Pozdrav jatacima

Za razliku od proznog, odmetničkog ciklusa Radovana Karadžića, opus političkih dela ovog haškog begunca i dalje raste bez većeg truda samog autora. Ovih dana objavljeni su njegovi Intervjui i govori, čime je Međunarodni odbor za istinu o Radovanu Karadžiću zaokružio šestotomno izdanje Karadžićevih odabranih spisa. Oni koji nemaju snage da se bave Karadžićevim ratnim meditacijama na koje je potrošeno više od hiljadu stranica poslednje dve knjige, ohrabreni su iz Međunarodnog pres centra, gde je odražana promocija ovog izdanja, parolama kako se „Srbi dele na hajduke i jatake“ i da će dok „bude Boga brat Radovan poživeti i dati još materijala za nove knjige“.

Naravno, predsednik ovog udruženja Kosta Čavoški nije ni ovoga puta propustio priliku da zagolica pažnju javnosti opaskama, kako je sam Radovan Karadžić pomagao da se napravi izbor intervjua i govora. Čavoški je i ranije u sličnim prigodama imao običaj da kaže kako je Karadžić bio obavešten o promociji. Govorio je da nije isključeno da će se i on sam pojaviti na predstavljanju novog dela. Da je možda čak tu negde, među publikom, nakon čega bi se posetioci zbunjeno osvrtali po sali, dok se Čavoški zagonetno smijuljio. No čak i kada se ostave po strani ove pošalice koje su zabavne još samo Karadžićevoj ratnoj bratiji, njegovi zaštitnici nikada nisu tajili da održavaju veze sa svojim štićenikom. Oni su sa neskrivenim cinizmom govorili o golubovima koji donose pisma, kamenje u gorama ispod koga se skrivaju Radovanove poruke i nepoznatim dostavljačima Karadžićevih rukopisa koji pod okriljem noći kucaju na prozore njegovih jataka. Nakon upozorenja tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića da će biti procesuirani svi koji na bilo koji način, „posredno ili neposredno, usmeno ili pismeno, preko elektronske pošte ili goluba pismonoše, komuniciraju sa haškim beguncima“, kuriri i golubovi počeli su naglo da zaobilaze beogradske stanove Karadžićevih štovalaca, čak se i ono stenje koje se ranije lako prepoznavalo po Karadžićevom dodiru odjednom stopilo sa svojim prirodnim okolišem.

KARADŽIĆEVA UPUTSTVA: Zbog toga sada Kosti Čavoškom nije padalo na pamet da govori kako mu je brat Radovan davao uputstva o tome šta bi trebalo izabrati za štampu iz obimnog materijala intervjua i govora, ali je očigledno da su te sugestije stizale nakon što se ratni lider bosanskih Srba povukao iz političkog i javnog života. Predgovor Intervjuima i govorima ipak je razjasnio nedoumice oko Karadžićeve pomoći. Tekstovi koji se nalaze u poslednja dva toma njegovih Odabranih dela uneti su u kompjuter 1997. godine, što je Čavoški – otkrivajući svoju samouku posvećenost računarskim tehnologijama – zaključio na osnovu upotrebe jednog „starijeg fonta ćirilice koji se više ne koristi u Wordu“. Sam Radovan Karadžić je te „ili koju godinu kasnije“ lično čitao sve tekstove, „podvlačio ono što je, po njemu, trebalo istaći“, ostavljajući poneku napomenu ili objašnjenje. „Koja godina kasnije“ mogla bi sezati i do današnjih dana što, na radost svih koji Karadžića traže, ali i nemalo zadovoljstvo onih koji strepe da li on i dalje raspolaže vlastitom sudbinom, ukazuje da je Radovan Karadžić živ i zdrav, i da u odmetništvu stiže da se bavi svojim tekstovima. Na osnovu toga se oni prvi nadaju da će Karadžić, po slovu zemaljskog zakona, svoju spisateljsku delatnost nastaviti u Ševeningenu, dok drugi, zazivajući nekakvu nebesku pravdu, priželjkuju da će se on tim poslovima baviti u dosadašnjem ambijentu.

Te Karadžićeve napomene i objašnjenja, uneti u knjigu intervjua i govora, namenjeni su pre svega stranoj publici, s obzirom na to da su njegova Odabrana dela objavljena dvojezično, na srpskom i engleskom. Ovdašnjem čitaocu te stvari su suviše dobro znane, s obzirom da se razmišljanja jednog od glavnih aktera rata koji je opustošio prostor bivše Jugoslavije i dalje ne razlikuju previše od pogleda većine njegovih čitalaca u Srbiji u odnosu na ono što se zbivalo tokom devedesetih: Srbima u Bosni rat je nametnut, jer su Muslimani hteli da stvore unitarnu Bosnu; Srbi su se samo branili od novog genocida; to je bio građanski rat u kome je svako svakog mrzeo; radilo se o namirivanju starih računa iz Drugog svetskog rata, bila je to samo osveta za stare zločine; Muslimani su sami bombardovali Sarajevo, da bi inscenirali medijski spektakl; optužbe za ratne zločine deo su propagande i osmišljene kampanje protiv Srba; Međunarodni sud za ratne zločine, ukoliko zaista bude pravi sud, imaće mnogo više posla sa zločincima koji su počinili zločine nad Srbima nego sa srpskim zločincima; rukovodstvo Republike Srpske spremno je da osudi sve zločinačke prestupe Srba; etničkog čišćenja nije bilo, to nije bila naša politika, već sastavni deo rata; Muslimani i Hrvati odlazili su dobrovoljno iz svojih kuća da bi u Nemačkoj dobijali novac; sistematskih silovanja nije bilo jer su generali vojske RS sa svojim komunističkim vaspitanjem u osnovi konzervativni; oni su striktno pazili na poštovanje morala i pristojnosti; ako su neke psihopate silovali žene, oni su to činili na svoju ruku…

PORICANjE: Tako je novinarima i poslanicima parlamenta bosanskih Srba besedio čovek koji je optužen za genocid i najteže zločine protiv čovečnosti. Tu nema ni reči o Srebrenici, Bijeljini, Bratuncu, Bosanskom Šamcu, Brčkom, Doboju, Foči… logorima, četvorogodišnjem ubijanju Sarajeva i razaranju mnogih drugih gradova. Intervjui i govori samo potvrđuju da je Radovan Karadžić uvek poricao sva ona zlodela koja je počinila srpska strana, što naravno nije dokaz da se te stvari nisu dogodile. Takva slika rata se, zahvaljujući onome što je godinama isijavalo sa ekrana i stranica režimskih medija, zavukla pod kožu žitelja Srbije. Rat bosanskih Srba su, uostalom, otvoreno podržavale gotovo sve stranke koje trenutno nešto znače na političkoj sceni, bez obzira na to da li je reč o vladajućim partijama ili onima koje proviruju iz opozicije. Čak je i Srpski PEN, udruženje pisaca koje je bilo protivteža Udruženju književnika Srbije kojim je stolovao Matija Bećković i predstavljalo dokaz nekakve intelektualne hrabrosti i poštenja, svojevremeno tražio prekid bombardovanja i opsade Sarajeva od strane svih vojski, upravo na tragu onoga što je zborio sam Radovan Karadžić, tvrdeći da se grad Sarajevo nalazi u dvostrukom obruču – srpskom i muslimanskom.

No ti stavovi Radovana Karadžića dobro su već poznati, tako da jedini novuum ove knjige predstavljaju njegova obraćanja poslanicima parlamenta Republike Srpske, koja do sada nisu objavljivana. Politički istoričari naći će tu dosta materijala za svoja istraživanja, ali će onima koji su zaboravili devedesete biti pomalo nestvarno najdirektnije zagovaranje ideje velike Srbije, s obzirom da se to sada uveliko dovodi u pitanje, uz pravdanje kako je to nekakva teška ljaga koja je bačena na pognuta srpska pleća. Nema teksta u novoj Karadžićevoj knjizi, osim kratkih izjava koje su se odnosile na neke sasvim konkretne događaje, u kojima on nije govorio kako je jedini ratni cilj ujedinjenje svih Srba koji žive na Balkanu, i da ne vidi zašto bi se neko opirao „stvaranju velike srpske države“, makar se ona „zvala i Velika Srbija“, „koja će imati jednu prestonicu – Beograd – jedan parlament, jednu vladu i jednog predsjednika“. Negde između redova knjige probija činjenica da je Radovan Karadžić stalno huškao Slobodana Miloševića da prihvati stvaranje takve srpske države, s obzirom na to da je i Milošević, zajedno sa patriotskim krugovima srpske inteligencije, bio glavni zagovornik i učesnik u stvaranja samozvane Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, kao prvog koraka ka ujedinjenju. Nakon upornog navaljivanja, Milošević je Karadžiću jednom prilikom rekao da to u ovom trenutku nije moguće, jer bi „Srbiju optužili kao Irak i uništili je“. Bilo je to 1994, kada je tadašnja SR Jugoslavija uvela sankcije bosanskim Srbima, nakon što su oni, ohrabreni zauzimanjem više od dve trećine teritorije Bosne i Hercegovine, odbili da prihvate plan Kontakt grupe, na osnovu koga im je nuđena polovina teritorija Bosne i Hercegovine.

Miloševićevo odlaganje formalnog ujedinjenja ne znači da rukovodstvo Srbije nije najdirektnije podržavalo bosanske Srbe u ratu. Sam Radovan Karadžić u svojoj novoj knjizi više puta potvrđuje da su oni sve do 1994. godine, kada su se, osim Srebrenice, već dogodili gotovo svi najveći zločini i proterano bošnjačko i hrvatsko stanovništvo sa teritorija koje su zaposeli Srbi, imali „vojnu i političku podršku“ rukovodstva tadašnje Jugoslavije. Karadžić još u maju 1995. godine svojim poslanicima otvoreno priznaje da ih tadašnji načelnik Generalštaba Vojske SRJ Momčilo Perišić „pomaže koliko može“, a da je ta podrška bila pre svega vojne prirode. U onu drugu, materijalnu i ekonomsku pre svega, niko nije ni sumnjao.

GOLUBOVI PISMONOŠE: Mada se u Srbiji ipak nešto promenilo jer Radovanovog ratnog pomogača Slobodana Miloševića više nema, nastavljači Karadžićevog dela ne posustaju u svojim namerama. Dok se promocije Karadžićevih izdanja održavaju u Bosni krišom, u dubokoj ilegali, u Beogradu mirno živi izdavač Karadžićevih radova Miroslav Toholj, koji je preko posrednika nedavno dobio rukopis Karadžićevog romana Čudesna hronika noći. Nešto pre toga, na terasu njegovog stana u centru grada „golub pismonoša“ isporučio je tekst drame Sitovacija. Revija za kulturu, umetnost i društvena pitanja „Zbilja“ dodelila je pre nekoliko dana Radovanu Karadžiću nagradu za životno delo s obrazloženjem da je on „utuženik haške konkviste i najtraženiji begunac pred inkvizitorima novog svetskog poretka“. Sama Čudesna hronika noći dobila je književna priznanja koja nose imena Jovana Dučića, Branka Ćopića i Mihaila Šolohova, dok su Odabrana dela Radovana Karadžića ponela jedinu državnu nagradu za dizajn, koja je izdavaču svečano uručena na novosadskom sajmu knjiga, što ukazuje na to da ova vrsta izdavačkog pregalaštva i dalje dobija društvenu satisfakciju.

To i nije ništa neuobičajeno, jer u Srbiji za sada postoji jedino spremnost da se sudi onima koji su neposredno izvršili ratne zločine, držali oružje i pucali, kao bilo kojim drugim ubicama. Ništa više od toga. Isporučivanje Haškom tribunalu onih koji su naredili ili dopustili da se streljaju zarobljenici, i na svakojake načine zlostavlja i ubija civilno stanovništvo – uz raspirivanje podzemnih strasti kako je dokaz patriotizma ubijanje pripadnika drugih naroda – doživljava se kao puka prinuda koju je nemoguće izbeći, jer je to pre svega stvar druge vrste odgovornosti, koja nije tako očigledna kao ubijanje vezanih Bošnjaka u Godinjskim barama. Tu vrstu pitanja u ovom trenutku gotovo niko ne postavlja ozbiljno. Zbog toga je ova zemlja, kao retko koje drugo mesto na svetu, i dalje blagorodno tlo za objavljivanje dela ratnih zločinaca.