Povratak korenima

„U selu Struganiku, kod Mionice, na prostoru ispred rodne kuće vojvode Živojina Mišića danas je otvorena kulturnoistorijska i privredno-turistička manifestacija „Mišićevi dani“, koju po peti put organizuje SO Mionica. Prostrano dvorište oko kuće Živojina Mišića ispunio je veliki broj gostiju iz Mionice, Valjeva, Beograda i drugih mesta Srbije, koji su predsednika Koštunicu pozdravili burnim aplauzima i povicima Vojo! Vojo!… ’Vako je o događaju, na prvoj strani, izvestila „Politika“, list za koji je lično i jako predsednik rekao da nema slobode štampe bez slobodne „Politike“. Pa kad je tako, ’ajde da se i mi ogledamo u temi i konkurenciji.

KAMEN I KLADIĆI: Manifestacije, sa imenom velikog vojvode, bilo i ranijih godina. Socijalisti su redovno o Petrovdanu pečatili svoje uspehe, nagrađivali najbolje, kako nego zlatom, prva zlata pobedničke ’99. dobiše Milošević i general Ojdanić, prošle godine Milomir Minić i Ojdanićev naslednik general Nebojša Pavković, koji je lično i na licu mesta i svečano podsetio na vojvodine reči da je život duga i teška borba. Promene su, jelte, došle i u Mionicu, odlučiše da nema više politički motivisanog nagrađivanja, zlato će dobijati najbolji vojni pitomci, kao i oni koji doprinose unapređenju vojne doktrine, pa zlatne plakete dobiše pukovnik dr Branislav Đorđević i major Slađan Ristić. Dolazak obećaše i savezni predsednik Koštunica i republički premijer Đinđić, lice mesta pokaza da samo Koštunica drži reč, mada je general Perišić dostojno zamenio Đinđića, čiji su ljudi toga dana, u broju od 300, sve sa stranačkim zastavama bezuspešno i po sunčanici pokušavali da doture pomoć Srbima na Kosovu.

Dakle, lice mesta, zgrada Opštine u Mionici, kasno popodne, sunce se još dobro drži. Zgrada u stanju od pre tri godine, kad ono Milošević obiđe zemljotres u pratnji generala Perišića u uniformi i funkciji, oguljeni zidovi, poispadale instalacije, jedina novost po zgradi raspoređene kupice kamenja i, pre bi se reklo, kladića nego cepanica, iz kojih je izbijalo zimzeleno rastinje i ostala mahovina, pretpostavljamo u čast predsednikove posete. Pred Opštinom policajci u uniformi i civilu, nešto radoznalaca, komentarišu brojnost policije, opasno je, ima još Miloševićevih ludaka, nije njega trebalo u Hag, nego na ovu vrućinu, da kopa… Uto stiže general Perišić bez uniforme, s druge strane Koštunica, uđoše u Opštinu, zatvoreno za javnost, predsednik opštine Miroslav Trifunović objasni, samo na kratko, da predsednik vidi gde se živi i radi.

POZDRAVI I OTPOZDRAVI: Pravac Struganik. Rodna kuća vojvode Živojina Mišića u strani, moglo bi se to nazvati i kotlinicom u strani, takoreći u Sodomu. Kuća i pomoćne zgrade, renovirane krajem 80-ih, još se održavaju. Pored kapije tabla „Rodna kuća vojvode Živojina Mišića Struganik“, na kući zastava „Mišićevi dani“, bina, mikrofoni, viđeno rastinje sa kamenjem i kladićima, vajati i magaze, poniže od kuće nešto veliko i rogato, vele, vo podolske rase… Domaćini sa raznim karticama na prsima raspoređuju goste i pristigli narod, bivši predsednik opštine Radiša Stanković dobija mesto u „116.“ redu. Na kapiji policajce zamenjuju dve tradicionalne devojke u tradicionalnim i srpskim nošnjama, u jedne žuta pogača, u druge sitna so, nigde belog luka. Skloniše pogaču da pripuste princezu Jelisavetu Karađorđević, lagan komplet, naočare za sunce, krupne minđuše boje zlata u obliku srceta. Ponovo izvedoše pogaču, eto ti audija, izađoše general bez uniforme Perišić i predsednik dr Vojislav Koštunica, aplauzi, Vojo, Vojo, Voja stade, prikopča se, klimanjem otpozdravi.

Otvoriše Rodnu kuću, potomak vojvode, Tomislav Mišić, seda starina, uze da propoveda, na akademiji 43 predmeta, pet jezika govorio, rodio se Žuća, ali šta da priča, zna predsednik, duga je to priča, Mišić ne sme da umre, nikad, drago mu je, današnji dan mu je najdraži, kad je video našeg dragog predsednika ovde, naše kraljevsko visočanstvo koje nikad nije video, Koštunica se, kako on to zna, osmehnu visočanstvu, odoše dalje u pripovedanje, bi i knjiga utisaka. U međuvremenu, od kapije, naiđe ministar policije Dušan Mihajlović, prvi domaći novodemokrata jurnu preko ljudi da pozdravi predsednika. Koštunica izađe iz Rodne kuće, stade i postaja, plavi komplet, bledoplava košulja, takoreći leopard kravata, baci pogled u stranu i po okolini, uze glavom, kako on to zna, da klima i otpozdravlja. Smestiše ga u stolicu, reč uze predsednik opštine, pozdravi, zažele dobrodošlicu, i predsedniku koji svojim korenima i sam pripada porodici Mišić, i Njenom kraljevskom visočanstvu… Pa opet izazva predsednika da otvori manifestaciju, predsednik izađe, stade pred mikrofon, izvadi naočare, dodadoše mu ’artije.

Poče sa: dragi moji Struganičani, Mioničani, Suvoborci, reče da u ovako izgubljenom vremenu potpuno poremećenih vrednosti, straha od povratka na staro i straha od prelaska na novo, ništa nećemo učiniti ako se ne oslonimo na neke proverene i pouzdane putokaze, a jedan od takvih putokaza, više puta iskušanih i svagda sigurnih, jeste pogled na svet oličen u vojvodi Živojinu Mišiću i njegovom sinu Aleksandru. Pa uze da evocira i da evocira, podrazumeva se istorijski zasnovano, o vojvodi i sinu Aleksandru. Pa upita da se neko ne pita zbog čega on, kao političar, sve to priča, nije čas istorije, a zemlja nam je suočena sa toliko mnogo preteških problema, da nam, kako kažu, valja da zaboravimo istoriju i okrenemo se isključivo budućnosti, nema vajde od osvrtanja za sobom, kažu oni. Pa odgovori: „Siguran sam da nije tako, siguran sam da u ovakvim istinskim primerima možemo naći mnogo pouka za budućnost, siguran sam da su mišićevska merila i danas pouzdan putokaz, siguran sam, konačno, da oni koji traže da zaboravimo sopstvenu prošlost nisu ni izbliza većina u našem narodu, samo su bučni i misle da sve mogu silom i bukom. Naša prošlost, sa svim usponima i padovima, jeste deo nas, ne smemo je ni zaboravljati ni prećutkivati, zbog istine, i baš zbog budućnosti.“ Onda dodeli zlatne plakete dobitnicima, preda, čestita, klimne glavom, otklimne obrvama. Pa predsednički odstoja, siđe sa bine i, sede između generala, koji je naočare za sunce zadenuo u levi džepić na sakou, i princeze, koja rekvizit beše udenula u dekolte.

Krenu umetnički program, iliti pozorišna predstava iz života Mišića. Amateri uzeše da se ističu, predsednik dostojanstven, pažljiv gledalac, prekrstio ruke u krilu, i princeza se prekrstila u krilu, samo što ona držaše i dve ruže u nijansama crvene boje. Bi i humora, reakcija u publici, al’ predsednik pažljiv i skoncentrisan. Bi i kraj, predsedniku priđoše deca, građani, novinari, predsednik izjavi, u TV mikrofon, da mu se predstava dopala, ispitaše i generala bez uniforme, kad ispita ko ga pita, novinaru „Slobodne Evrope“ reče, poručite Slobodnoj Evropi da oslobodi Srbiju. I predsednik ode svojim, državničkim, poslom, a general produži u Vrujce na preostala događanja, u čast Lujze, vojvodine supruge.

TEGET GNEZDO U CRNOJ FRIZURI: U hotelu u Vrujcima izložba, ikone, pejzaži, portreti, dve TV ekipe, sa pripadajućim novinarkama, dale se na pos’o, general bez uniforme vojnički prolazi kroz izložbu, princeza se osvežila, promenila garderobu, jedino ostale minđuše u obliku srceta, prvo jedna, sa teget gnezdom u crnoj frizuri reče, pa se lično reče i princeza, otvori izložbu, fala lepo. I umetnice za videti, jedna u crvenoj, druga u crnoj, balske li su, haljini, pa to frizure, pa to ogrlice, pa to minđuše, one tako uvek, eto, spremile se. Pitamo princezu, za utiske o predsedniku, na, ipak, srpskom, kaže, on je sjajan, još prošle godine mu poželela uspeh. A druženje u Struganiku, samo ćutali i gledali, on je bio jako zadovoljan, ona rekla, jako tužno, on kaže, da. Do princeze Ljubomir Pevčević, pesnik, u rubaški, drži korice buduće zbirke, pokazuje, nisu ga stavili u program, a ima pesmu, posvetio je princezi, za rođendan, čita poneseno, žmureći, takoreći pesnički, „Ustani kraljice naša / nebeska stigla je lađa / treperi poslednja zvezda / na plavom beskrajnom svodu / dok sa dalekih brda / zlatno dete se rađa / i baca dukate žute / u bistru jezersku vodu“… Princeza već očla, on nastavlja, „Ustani kraljice moja“… objašnjava, već je čitao princezi, na rođendan, u aprilu, u Starom dvoru…