Povratak u jednopartijski sistem

Pre nekoliko dana novosadski nevladini aktivisti prolazili su pored prostorija Mesne zajednice Detelinara u Novom Sadu i primetili oveću grupu mladih ljudi koji stoje u redu i nešto čekaju. Aktivisti su se zainteresovali i pokušaše da saznaju šta se to zapravo dešava u prostorijama mesne kancelarije. Nakon „inspekcije“, ulaska u prostorije i razgovora sa „čekačima“ i „organizatorkama“, doznali su da je u toku prikupljanje potpisa za predstojeće izbore. Ali za koga se skupljaju potpisi kada su naprednjaci i socijalisti, i mnogi drugi, već predali svoje izborne liste? To niko od mladića i devojaka nije hteo da im kaže, samo su odmahivali glavom i pravili se ludi. Rekoše im: „Ako hoćete da date potpis, dajte, a ako ne, idite odavde!“ „Ali kako da damo potpis ako ne znamo za koga je“, pitali su aktivisti, ali odgovor ne dobiše, već samo sklanjanje pogleda.

Potom je jedan od njih objavio snimak iz MZ na društvenim mrežama, pa su pripadnici stranaka bojkot-opozicije otišli na lice mesta i saznali da se potpisi sakupljaju za jednu stranku građanske orijentacije koja je formalno u opoziciji. Nije sada bitno koju, jer sasvim sigurno da to nije jedina lista za koju je zastrašujuća naprednjačka (pred)izborna mašinerija skupljala potpise. Poznavaoci prilika će reći kako skoro nema stranke koja učestvuje na ovim izborima a koja nije koristila pogodnosti ove mašinerije, čije monstruoznosti i monumentalnosti izgleda nismo u potpunosti svesni. Od 2012. godina pa do danas, stvoreno je čudovište sa bezbroj glava kojeg je izgleda nemoguće pobediti na izborima. Nije, naravno, isključeno da će ovi mladi ljudi, a možda i njihovi roditelji i deke i bake, dobiti zadatak da na predstojećim izborima glasaju za neku listu samo da bi ova, po želji naprednjačkoj, prešla cenzus. A ako i tu bude nekih propusta i nepredviđenih događanja, vlast drži pod potpunom kontrolom i brojanje glasova, pa se i tu može nekom nešto dodati ili oduzeti ukoliko bude potrebno.

NIŠTA NE PREPUŠTATI SLUČAJU

Grupa mladih ljudi koji smerno čekaju u redu da daju potpis nekome za koga možda čak nisu ni čuli, a samo stoga jer ih je neko pozvao i rekao da to moraju da učine – autentična je slika Srbije danas, nakon trideset godina višestranačja i nakon više od osam godina otkako su naprednjaci došli na vlast, bez namere da ikada više, dokad je sveta i veka, siđu sa nje. Čini se da su česti izborni procesi posle 2012. godine služili i za trening stranačkih i parastranačkih aktivista kako da, što milom što silom, kontrolišu sve segmente izbornog procesa ne prepuštajući ama baš ništa slučaju. Naprednjaci su, reći će poznavaoci prilika, sada došli u tu fazu „razvoja“ da u svojim kancelarijama za izborni inženjering određuju i ko će koliko procenata osvojiti na predstojećim izborima, odnosno ko će ući, i u kojoj meri, u republički, pokrajinski ili lokalni parlament, i biti u vlasti ili glumatati opoziciju. U potpunosti je zaokružen simulirani izborni proces u svim segmentima. Zahvaljujući beskrupuloznosti naprednjačke vlasti, enormnoj korupciji i klijentelizmu, političkom nasilju, razvaljenosti opozicije, benevolentnosti međunarodne zajednice, nezainteresovanosti građana, korumpiranim i ucenjenim medijima – Srbija se praktično vratila u jednopartijski sistem. Ili je možda ostvaren nekadašnji san Miloševićeve supruge Mirjane Marković o višestranačkom sistemu u okviru jedne organizacije (SSRN-a, odnosno Socijalističkog saveza radnog naroda); sada je to višestranački sistem u okviru SNS-a. Bojkot izbora u nečemu je već polučio rezultate: do balčaka je ogolio našu političku scenu i pokazao njenu odvratnu nutrinu.

Dok su „beli listići“ te 2012. godine snili čudne snove, pojedini analitičari ukazivali su na to šta bi se sve moglo desiti ukoliko „prerušeni radikali“ ponovo dođu na vlast. Između ostalog, upozoravali su da uopšte nije isključeno da građani Srbije izgube ono za šta su verovali da su jednom zauvek osvojili – pravo na smenjivost vlasti na fer i slobodnim izborima. I bili su, nažalost, u pravu. Teško da se može reći kako su izbori pre 2012. godine bili perfektni, ali ovo što je usledilo potom ne može ni da se poredi sa postpetooktobarskim periodom. Bilo je, i pre naprednjaka, zamerki na izborne procese, na balansiranost zastupljenosti kandidata u medijima, na tzv. funkcionersku kampanju, ali u pitanju je blaga nahlada u odnosu na ovo što je potom snašlo Srbiju.

SEĆATE LI SE DŽAKOVA?

Da će đavo odneti šalu, mogli smo da se uverimo još onomad, između dva izborna kruga za predsedničke izbore, 2012. godine. Tada su, setićete se, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić ispred srpskog parlamenta istresli nekakve džakove prepune glasačkih listića, tvrdeći da je to dokaz kako je Demokratska stranka „pokrala izbore“. Ovaj performans je bio, međutim, samo pokazatelj šta je sve ovaj „dvojac“ spreman da uradi kako bi se dokopao vlasti. U javnosti je nezapaženo prošla informacija da je tužilaštvo utvrdilo da nikakve krađe glasova nije bilo, već da je bilo krađe džakova. Oni su sa jednog biračkog mesta u Pančevu umesto u gradsku izbornu komisiju isporučeni Tomi i Vučiću da od toga „prave cirkus“. Zbog krađe izbornog materijala nikada niko nije odgovarao. Naprednjačke igre sa izborima i biračkim listićima mogle su da počnu!

Nije trebalo dugo da čekamo kako bismo uvideli na šta liči SNS-verzija višestranačke borbe. Bilo je to još u ono vreme kada se deo beogradske čaršije oduševljavao likovima i delima Aleksandra Vučića i Tome Nikolića, verujući da su oni reinkarnirani De Golovi i Veberi. Bilo je to i vreme kada su počele ozbiljne turbulencije u opoziciji koja se sada prepozicionirala u odnosu na nove gospodare i delovala prilično konfuzno. Na dopunskim izborima za Skupštinu AP Vojvodine u Srbobranu, u martu 2013. godine, ukazao se čitav onaj izborni arsenal koji će SNS usavršavati narednih godina, što znači opasne džipove i ćelavce koji su stigli iz drugih mesta da seju strah i fizički se obračunavaju sa opozicionim aktivistima, ucenjene birače i članove izbornih komisija, kapilarne glasove, „bugarske vozove“… Srbobran je izgledao kao da je okupiran, a zastrašeni stanovnici ovog mesta nisu nailazili na razumevanje kada su o ovim događajima izveštavali svoje prijatelje u Beogradu i Novom Sadu. Nailazili su na reakciju – ma gde bi to preporođeni, evropski demohrišćani Vučić i Nikolić, nema šanse, preterujete! A tek što su se predstavnici međunarodne zajednice nasekirali!

Kada su u pitanju „veliki“ izbori, poput parlamentarnih ili predsedničkih, naprednjaci nemaju baš toliko kapaciteta da u svako mesto pošalju velike ergele džipova i „žestokih momaka“, ali zato ispred svakog izbornog mesta možemo videti njihove ljude sa biračkim spiskovima koji vode računa o sigurnim i kapilarnim glasovima, i uglavnom besna kola koja se okolo muvaju. Možemo samo zamisliti koliko je desetina hiljada ljudi uključeno u ovu akciju na različite načine, a koliki je broj glasova na koji oni mogu da računaju! Te koliko sve to košta! Jedino što pouzdano znamo je to da mi plaćamo ceo taj cirkus. Naprednjaci i ne pokušavaju više da prikriju svoje aktivnosti, pa će recimo funkcioner

SNS-a Dragan Šormaz utvrditi da su džipovi koji su viđeni prošle godine na lokalnim izborima u Medveđi zapravo deo „mašine koja melje opoziciju“.

CIKLUSI I NEDAĆE

Ne sećaju se baš svi da je uspon Aleksandra Vučića direktno vezan za hapšenje biznismena Miroslava Miškovića, kao i mnogobrojna druga privođenja i hapšenja poznatih i nepoznatih lica u periodu između 2012. i 2014. godine. Ova estradna borba protiv korupcije i kriminala predstavila je građanima – uz pomoć kooperativnih medija koje su naprednjaci na razne načine ubrzo stavili pod strogu kontrolu – tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade (PPV) Aleksandra Vučića kao srpskog Eliota Nesa. Skoro niko danas ne smatra bitnim to što ogroman procenat tada uhapšenih nikada nije pravosnažno osuđen, i što mnogima od njih država danas mora da plaća odštetu zbog toga što su proveli određeni period života u pritvoru. Da bi se kapitalizovala „borba protiv kriminala i korupcije“, koja je dovela do naglog rasta popularnosti SNS-a, raspisani su vanredni parlamentarni izbori za mart 2014. godine. Na njima je lista koju su predvodili naprednjaci osvojila čak 158 mesta u parlamentu, a socijalisti – 44. Pored stranaka manjina, u parlament je ušla i lista Demokratske stranke i skupina stranaka okupljena oko bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića. Obe su jedva preskočile cenzus. Sada se konačno znalo ko je gazda – Vučić postaje predsednik Vlade i učvršćuje se na poziciji vlasnika naših života, dok se Ivica Dačić povlači na mesto PPV-a i prigodnog diplomatskog pevača. Vučić svoju popularnost i svoje medije koristi i da bi marginalizovao svog političkog strica Tomu Nikolića.

Iako se situacija iz izbornog u izborni ciklus, od 2012. godine naovamo, dramatično pogoršavala – da bismo dospeli do ovih aktuelnih, tragikomičnih izbora – i 2014. stručnjaci su upozoravali da su parlamentarni izbori bili obeleženi žestokom funkcionerskom kampanjom, zloupotrebom medija i javnih resursa, nejednakom medijskom zastupljenošću vladajućih i opozicionih kandidata, neljudskih medijskih progona lidera opozicije, kao i drugim pritiscima na birače i aktere u izbornom procesu. U delu javnosti počelo je da se odmotava klupko priče o „sistemu kapilarnih glasova“. Sistem funkcioniše tako što svi oni koji na bilo kakav način dobijaju prinadležnosti zahvaljujući stranci – moraju da obezbede da članovi njihove uže, ali i šire porodice, glasaju za SNS. U protivnom, ostaće bez posla, što u Srbiji obično označava – prokletstvo i korak ka samoubistvu. Ovo se ne odnosi samo na zaposlene u javnim službama i preduzećima i na stranačke „botove“, već i na one koji rade u privatnim firmama koje imaju „specijalne aranžmane“ sa državom ili koje, pak, žele zadržati dobre odnose sa njom. Ukoliko je potrebno, davaoce kapilarnih glasova aktivisti SNS-a prevoze do mesta glasanja i nazad. Da bi se došlo do sigurnih glasova, koriste se ucene i razni spiskovi javne uprave, kao što su evidencija centara za socijalni rad, korisnika poljoprivrednih subvencija, korisnika stipendija, itd. Interesantan je još jedan detalj: kada oni koji registruju birače shvate da do određenog perioda dana siguran (kapilaran) glas nije izašao na izbore, preduzimaju se koraci da se on ima pronaći i privesti ka poznaniju biračkog prava.

Da bi valjda dodatno učvrstio vlast i iskazao političku silu, pa i navežbao stranačku izbornu mašineriju, Vučić raspisuje vanredne parlamentarne izbore za maj 2016. godine. Paralelno sa njima, održani su vojvođanski i lokalni izbori u desetak gradova i opština. U međuvremenu je Vučić – krenulo ga – hteo da raspiše još pokoje parlamentarne izbore, ali je pod pritiskom međunarodne zajednice odustao od te ideje. Iako je 2016. lista SNS-a osvojila 100.000 glasova više u odnosu na prethodne izbore, broj njihovih poslanika znatno je manji – 133. Razlog za to leži u činjenici da je veći broj lista preskočio cenzus (pored SPS-a i manjinaca, radikali, Dosta je bilo, demokrate, DSS-Dveri i lista Boris-Čeda-Čanak). Posmatrači su potvrdili da su se ponovile, i to pojačane, neregularnosti sa prethodnih izbora, s tim što ove posebno pamtimo po nesuglasicama oko brojanja glasova, pa je lista DSS-Dveri ušla u parlament tek posle opozicionih protesta i ponovnog brojanja glasova.

Potom su, sledeće, 2017. godine, održani oni jezivi izbori za predsednika Srbije. Sa jedne strane, tu je bio gospodar Vučić sa svom državnom i paradržavnom bulumentom u svojim rukama, sa beskrajnim resursima, a sa druge nestranački kandidat Saša Janković, koga je podržao deo kredibilne opozicije. Ove izbore pamtimo po sadističkoj medijskoj kampanji koja je mesecima vođena protiv Jankovića, po „severnokorejskom“ izgledu dnevnih listova u Srbiji uoči predizborne tišine, kada su svi dnevnici, osim „Danasa“, bili „obučeni“ u reklamu za Vučića, po pojavi „opozicionih“ kandidata koji su učestvovali na izborima samo zbog toga da bi Jankoviću otkinuli koji glas ili ga pljuvali… Sa jedne strane je optuživan da je izdajnik koji hoće da „proda Kosovo“, a sa druge je proglašavan maltene za ratnog zločinca. Pored svih poznatih neregularnosti, ove izbore pamtimo i po snimku iz Sandžaka, na kojem se vidi kako jedan mladić u glasačku kutiju ubacuje desetine listića sa zaokruženim brojem ispred imena Aleksandra Vučića. Iako se nikada nismo uverili u autentičnost ovog snimka, večita tajna će ostati oni novi, nepresavijeni listići na kojima se, kao, glasalo, a koje smo videli prilikom ponovnog prebrojavanja „opredeljenja“ birača pred TV kamerama.

KRITIKE, MEDIJI I MEHANIZMI

Ovi izbori u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije dobili su oštre kritike glede „transparentnosti“ i „integriteta“. U njemu se citiraju nalazi delegacije OEBS-ODIHR, koji naravno spominju medije

(sa ovakvim medijima, uzgred budi rečeno, svaki izbori su unapred neregularni), „zloupotrebu administrativnih sredstava“ i „neefikasnu upotrebu regulatornih i nadzornih mehanizama“. Problem je, po njihovim stavovima, i „transparentnost finansiranja stranaka i kampanja“… Koliko su vlast potresle ove kritike koje su (napokon!) stigle sa zapada, potvrđuju lokalni izbori sprovedeni 2018. i 2019. godine (Lučani i Medveđa kao posebno indikativni slučajevi), a koji su sva naprednjačka nepočinstva doveli do usijanja, odnosno potpune transparentnosti. O tome koliko vlast brine kritika evropskih zvaničnika, svedoči i onaj red mladih zombi-ljudi sa početka priče koji daju svoj potpis i glas onako kako im neko naredi, a za to će dobiti kakvu mrvicu sa astala političkih kabadahija.

Nedeljkov (CRTA): Nema slobodnih i fer izbora bez institucija

Programski direktor organizacije Crta Raša Nedeljkov kaže da su najčešće nepravilnosti koje se beleže iz izbornog ciklusa u ciklus – „funkcionerska kampanja, zloupotreba javnih resursa, pritisci na birače i neravnopravna medijska zastupljenost učesnika izborne trke“. On u razgovoru za „Vreme“ ističe da su delimično ti problemi proizvod neodgovarajućih zakonskih rešenja, ali „u većoj meri su posledica izostanka dosledne i principijelne primene zakona i slabosti institucija poput Tužilaštva, Agencije za borbu protiv korupcije i REM-a“.

Kao primer izbornih nepravilnosti, Nedeljkov navodi lokalne izbore u Lučanima u decembru 2018. godine kada su posmatrači Crte otkrili i dokumentovali niz nepravilnosti, paradigmatičnih za funkcionisanje sistemskih zloupotreba izbora. „Primetili smo, između ostalog, više od 200 automobila, registrovanih izvan Lučana, koji su dosta doprinosili ‘neobičnosti’ atmosfere izbornog dana. Podneli smo krivične prijave protiv odgovornih lica u 16 javnih preduzeća i ustanova iz raznih delova zemlje, u čijem vlasništvu su službena vozila koja su primećena u Lučanima. Tužilaštva ili ćute ili odbijaju naše prijave, uz vrlo nemušta obrazloženja. Igor Mirović, predsednik Izvšnog veća AP Vojvodine, pred televizijskom kamerom je priznao da je počinio krivično delo zloupotrebe javnih resursa u političke svrhe, rekavši da je on poslao vozača i vozilo vojvođanske vlade u Lučane pošto je ‘čuo da Đilas tamo deli ogroman novac’. I nikom ništa“, kaže Nedeljkov.

On dodaje da u Srbiji neće da bude uslova za slobodne i poštene izbore dok institucije ne budu radile svoj posao. „REM praktično odbija da vrši funkciju koju mu je zakonodavac dao, izbegavajući da emitere obaveže da u predizbornoj kampanji učesnike izbora tretiraju bez diskriminacije. Upravo na primeru REM-a možemo da ilustrujemo degradaciju rada institucija: 2016. godine REM je pratio rad medija tokom izbora, napravio izveštaj, ali ga nije objavio. Godine 2017, za predsedničke izbore, javnosti je saopšteno kako REM nema zakonsku obavezu da posmatra rad medija u izborima i da će reagovati samo po prijavama građana, izveštaj nije ni napravljen. Godine 2018. na beogradskim izborima REM se nije ni trudio da poziva građane da šalju prijave. Onda se 2020. pojavi s rezultatima monitoringa, koji sprovodi po ne zna se kojoj i kakvoj metodologiji, ali koji na neobjašnjiv način ‘dokazuju’ kako u medijima ne samo da ima pluralizma, nego je opozicija zastupljenija nego predstavnici vlasti“, kaže on.

Nedeljkov ističe da će tokom izbornog dana posmatrači Crte izveštavati sa više od 500 biračkih mesta, određenih po reprezentativnom i slučajnom uzorku, „beležeći svaku nepravilnost“ do koje eventualno dođe na biračkom mestu i u njegovoj okolini. „Imaćemo i mobilne timove koji će pratiti dešavanja izvan birališta obuhvaćenih uzorkom, uključujući glasanje van biračkih mesta. Rad misije završava se proglašenjem zvaničnih rezultata izbora. Moram da priznam da bi nam rad više prijao kada bi izbori kod nas zaista bili poligon za nadmetanje idejama, programima i planovima javnih politika, a ne kvazihumanitarnim akcijama za potkupljivanje birača, svečanim otvaranjima velikih gradilišta, ali i npr. obične fotokopirnice, optužbama ko kome skuplja potpise i sličnim biserima iz blata“, kaže Nedeljkov.

N. S.
foto: m. milenković

Višepartijski sistem u Srbiji se raspao

VUČIĆ ODREĐUJE KO PRELAZI CENZUS: B. Pajtić

Bivši predsednik Demokratske stranke i nekadašnji premijer Vojvodine Bojan Pajtić kaže da izborni procesi posle Petog oktobra, pa do 2012, nisu bili „savršeni“, ali da je bilo mnogo razlika u odnosu na ovo što se danas dešava. On podseća da su pre 2012. nacionalni mediji redovno prenosili aktivnosti opozicije, da su opozicioni prvaci redovno gostovali u udarnim terminima na javnom servisu, a mitinzi SNS-a u celosti prenošeni na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. „Neki mediji tada nisu bili naročito kritični prema izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, neki su i promovisali akcije i poteze nosilaca javnih funkcija, ali ni televizije sa nacionalnom frekvencijom, ni dnevne novine nisu služile za satanizaciju i političko uništenje opozicije, naprotiv“, kaže Pajtić za „Vreme“.

On ukazuje kako je kupovina glasova u periodu 2001–2012. bila „nezamisliva“, a da je to sada potpuno „otvorena praksa režima u celoj Srbiji“, kao i da se članovi poslovne zajednice nisu plašili da će njihove kompanije biti „preplavljene inspekcijama i policijom“ ukoliko, u skladu sa zakonom, pomognu SNS, SRS ili nekoj drugoj opozicionoj stranci. „Pretnje zaposlenima u javnom sektoru da će izgubiti posao ukoliko ne glasaju za vladajuću stranku, koliko je meni poznato, nisu zabeležene do dolaska naprednjaka na vlast. Oni su, međutim, represiju u državnoj upravi i preduzećima uveli kao standard“, kaže Pajtić.

Istraživač Instituta za političke studije Dejan Bursać kaže da izbore posle 5. oktobra, pa do dolaska naprednjaka na vlast, „uz sve njihove mane i nepravilnosti“, možemo nazvati „demokratskim i slobodnim, u smislu da nije bilo ozbiljnijeg osporavanja legitimiteta procesa i rezultata od strane uključenih aktera“. „Ipak, treba biti objektivan, pa reći da su problemi postojali i pre 2014. godine: kupovina glasova, funkcionerska kampanja, korišćenje rupa u zakonu u vezi sa definicijom lista nacionalnih manjina, praksa da predsednik Republike bude nosilac liste koju je pokrenuo Boris Tadić, itd. Ipak, čini se da je od 2014. ceo mehanizam podignut na viši nivo i da su neke od nepravilnosti sada već sistemske i očekivane. Na to se nadovezuje i činjenica da se višepartijski sistem u Srbiji raspao, te da su izbori uglavnom nekompetitivni – pobednik se zna unapred“, kaže Bursać u razgovoru za „Vreme“.

Pajtić očekuje da će SNS na predstojećim izborima upotrebiti „uobičajeni asortiman izbornih zloupotreba“, kao što su medijska stigmatizacija opozicionara, kupovina i krađa glasova, kao i pritiske na zaposlene u javnom sektoru. On smatra da će na njima „bez problema“ cenzus preskočiti samo SNS i SPS, a da „potencijal da to učine“ imaju i SRS i Šapićeva lista. Po njegovom mišljenju, problem stranaka građanske orijentacije je u tome što ih ima previše u malom prostoru i podseća da procenat „građanski orijentisanih“ birača u našem društvu iznosi između 20 i 25 odsto. „Kada uzmemo da će, prema svim procenama, najmanje dve trećine ovih birača bojkotovati izbore, dolazimo do toga da se PSG, UDS, DJB, 1 od 5 miliona, LDP, Nova stranka i pojedine manjinske liste bore za glasove unutar grupe od najviše 7 ili 8 odsto potencijalnih glasača koji će na izbore izaći. Još jedna okolnost nikako ne ide naruku ovim organizacijama. Birači građanske orijentacije su, po pravilu, najmanje ‘disciplinovani’, odnosno, najmanje participiraju na izborima“, kaže on.

Po Pajtićevim rečima, šanse da će u Skupštinu Srbije, pored SNS, SPS, SRS, Šapićeve liste i nekoliko manjinskih poslanika ući još neko – nisu velike. „Međutim, kako pre neko veče reče Đorđe Vukadinović, ovo je država u kojoj Vučić određuje ko je prešao cenzus. A za njega je ravno spoljnopolitičkoj katastrofi da se u skupštinskim klupama nađu isključivo predstavnici vlasti i evroskeptične opozicije. Tako da su, uz sve mehanizme manipulacije i zloupotreba koje režim obilato koristi svih ovih godina – razna iznenađenja moguća“, kaže on.

Bursać ističe da se često, posebno na internetu, spekuliše kako će vladajuće stranke da organizuju svoje glasače da podrže druge liste (kako bi prešle cenzus) ili da će doći do masovnog prepravljanja glasova pri brojanju. „Lično smatram da SNS nema ni organizacione kapacitete, a ni potrebu da izvede tako nešto. Da biste nekome ‘prebacili’ 20, 50 ili 100 hiljada glasova, potrebno je da uključite u to ogroman broj ljudi na stotinama, ako ne i hiljadama biračkih mesta širom zemlje, a mislim da koordinacija takvog poduhvata prevazilazi čak i izdašne kapacitete SNS“, kaže on.

On smatra da SNS svoje izborne ciljeve postiže pre svega kroz medije, kampanju i „već poznatim pristupom glasačima kroz sistem sigurnih glasova“, i ne veruje da će „nepravilnosti na dolazećim izborima eskalirati u nešto što smo imali 1996. ili 2000. godine“.

N. S.
foto: marija janković