borisu Tadiću kad mu vreme nije: „Državnički rad ga je učinio najvećim liderom sigurno u ovom delu Evrope u poslednjih nekoliko decenija“, reče Đilas. Zlonamerni novinari su se odmah saglasili da je to neizmerna zahvalnost Đilasova što ga Tadić nije učinio „političkim oceubicom“, a mogao je, da je u trci za predsednika ostao.

STATUTARNA OBEĆANJA: Došlo je, potom, na red i otvoreno obavezivanje na poštovanje novog statuta DS-a čije je izmene i dopune inicirao sam Boris Tadić i tako postavio „novi standard u DS-u“. Razume se, usvojen je, valja ga primenjivati. Nije sada vreme raspravljati zašto je Boris Tadić kao uslov za svoje povlačenje iz predsedničke trke u stranci postavio veću demokratiju u DS-u i ograničenje moći predsednika, proširenjem ovlašćenja Predsedništva DS-a. Možda se nada povratku. Ali, ironija jeste što se za Tadićevog vakta u DS-u taj isti statut stranke menjao ne bi li se što više pojačale nadležnosti i moći predsednika. Pa bi bilo za DS i njene birače bolje da su to zahtevali baš Đilas i Pajtić, a ne čovek koji je godinama slovio za apsolutnog šefa i svoje stranke i države.

Ali ni to nije više toliko od značaja. Od značaja je da se Đilas obavezao, ako je verovati inauguracionim govorima, da će i on i novi potpredsednici poštovati „novi standard u DS-u“ koje je postavio Tadić predloženim izmenama Statuta i odlukom da se povuče iz trke za predsednika. A to bi trebalo da znači da se Đilas i Pajtić obavezuju da stranka neće imati apsolutnog gazdu, jer Đilas veruje u timski rad kako reče, a ne u pojedince, „a kad ste deo tima, onda svi zajedno snosite i zasluge i odgovornost“.

Može li se verovati statutarnim obećanjima? Ili će jednog apsolutnog vođu samo zameniti njih dvojica, koji će gazdovati svako u svom ataru podelivši stranku na deo s centrom u Beogradu i deo s centrom u Novom Sadu? Pitanje je još i kako će se dalje razvijati odnos Đilasa i Pajtića, jer će od toga najviše zavisiti budućnost DS-a. Pajtić, iako po funkciji zamenik predsednika, ima moć jednaku Đilasovoj, a kudikamo manje prepreka od njega. O tome bi Đilas valjalo da misli.

Sociolog i politički analitičar Slobodan Antonić u razgovoru za „Vreme“ kaže da je i u doba Tadića stranka ličila na savez lokalnih moćnika, objedinjenih samo ličnošću jakog predsednika: „Tadić je bio jedini ko je stvarno mogao da razvlasti te velmože – recimo Pajtića. Ali, Tadić to nije radio, jer se nije bavio strankom. Sada, međutim, više nema jakog i popularnog Tadića koji u izborima vuče stranku. Pajtić je pomogao Đilasu u rušenju Tadića, jer je znao da će mu to doneti gotovo potpunu samostalnost u Vojvodini. Tako je faktičko stanje danas da je DS konfederacija Pajtićevog i Đilasovog dela stranke. A Đilasov deo je opet federacija lokalnih stranačkih moćnika, koje je Đilas privukao preko dve stvari. Prva je novac kojim raspolaže kao gradonačelnik Beograda, odnosno poslovi koje može da im da. Druga je nada da će kao vođa stranke, odnosno kao neko ko se već dokazao u Beogradu, vratiti DS na vlast, kako centralnu tako i lokalnu. Međutim, obe stvari su nesigurne.“ Antonić podseća da Đilas već u decembru može da ostane bez vlasti u Beogradu, ali i da njegova harizma „efikasnog tehnokrate“, kojom je osvajao Beograđane, ne mora da ima ozbiljniji uticaj u unutrašnjosti: „Za razliku od Tadića koji je imao osećaj za tradiciju, Đilas nema tu vrstu senzitivnosti. Tadić se trudio da ipak očuva neke vertikale nacionalnog i socijalnog u DS-u. On je pričao o socijaldemokratiji ili o tome kako razume brige običnog čoveka – mada u tome nije bio baš sasvim uverljiv. No, možemo se zapitati koliko iskreno i uverljivo o tome tek može da priča Đilas kao tipični pripadnik srpskog krupnog kapitala?“

Sagovornici „Vremena“ su uvereni da bi najgori scenario za Đilasa bio skori gubitak Beograda i galopirajući parlamentarni izbori, jer u tom slučaju ne bi imao dovoljno vremena da pacifikuje tadićevce u samoj stranci, ali i da pridobije nekadašnje Tadićeve glasače u centralnoj Srbiji. Antonić zaključuje: „Na brzim izborima lako bi mogao da prođe gore nego Tadić proletos. To bi bila prilika za jačanje antiđilasovske opozicije u DS-u, a možda i za povratak Tadića.“

ĐILASOV OBRAČUN SA BIVŠIMA: Niko se, međutim, od bivših ministara, danas poslanika u Skupštini Srbije, nije prepoznao u predlogu Đilasovom da razmisle „da li je logično da i dalje sede u parlamentu i predstavljaju DS“. Mada se, po onome šta je Đilas rekao, čini da je mislio na baš sve bivše ministre, čak i na „one koji su dobro radili“, jer su svi bili „u vladi koja nije dobila prelaznu ocenu građana“. Đilas je tako, u svom govoru najavio obračun sa njima. Na Drugom programu RTS-a stranku će u vreme skupštinskih zasedanja predstavljati svi bivši funkcioneri DS-a: Mirko Cvetković, Snežana Malović, Oliver Dulić, Dragan Šutanovac, Dušan Petrović, Božidar Đelić, Milan Marković, Slobodan Homen, Vuk Jeremić kad se vrati iz Njujorka. Može novo rukovodstvo DS-a da im predloži da poslaničko mesto ustupe sledećem na listi, ali što reče Mićunović, štiti ih zakon, ne moraju, jer su vlasnici mandata. U čaršiji se već spekuliše kako bi bivši funkcioneri mogli da osnuju novi poslanički klub i tako zaobiđu Đilasov apel da se povuku. Tabloidi pišu: mandat je mandat, ali imunitet je imunitet, najavljujući nove afere i hapšenja.

Oni ne moraju da vrate te mandate, kaže za „Vreme“ Marko Blagojević, programski direktor Cesida. „Ne postoji način da ih ‘institucionalno privolite’ da podnesu ostavke, tj. da se odreknu poslaničkih mandata. To je pitanje njihove lične volje. Blanko ostavki više nema tako da partija može samo da na njih vrši pritisak da vrate mandate. Hoće li to partija raditi ili ne, ne mogu da kažem. To je samo pokušaj da se partija rastereti ljudi koji su joj, kako partija smatra, načinili štetu u prethodnom periodu.“

Blagojević veruje da bi angažman Borisa Tadića u stranci Đilasu mogao da pomogne da se podeljenost u stranci prevaziđe, i da bi Tadić mogao Đilasu da pomogne i u slučaju povlačenja neposlušnih bivših ministara iz poslaničkih klupa: „Njegova pomoć ne mora istovremeno da znači da će se to dogoditi.“

A ČIJI JE MIKI RAKIĆ? Po političkoj čaršiji se upola glasa priča da bi Miodrag Miki Rakić, novi potpredsednik DS-a, ali bivši Tadićev šef kabineta i koordinator svih tajnih službi, koji slovi za „supermena DS-a iz senke“, najviše mogao Đilasu da pomogne, ne samo u slučaju neposlušnih ministara nego i inače. Upućeni tvrde da je imao značajnu ulogu u sporazumu između Tadića i Đilasa, kao čovek koji je više godina važio za najbližeg Tadićevog saradnika. „Dete partije“ kako ga je opisao Mićunović, na javnoj funkciji u DS-u imaće značajnu ulogu, jer je dobar i sa Đilasom, ali i sa Vučićem. Kako će se snaći, uskoro će biti poznato. U stvari, otkako se pojavio na bini u nedelju i predstavio se velikom broju delegata DS-a, neke doskoro uticajne demokrate su počele da pričaju da je on bliži Vučiću nego svojoj stranci, ako ni po čemu drugom, a ono po funkciji koju je Vučić od njega nasledio. U slučaju novih izbora i novih koalicionih pregovora, Rakić bi, tvrde, ponovo bio značajan „kec iz rukava“. Pa makar Đilas s naslovnih strana tvrdio kako s Vučićem neće biti nikakvog dogovora. Svejedno, samo je Miki Rakić otkako traje kriza u DS-u na pitanje zašto se odlučio za izlazak na javnu političku scenu na funkciji potpredsednika stranke, mogao da odgovori: „Zato što su me zamolili Dragan Đilas i Boris Tadić.“ („Blic“, 26. novembar)

Kad je reč o ostalim potpredsednicima, Goran Ćirić i Nataša Vučković su Tadićevi kandidati, koje Đilas nije osporavao, Vesna Martinović, Dejan Nikolić i Jovan Marković su Đilasovi kandidati. Najviše glasova stranačkih delegata u trci za potpredsednika DS-a dobio je Bojan Pajtić 2312, Nataša Vučković osvojila je 1946 glasova, Vesna Martinović 1844, Dejan Nikolić 1881, Miodrag Rakić 1828, Goran Ćirić 1764 i Jovan Marković 1816. Koliko god imena novih potpredsednika stranke izgledala nepoznata široj, posebno beogradskoj javnosti, valja pomenuti da su, za razliku od prethodne potpredsedničke postavke, koja je više-manje bila vezana za Beograd, novi potpredsednici poznatiji regionalno. Reč je, naime, o lokalnim liderima DS-a. Tako je Goran Ćirić, Nišlija, bio gradonačelnik Niša i generalni direktor PTT-a pre Milana Krkobabića. Jovan Marković, Užičanin, bio je gradonačelnik Užica od 2008. do pre mesec dana kada je u Užicu prekomponovana vlast po ugledu na republičku, pa je na čelo Užica došao naprednjak. Dejan Nikolić je ugledni mladi demokrata iz Timočkog regiona, rođen u Sokobanji, predsednik OO DS Sokobanja i narodni poslanik od 2008. Vesna Martinović, gradonačelnica Pančeva, ali i v.d. predsednika OO DS Pančeva. Možda bi koncept uključivanja lokalnih lidera južno od Save i Dunava omogućio Đilasu da učvrsti poljuljane pozicije DS-a u centralnoj Srbiji, kao i da se, ukoliko izbori ne budu održani tako brzo, upozna preko njih sa Srbijom izvan Beograda. I ono važnije, da Srbija upozna njega.

Zasad je izborna računaljka kod Aleksandra Vučića.

IZBORNA SKUPŠTINA: Govor nogu foto: a. anđić

IZBORNA SKUPŠTINA: Opušteno foto: tanjug