Potpis, pečat i ostalo

Kada je u ponedeljak 21. jula u kasnim večernjim časovima procurelo pa potvrđeno da je uhapšen jedan od dvojice najtraženijih haških begunaca Radovan Karadžić, sama po sebi postavila su se tri pitanja: gde se skrivao, kako se skrivao i ko mu je u tome pomagao? Ubrzo se saznalo da se Karadžić „u poslednjih nekoliko godina skrivao u Beogradu“ i da mu je poslednja adresa stanovanja bila ulica Jurija Gagarina broj 267, u novobeogradskom bloku 45. Na toj adresi Karadžić je, pod imenom Dragan Dabić, iznajmljivao stan koji je, prema nezvaničnim informacijama, plaćao „350 evra mesečno“. Metod skrivanja je bio jednostavan: pustio je kosu i gustu sedu bradu, počeo da nosi naočare i crnu odeću; stvorio je – a, neki kažu i da su mu drugi napravili – imidž boema koji se bavi „alternativnom medicinom“, a zatim se utopio u masu ljudi dvomilionskog grada – i nestao. I stvarno, ko bi se setio da Radovana Karadžića traži u liku modernog vrača sa izgledom Velikog Štrumpfa.

ALTER EGO: Za uspešno skrivanje u modernom svetu potreban je novi identitet. Taj identitet treba da bude što neupadljiviji, kako se ne bi pojavio na radaru onih koji odbeglog traže. Za to je Karadžiću poslužio identitet Dragana Dabića, zidara u penziji iz Rume. Kada je pravi Dabić novinarima pokazao svoju ličnu kartu, ubrzo je postalo jasno da je ona pronađena kod Karadžića zapravo njen „klon“. Šta se dogodilo? Neko je uzeo originalnu ličnu kartu, koja je 20. aprila 1999. godine po svim propisima i sa trajnim rokom važenja izdata Draganu Dabiću, napravio njenu identičnu kopiju, u nju utisnuo fotografiju Radovana Karadžića sa bradom i naočarima.

Na ovom mestu se valja, na trenutak, vratiti na priču o Kardžićevom hapšenju, kako bi se stekla slika o mreži informacija i dezinformacija koja se neprestano plete oko njegovog hapšenja. Nakon lišavanja slobode i sprovođenja u zgradu Specijalnog suda (u ponedeljak uveče), prva je u javnost procurela vest da je „Karadžić živeo na Vračaru“ i da je „uhapšen u autobusu broj 83“. Sve se uklapalo: Karadžić osamdesettrojkom (Crveni krst – Zemun) krenuo sa Vračara u Batajnicu… Majstori opsena iz relikata stare Službe državne bezbednosti su, po svemu sudeći, nekako uspeli da ovu verziju plasiraju u javnost i ta „vest“ je prošla. Međutim, Karadžić je uhapšen u autobusu broj 73, koji iz bloka 45 (gde je stanovao) vozi u Batajnicu. Navodno, Radovan je pošao na kratak odmor do mesta Vrdnik na Fruškoj gori.

Inače, po Sremu se uveliko priča da je neko vreme boravio u manastiru Privina glava (takođe na Fruškoj gori), u kojem je jedan od monaha i kaluđer Gavrilo – isti onaj koji je na video-snimku blagosiljao „skorpione“ pred odlazak na ratište u Bosnu i Hercegovinu. Taj Gavrilo je, kažu upućeni, „neka vrsta crkvene Kleopatre“, leči molitvom i „magnet je za očajnike iz Srema i Srbije“ koji dolaze kako bi im „otac Gavrilo pomogao“. Kaluđeri su novinarima rekli da „Karadžić u njihov manastir nije dolazio“. Još dve priče uporno kruže Sremom, a da niko nadležan nije spreman ni da ih potvrdi, niti da demantuje.

U petak 25. jula načelnik Policijske uprave u Sremskoj Mitrovici Zoran Smajić i okružni tužilac Ratko Galičić imali su zakazanu „redovnu konferenciju za novinare o stanju bezbednosti u Sremu“. Valjda predosećajući da se sprema kiša pitanja o poreklu lične karte nađene kod Karadžića, njih dvojica su uveli novinu u obaveštavanju javnosti – konferenciju za novinare bez tona, to jest zamolili su novinare da ne snimaju ton. Nezvanična poruka zvanične konferencije tako bi mogla glasiti: „Ne znamo ništa, nismo ovlašćeni da kažemo, a i ako znamo, nećemo vam reći“, a savet novinarima: „Pitajte u Beogradu“.

Javnosti tako nije preostalo ništa drugo nego da se bavi raznim nezvaničnim verzijama o identitetima Dragana Dabića. Prva teorija bila je da je izvesni Dragan Dabić 1993. godine „snajperskim hicem“ ubijen u Sarajevu, pa je Karadžić „pozajmio“ njegov identitet. Istraživanje novinara u BiH pokazalo je da je taj Dabić zaista postojao, stvarno preminuo u Sarajevu tokom rata, ali da identitet nije njegov. Druga priča glasila je da je „neki Dragan Dabić sredinom devedesetih izbegao iz Sarajeva i nastanio se u Rumi, pa se, kada je pre tri ili četiri godine umro, neko dokopao njegove lične karte, dao je veštom falsifikatoru, koji je za pedesetak evra skinuo sliku pravog Dabića i stavio Karadžićevu, sa naočarima i bradom.“ Uvidom u knjige sahranjenih na sva četiri rumska groblja, ustanovili smo da od 2003. do 2008. godine u Rumi nije sahranjen niti jedan Dragan Dabić, a Dragana Dabića čiji je identitet zaista zloupotrebljen pronašli smo živog i zdravog u Rumi. Dabić se 1975. godine u Rumu doselio iz Dvora na Uni i kako nam je rekao „nije imao pojma o tome da Karadžić koristi njegov identitet, niti je Karadžića ikada upoznao“. Tek kada je, nakon Radovanovog hapšenja, policija zakucala na njegova vrata, shvatio je šta se dogodilo. Dabić kaže da je „policija došla, legitimisala ga“, proverila njegov identitet i datum rođenja (Dabić je rođen 20. oktobra 1942, a Karadžić 19. juna 1945. godine), „fotokopirala ličnu kartu i otišla“.

KO JE KRIV?: Kao logično nameće se i pitanje: zašto bi neko ukrao identitet zidara u penziji, i to baš iz Rume? Da bi odgovorili na ovo, treba prvo da se pozabavimo time ko je i kako Radovanu pribavio spornu ličnu kartu. Iskusni policajci „veoma sumnjaju“ u tezu da je „ulični falsifikator Radovanu napravio novu ličnu kartu“, a priču da je „neka šalterska službenica ili ko drugi u OUP-u Ruma Karadžiću pribavio novi identitet“ nazivaju „glupostima“. Zašto? Zato što je Karadžiću lična karta napravljena na sledeći način: uzme se blanko formular lične karte (kartonska knjižica malog formata koju svi nosimo sa sobom), zatim se na nju u crvenoj boji utisne serijski broj (u ovom slučaju „SR 11585429“ – isti kao i kod Dabića), pa se zatim unesu lični podaci građanina (Karadžiću su uneti Dabićevi podaci), stavi se fotografija osobe kojoj se izdaje dokument (Dabiću njegova, a Karadžiću ona sa bradom i naočarima), na predviđeno mesto se potpiše „ovlašćeno lice“ izdavaoca lične karte (dakle, službenik u policiji) i na kraju se preko dela fotografije i preko potpisa ovlašćenog lica udari pečat (da bi se otežalo falsifikovanje). Ako je suditi po izjavama nekih zvaničnika „da su lične karte, osim fotografije, identične“, znači da je neko krivotvorio i spomenuti pečat ili zloupotrebio original, pošto „se po šifri na pečatu mora videti u kojoj je teritorijalnoj jedinici MUP-a određeni dokument izdat“.

Kako se to moglo dogoditi? Od upućenih se može saznati da postoje tri načina da se to izvede: jedan je da neko pečat OUP-a Ruma otisne na parče bele hartije, skenerom napravi elektronsku kopiju, a od nje zatim iscrta, pa izradi duplikat pečata, drugi je da „neko važan, kome se ne smeju postavljati pitanja“, u gužvi, nepažljivoj službenici OUP-a poturi da potpiše i udari pečat na dokument, a da ona ni sama ne zna šta potpisuje i šta overava (dešavalo se i dešava se), a treći je da „neko u koga se sme sumnjati uđe u prostorije OUP-a i samoposluži se pečatom“. Sadašnji i bivši policajci tvrde da „i danas BIA i druge službe ulaze u kartoteke policijskih stanica i uprava, pregledaju i traže šta god hoće. Niko ne sme ništa da ih pita, a podrazumeva se da oni nešto proveravaju. Ti koji ulaze u kartoteke imaju mogućnost da naprave deset ličnih karata i deset pasoša, da sve ispečatiraju…“

TRAGOVI: Oni koji znaju „kako funkcioniše sistem i kako se rade ovakve stvari“ ne veruju da je u „izdavanje“ klonirane lične karte Karadžiću bio umešan neko iz OUP-a u Rumi, pa čak ni neko iz SUP-a u Sremskoj Mitrovici. Kao razlog navode nivo potrebne konspirativnosti i, s tim u vezi, veličinu sredine gde se radnja navodno odigrala. U medijima su kao „odgovorni“ prozivani Željko Sekulović, sadašnji komandir policijske stanice u Rumi, Ratko Jokanović, koji je 1999. bio na njegovom mestu i Milenko Vlaisavljević, ondašnji načelnik SUP-a u Sremskoj Mitrovici. Uprkos tvrdnjama izvora lista „Glas javnosti“ (od četvrtka 24. jula) da je „…izdavanje tih dokumenata na ovo ime odobrio načelnik SUP-a Ruma Željko Sekulović, ali, ukoliko on nije neposredno učestvovao u izdavanju, onda mora da zna ko jeste“, Sekulović teško da je odgovoran, pošto je 1999. godine bio „običan inspektor za privredni kriminal, koga u ovoj stvari niko ništa ne bi pitao, niti bi mu bilo šta rekao, a na čelo policije u Rumi je došao 2004. godine“. Ni druga dvojica prozvanih se ne kotiraju dobro na listi osumnjičenih. Kada se postavi pitanje odgovornosti, većina sagovornika optužujuće upire prstom u bivši Resor Državne bezbednosti (DB), a kada se postavi pitanje pojedinačne odgovornosti, hrabri pojedinci kažu da je „Karadžić slovio za prijatelja Službe, a posebno njenog dugogodišnjeg šefa Jovice Stanišića i tvorca JSO-a Franka Simatovića“ i dodaju da „ne treba da zavara to što su Stanišić i Simatović 1998. godine bili odstranjeni iz Službe, a lična karta o kojoj je reč izdata tek posle Dabićeve, dakle nakon 20. aprila 1999. godine, pošto je Stanišić bio i ostao otac Službe koju je za sobom ostavio“.

Iz nezavisnih izvora može se rekonstruisati da je Karadžićev novi identitet najverovatnije „nastao kada je neko od zaposlenih u lokalnoj policiji, ili pre u sremskom DB-u, obavestio onog kog je trebalo, da u Rumi ima dobar kandidat za Radovanov novi identitet“. Nađen je anonimni zidar koji je izvadio novu ličnu kartu, i koji se nikada neće eksponirati na bilo koji način. Tada je posao obavljen „u Službi, i to na nivou, jer su političke okolnosti bile takve, a Služba je štitila one za koje se smatralo da ih treba štititi“. Tako je lična karta „urađena u Beogradu“, a Karadžiću je rečeno: „Ovako moraš da izgledaš, pa se on prilagodio: pustio bradu, počeo da nosi naočare…“