foto: goranka matić
Povodom iznenadne smrti generalnog direktora RTS-a, nekadašnjeg glavnog urednika i kreatora nekoliko televizija, ministra informisanja, savetnika predsednika države, novinara
Ponedeljak 28. oktobar bio je poslednji radni dan generalnog direktora RTS-a Aleksandra Tijanića. S posla je otišao kući, kažu, u relativno dobrom stanju s obzirom na bolest koju je vukao poslednjih meseci i na stresnu atmosferu koja prati raspravu o novim medijskim zakonima i o statusu javnog medijskog servisa u koju se bio uključio sa sebi svojstvenim žarom i rečitošću.
Ispred ulaza u zgradu u kojoj je stanovao, u Bulevaru Mihaila Pupina na Novom Beogradu, pozlilo mu je. Komšije su pritekle u pomoć. Hitna pomoć je primila N.N. poziv nešto posle 17 časova, i u 17.10 ispred ulaza u zgradu u Bulevaru Mihaila Pupina zatekla Aleksandara Tijanića u besvesnom stanju, pokušala reanimaciju, ali bez uspeha. Smrt je konstatovana u 17.48.
Aleksandar Tijanić je rođen 13. decembra 1949. godine u Đakovici. Živeo je u Podujevu, Prištini i Beogradu. Malo se zna o tome da je u mladosti, s kosom do preko ramena, organizovao rok koncerte pa i prvo gostovanje Bijelog dugmeta u Beogradu. Kao mladić igrao je košarku, koje se nije odrekao i kad je zahvaljujući i svom temperamentu prekinuo sportsku karijeru.
Studirao je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, odakle ga je osnivač žurnalističke katedre profesor Sergije Lukač, kao talentovanog studenta, pozvao u nedeljnik „NIN“ u vreme kada je tadašnji glavni urednik „NIN-a“ Dragan Marković okupio za to vreme uspešnu novinarsku generaciju.
BILO JEDNOM: Sa Sašom Tijanićem radio sam u toj redakciji 15 godina i bio svedok kako se razvijaju njegov talenat i njegova kreativnost. Njegov uspon u novinarstvu je klasičan, počinje odozdo sa najniže stepenice. Pošto se u trenutku njegovog dolaska ukazalo jedino slobodno mesto u dokumentaciji posle odlaska jednog markantnog starog dokumentariste, predratnog pukovnika Miloševića, prihvatio se tog posla i naravno odmah počeo da piše.
Kad je za glavnog urednika „NIN-a“ došao pokojni Kira Simić, ugledni i široko obrazovani novinar, po psihologiji pomalo cinik, nazvao ga je „gorostasom srpskog novinarstva“ – zbog Sašine košarkaške visine i korpulencije. Neki su taj nadimak prihvatili sa sarkazmom, a on, čini mi se, sa mešavinom samouverenosti i autoironije.
Kao mlad novinar pisao je lukačevski lepršavo, maštovito i nekonvencionalno, najpre tekstove iz oblasti koje se novinarskim žargonom svrstavaju u rubriku društvo – u širokom opsegu interesovanja, od sporta, preko rok muzike i duha generacije u „postšesetosmaškoj“ seksualnoj revoluciji, do socijalnih tema. Očito uživajući dok piše, koristio je metafore ponekad koloritnije i neobuzdanije od vlastitog temperamenta. Jednom se naljutio zbog toga što je jedan urednik njegov izraz „škripa koju proizvode konjska dlaka i uvijeno mačje crevo“ zamenio izrazom „zvuk violine“. Kasnije je postao politički kolumnista i nezgodan polemičar. Izgleda da je iza te ratoborne polemičke poze stajalo meko srce. Pred kraj života je konstatovao da je svaki put kada je dizao pero na nekoga, zapravo dizao ruku na sebe.
U zaboravljenim bitkama koje smo u to vreme vodili za profesionalne standarde i za samostalnost redakcije „NIN-a“, držao se čvrsto i pokazivao je svoj urođeni žar i žestinu.
Godine 1991, mesecima pošto je grupa nas otišla iz te redakcije, „NIN“ je tokom štrajka u „Politici“ proglasio da je oslobođen. Tijanić je tada kao član Foruma novinara „NIN-a“ za „Vreme“ („Događanje novina“, „Vreme“ 1. april 1991) govorio o šikaniranju „otpisanih novinara“ koje je išlo dotle da su im portiri zabranjivali da ulaze u redakciju posle radnog vremena, kao da redakcije mogu imati radno vreme – i o tome kako su „umesto ‘crvenih’ dovedena ‘bela’ krvna zrnca, beznačajni tipovi koji su položili samo jedan test: odanost jednoj jedinoj formi vlasti i spremnost na saradnju sa autoritetima bilo koje vrste…“.
EX YU: Ako je u paškvilama i potrebnim i nepotrebnim polemikama prelazio crvenu liniju, nikada nije zagazio u nacionalističku jeres. Neki ga smatraju poslednjim bardom jugoslovenskog novinarstva, jer je stekao popularnost širom nekadašnje Jugoslavije.
Objavljivao je političke kolumne u splitskoj „Slobodnoj Dalmaciji“, zagrebačkom „Danasu“, „Startu“, ljubljanskoj „Mladini“, sarajevskom „Oslobođenju“.
Godine 1991, bio je koautor emisije „Umijeće življenja“ zajedno sa Mirjanom Bobić Mojsilović i Draganom Babićem, a uživo je emitovana iz sarajevskog Teatra Obala. U emisiji su gostovali tadašnji viđeniji politički akteri, kao i disidenti poput Milovana Đilasa. U maju 1991. emisija je prekinuta kada je masa ekstremista napala njene autore zato što je u njoj intervjuisan Vojislav Šešelj. Iz gužve su se izvukli i zahvaljujući jednom policajcu muslimanu, a kad se s njim nakon ratnih godina sreo u Beogradu, Tijanića su ovde bezmalo medijski linčovali.
U „Politikonoj“ kući Tijanić je bio glavni urednik revije „Autosvet“, zatim dvonedeljnika „Intervju“ i dnevnika „Sportski žurnal“. Kad je Tijanić bio glavni urednik TV „Politike“ na svim programima vrtela se poruka „Pošteno“ tada opozicione Demokratske stranke. „Struja“ Antić, u to vreme direktor „Politike“, kasnije, kada je DS bio na vlasti, u jednom intervjuu počeo je da priča kako mu je Tijanić pravio probleme. „Kakve probleme?“, pitao je voditelj, očito tragajući za još nekim kompromitujućim detaljem. „Struja“ je objasnio da su se Sloba Milošević i Mira Marković ljutili zbog toga što Tijanić na TV „Politici“ podržava opozicionu Demokratsku stranku.
O tome, kao i o činjenici da su „drugosrbijanci“ snažno aplaudirali njegovim govorima 1999–2000. u bioskopu „Reks“, nije se mnogo govorilo u vreme kada je on ušao u klinč s delom pripadnika tzv. Druge Srbije nakon kritičkih opservacija na račun Đinđićevih naslednika. Sudio se s jednom od organizacija iz tog kruga koja je izdala pamflet knjigu Slučaj službenika Tijanića. Dobio je odštetu na sudu.
NOVINAR I VLAST: Od 28. maja do 17. decembra 1996. Tijanić je bio ministar informisanja u rekonstruisanoj srpskoj vladi Mirka Marjanovića. Podneo je ostavku pet meseci nakon što je izabran, praktično kad su počeli protesti zbog izborne krađe 1996. Posle njega na to mesto došla je Radmila Milentijević, a posle nje Aleksandar Vučić.
Godine 1997. pokrenuo je dnevni list „Građanin“, koji je kratko izlazio. Od 1998. do 1999. godine pisao je u Ćuruvijinom „Dnevnom telegrafu“ i u nedeljniku „Evropljanin“. Pričalo se da je bio koautor Ćuruvijinog otvorenog pisma Slobodanu Miloševiću 1998. u kome su nabrajane mane tadašnjeg režima. Posle su mu više pamtili što je bio na promociji knjiga Mirjane Marković.
Posle oktobarskih promena (2001–2004) bio je i savetnik za informisanje predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Na kraju je napisao tekst u kome je konstatovao da je Koštunica imao snagu Đerdapa, ali da ju je sveo na snagu čkiljave petrolejke. Kažu da je Koštunica, još na mestu predsednika SRJ, čitajući taj tekst žmirkao na način koji otkriva njegovo neraspoloženje, ali za generalnog direktora RTS-a Aleksandar Tijanić je izabran 2004. godine, za vreme prve Koštuničine vlade.
Drugi mandat na čelu RTS-a, koji nije završio, obeležile su njegove polemike s dva predsednika, s Borisom Tadićem (po njegovom silasku s vlasti) i s aktuelnim predsednikom Tomislavom Nikolićem, koji je pre izbora obećavao da će ga smeniti, a posle osvajanja vlasti, prilikom gostovanja na RTS-u, rekao da je lakše smenio svog prethodnika Tadića nego Tijanića.
Za njegovog prvog mandata obnovljen je TV toranj na Avali. Isti je kao što je bio pre nego što je srušen bombama NATO-a 1999. Dok su trajali radovi voleo je da, ne bez njemu svojstvenog narcizma, priča da će insistirati da bude viši za jedan milimetar, koji je nazivao „milimetar Aleksandra Tijanića“.
„MILIMETAR A.T.“: Školovan kao novinar štampanih medija u „NIN-u“ sedamdesetih, on je odnekuda pokupio znanje o televiziji i u svakoj u kojoj je radio ostavio je jak autorski pečat. Bio je jedan od osnivača Televizije „Politika“ i njen prvi direktor, a od 1994. godine i direktor Karićeve BK televizije kojoj je definisao profil. Učestvovao je i u ustanovljavanju Trećeg programa Crnogorske televizije.
U RTS-u, kući od 8000 ljudi koja je u trenutku njegovog stupanja na dužnost još ličila na onu ruševinu bombardovane zgrade u Aberdarevoj koja i danas stoji, podigao je novinarski standard ozbiljno urušen devedesetih, bez velikih potresa raščišćavao nagomilane socijalno-profesionalne probleme i dobijao bitku gledanosti s komercijalnim televizijama, „farmama“ i „velikom braćom“.
Poslednji put se pojavio u javnosti 23. oktobra na raspravi o javnim medijskim servisima, nakon što je razmenio nekoliko otvorenih pisama s aktuelnim ministrom informisanja Ivanom Tasovcem. Ta polemika se nije ticala Tijanićevog drugog mandata, čija je druga polovina poslednje četvrtine isticala u maju 2014, već dalekosežnijeg pitanja statusa javnog informativnog servisa i medijske krvne slike u Srbiji. Godinu dana pre toga, na Fakultetu političkih nauka („čiji sam student i danas“) održao je provokativan govor o tabloidnom duhu vremena koji mnogi nisu hteli da razumeju: „Tabloidna politika neminovno rađa tabloidnu ekonomiju, potom tabloidnu umetnost, onda tabloidno novinarstvo i, konačno, tabloidni život sa deset sati dnevnog omamljivanja televizijskim programom“ („Prva lekcija novinarstva“, „Vreme“, br. 1140, 8. novembar 2012, vidi ovde).
Iza sebe je ostavio suprugu, ćerku Zaru, sina Stefana i dvoje unučadi, što je sigurno važnije od efemernog novinarstva.
Kontroverze kroz koje je prolazio pokazuju da je verovao da je novinarstvo ipak važna profesija i da je veoma povezano s duhom vremena i pravcem kojim se jedno društvo kreće. Nije verovao i da hoće da samelje i ljude jake fizičke konstitucije.
U ideološkoj političkoj konfuziji u poslednjih dvadeset godina nalazio se na raznim stranama, ali je na svemu što je radio ostavio lični pečat. Stekao je mnogo protivnika, ali, kako je neko rekao, i uvažavanje onih koja ga nisu voleli, a kojih nije bilo malo.
Bio je čovek koloritne individualnosti i novinar upečatljivog stila. Njegovim preranim odlaskom srpsko novinarstvo izgubilo je značajnog, autentičnog autora.
Prva lekcija novinarstva
Tabloidna politika neminovno rađa tabloidnu ekonomiju, potom tabloidnu umetnost, onda tabloidno novinarstvo i, konačno, tabloidni život sa deset sati dnevnog omamljivanja televizijskim programom
Ko ste, bre, vi ljudi? Šta je vaša generacija? Koja je vaša pesma? Slogan? Šta piše na vašem bedžu? Kome verujete? Čemu kličete? Protiv čega ste, za šta jeste? Šta menjate? Koje su knjige vaše? Čemu se radujete? Ko su vaši budući klasici? Koji je razlog vašeg postojanja? Zašto ste na ovom svetu? Zar se mirite sa sudbinom generacije proizvedene u trominutnom aritmičnom susretu nesrećnog spermatozoida i uplakane jajne ćelije? Kome i šta otplaćujete ovakvom sudbinom? Zašto su vaši dugovi kad ih niste napravili? Zar je u vašoj generaciji Če ubio Fidela? Hoćete li da generacijski budete prokleti, beznačajni, kusur istorije? Da ličite na nas?
Zar je pogled na celulit Kim Kardašijan vaš krajnji horizont? Vaši hiperpalčevi razvijeni esemesom, vaš Veliki brat, Pahomije i Preljubnici, medijski natureni idealno-tipski idoli sa istim brojem pačjih usana i identičnim vimenima, pazarenim sa monotone Ikea police; zar je to sve što generacijski možete? Što smete? Ovi posleratni, pre vas, videli su Bitlse, Kenedija, Vijetnam, Muhameda Alija, Šezdesetosmu, Vudstok, decu cveća, crnu braću, Branda, pozu 69, Selindžera, našu Zlatnu palmu, nobelovca Andrića, sletanje na Mesec, Olimpijadu na Jahorini, tranzistor, Bila Gejtsa, TV u boji, Merilin Monro, računare komodor, Dilana, kraj SSSR-a, Zorana Radmilovića, more, Maratonce, Šona Konerija, Zvezdu kao prvaka sveta, smrt Tita, daljinski upravljač, kraj aparthejda, našu zlatnu u košarci, Džajića, Konkord, Pikasa, prvi deo Kuma, ce-de, pad Berlinskog zida, Arsena Dedića, otvaranje Kineskog zida, Bugarsku u Evropskoj uniji, pokriveni Hram Svetog Save, građanski rat i raspad Jugoslavije. Vidite li razliku? Zašto na nju pristajete? Zašto ste, neopisivo mlitavo, pristali da posle prethodne, silicijumske generacije budete mutavi silikonski naraštaj?
Utešno. Za sada. Niste krivci što ste takvi. Ničija genetika nije toliko loša. Vas su preparirali. Vi ste eksponati. Zamorčići. Najpre, komunizam i dugotrajna tranzicija unište generacijski i pojedinačni integritet. Bez integriteta nema ličnosti. Bez ličnosti, nema građanske hrabrosti i odgovornosti. Bez građanske hrabrosti i odgovornosti, nema demokratije. Finalno, manjak integriteta i manjak pismenosti daju ovakvo srpsko novinarstvo. Srpsko novinarstvo se onda entuzijastično uključuje u dresuru srpskog javnog mnjenja doprinoseći atmosferi u kojoj je sve moguće. Ljudi, usled radikalnog gubitka svesti, čak i o ličnom interesu, većinski pristaju i da Srbija, povremeno, zaključava kapije iznutra. Pristaju da svoju decu daju drugima da ih troše kao da im nisu rođaci. Pristaju da se od Srbije otima kao da je već mrtva.
Pristaju ili mučki ćute kad se pomoću krupnih društvenih distorzija i lomova, svakih desetak godina, obavlja prinudna socijalna promocija neukih, neupitanih a poslušnih. Šta je tu nejasno?
Tabloidna politika neminovno rađa tabloidnu ekonomiju, potom tabloidnu umetnost, onda tabloidno novinarstvo i, konačno, tabloidni život sa deset sati dnevnog omamljivanja televizijskim programom. Kakav god da je, da Srbiji nema RTS-a, sve ćerke bile bi kao Stoja a svi sinovi kao zaštićeni svedoci. Nije slučajnost. To je nečiji politički projekat da se sve u Srbiji svede na večne neproduktivne sukobe i iskonski rat našeg Šojića i njihovog sultana Sulejmana. Kismet, valjda.
Možete se spasiti samo pojedinačno. Talentom ili rmbačenjem, svejedno. Budite bolji od drugih. Bolji od nas. Iskoristite ovaj haos. Proniknite u suštinu društvenog dirigovanja, opsenarstva, ukidanja svake spontanosti ili slučajnosti. O tome vam glasno ćute. Paradoksalno, nikad lakše nije bilo napraviti karijeru u medijima. Odvojte sebe od mase pismenošću i integritetom. Sve pod uslovom da niste mrzovoljni. I da ste pismeni. I da ne dirate suštinu sistema. Nije lako. Izabrali ste poslednju robovlasničku profesiju na svetu. Uvek zavisite od nekog urednika koji na vama leči sve komplekse svog, takođe, jadnog života. Naravno, ima i drugačijih u ovom poslu. Neki su mrtvi. Ubijeni, jer su bili drugačiji. Drugi se tvrdoglavo drže svoje sujete; zbog sebičnosti, bolesne želje da se izdvoje, da budu uočeni, pamtljivi, uticajni – nemilice ugrožavaju mir, fizičku sigurnost i finansijsku stabilnost svojih porodica.
Da biste razumeli kako funkcionišu stvari o kojima ćete pisati, poželjno je bar da ih jasno vidite. Na Balkanu, svako bogatstvo je, uglavnom, plod snalaženja, nevaljalstva, korupcije, Alchajmerove bolesti („ne sećam se odakle mi pare“) ili državne milosti. U središtu obrnute društvene piramide, koju na glavi drže gubitnici tranzicije i pokojna srednja klasa, funkcioniše novac. Veliki. Desno od novca su stranke i država. U tom delu, gotovo svaka grupacija, tokom mandata, uradi za sebe više nego za Srbiju. Levo od novca su škola, crkva i mediji. Desni održavaju postojeći poredak i strah. Levi proizvode inerciju, društveni konsenzus te iluziju kretanja ka boljem. Koje tek što nije. Korupcija, ispod koje viri mafija, povezuje – poput otrovnog bršljana – sve spratove piramide. Ova šema važi za sva vremena, sva društva i sve sisteme. Samo je pitanje gustine otrovnog bršljana i sposobnosti sistema da sebe odbrani potkresujući, jako povremeno, to ukrasno bilje. Eto, sad znate zašto svima ide tačno kako nam jeste. Sad znate da vam roditelji nisu krivci. U najgorem slučaju samo su saučesnici. Ili bar svedoci. Ili, slutim, žrtve.
Nemojte snobovski odbacivati važnost printanih tabloida ili teletabloida za mentalno zdravlje Srbije. Oni skupljaju đubre po Srbiji i stavljaju ga na ekran ili ga uvijaju u papir. Za razliku od mnogih, voleo bih da svaki bogataš ima sopstveni tabloid. Naime, urednici tabloida su pošteni ljudi. Oni napadaju samo osobe koje su „uplaćene“, „tipovane“ i naručene od gazda. Tek tada, u sveopštem medijskom ratu moćnih, gde svako svog protivnika cinkari javnosti i policiji, saznaćemo sve o svima. Dajte nam još tabloida, ako mislite dobro Srbiji. U njima je, dakle, istina. Delić po delić, pa sami slažite lego-kocke otkrovenja.
A sad kliše: novinari nisu umetnici, još manje istoričari. Šta bi neki budući analitičar našeg vremena mogao da sazna o današnjoj Srbiji i nama proučavajući ovdašnje novine? Šta bi zaključio o našoj kulturi, ekonomiji, pismenosti? Verovaće da smo sekta, pleme koje je radilo sebi o glavi, sve dok nam to nije pošlo za rukom? Mi smo ćate, pisari sadašnjosti. Zato, uz retke izuzetke, živimo u svom vremenu i iščeznemo sa njim. Nepovratno, jer tako treba. Neka digne ruku svako od prisutnih koji je čuo – ne čitao, čuo – za Veselka Tenžeru. Niko? Dobro. Bio je najbolji novinar svog vremena, sedamdesetih, u velikoj Jugoslaviji. Da vas pitam ko je čitao Tirketa, javiće se vas desetak. Ima li smisla da vas pitam za Vinavera? Nema? Ne usuđujem se da kažem – ima li ikoga, da je prisutan, a da je pročitao neki moj tekstić? Siguran sam da nema, jer bismo se prepoznali po obostranom neadekvatnom izgledu, ponašanju i dizajnu. Zato sam, tokom tri decenije, svođen na izložbeni uzorak jako lošeg primera. Zato sam danas ovde. Da vi ne budete ovakvi. Moram da priznam, finalni udarac zadat mi je nedavno. Naime, neopozivo je odbijena moja molba da postanem član Fejsbuka.
Kolege, možda sam vam ovim razgovorom ubrzao sazrevanje. Možda sam vas zaplašio. Ali, nisam vas lagao. Nisam povlađivao. Iskreno, voleo bih da me generacijski demantujete u svakoj tvrdnji. Neki među vama znam da hoće. Talenat je nesavladiva prirodna sila. Uprkos urednicima, bršljanu, obrnutoj piramidi i tranziciji. Ili ćete uspeti, ili vas neće biti. Nemojte da budete upadljiva generacija, jer stojite na planini nepročitanih knjiga.
Hvala vama, hvala Nedi, što ste me pozvali da govorim u školi čiji sam student i danas.
Rekonstrukcija vlade i Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
