Poroci Sejšela

Mlađan Dinkić ove nedelje odlazi sa mesta guvernera Narodne banke Srbije, mesta koje je u oktobru 2000. kriznoštapski zaposeo, a onda overio izborom tajnim glasanjem. Sumnje obnarodovane povodom njegovog odlaska podsećaju pomalo na novo poglavlje „Ekonomija destrukcije“, Dinkićeve studije o finansijskim mahinacijama Slobodana Miloševića.

Dinkić, koji je dve i po godine održavao dinar stabilnim, postaje tako još jedan žrtvovani reformista, po pravilu po kome svaka revolucija jede svoju decu, možda zbog toga što je previše hvalio svoje reformske sposobnosti, možda, kako zapaža jedan strani novinar, zbog njegove svojeglave prirode i velike sklonosti srpskih političara svađama preko afera. Možda i zbog rasplamsale političke bitke između G17 plus i Demokratske stranke.

Transformacijom ostatka Jugoslavije u državnu zajednicu Srbija i Crna Gora početkom godine došlo je na red zakonsko regulisanje položaja Narodne banke Srbije. Taj projekat trebalo je da reši veoma komplikovanu jednačinu kojom se uravnotežuje potreba za nezavisnom narodnom bankom, očuvanje monetarne stabilnosti i neophodnost da se održi srpski budžet i pospeši pokretanje privrede.

Nazirali su se veoma krupni sporovi koji se tiču definisanja pozicije guvernera i prava vlade da se zadužuje kod Narodne banke i drugih stručnih monetarnih pitanja o kojima su de fakto presudile sugestije međunarodnih faktora, što i nije neočekivano za jednu tehnički bankrotiralu zemlju.

Zakon je došao pred poslanike Skupštine Srbije u tekstu koji je konačno redigovan u Vladi, odnosno u Ministarstvu finansija. Ona je svoj prvobitni predlog promenila pod uticajem mnogobrojnih primedbi koje su stigle od Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke.

Đelić se žalio da je niz primedbi na račun tog zakonskog nacrta otišao iz NBS u međunarodne institucije, pa se otuda vratio u Vladu. Po Dinkićevoj verziji, spisak tih primedbi predstavlja samo zapisnik sa neuspešnog zajedničkog sastanka stručnjaka iz NBS i Ministarstva finansija.

Pre konačnog usvajanja Zakona o Narodnoj banci postalo je jasno da je položaj Dinkića kao guvernera teško održiv s obzirom na eskalaciju spora. Javnost je za taj zakon i bila zaintrigirana upravo špekulacijama o tome da će biti usvojena odredba po kojoj guverner ne sme biti partijski funkcioner. Od takve odredbe se jedno vreme odustalo, pošto se bila podigla prašina oko toga da se taj zakon donosi zapravo samo zbog toga da bi se smenio guverner. Pred usvajanje Zakona amandmanom je vraćena ta restriktivna odredba.

Jednog trenutka Labus je pozvao guvernera Dinkića i ministra finansija Đelića da prekinu spor zbog koga, kako je rekao, likuje DOS. Ispostavilo se da je Labus možda pregovarao sa premijerom Živkovićem oko konsenzusa u prelaznom periodu, možda i o postizbornoj koaliciji.

Taj pokušaj je očito završio neuspehom i spor se rasplamsavao. Dinkić je najpre sumnjičio Božidara Đelića da je ucenjen da uradi posao koji nije njegov, a onda je povećao buru iznevši tvrdnju da poseduje izvesna dokumenta koja ukazuju na korupciju u srpskoj vladi i koja će obelodaniti ako vlada ne raspiše vanredne izbore i ne oslobodi se koruptivnih elemenata u svojim redovima.

Reakcije na tu otvorenu političku ucenu bile su prilično žestoke.

Srpski premijer Živković naglasio je da otkad postoji vlada za nju se vezuje korupcija, ali se do sada nije pojavio nijedan dokument koji potvrđuje takve optužbe.

Republički javni tužilac Đorđe Ostojić najavio je u tom kontekstu da će od Dinkića zatražiti da dostavi dokumenta o navodnoj korupciji u vladi, ali je odmah i zapretio da bi Dinkić mogao da snosi posledice ukoliko nema dokaze.

Dinkić je prihvatio Labusovu kritiku, odustao od zahteva za vanredne izbore, ali je G17 plus najavio da će predati dokumenta koje je tužilaštvo tražilo i da će ih staviti na uvid javnosti.

Labus, koji je stao u Dinkićevu odbranu, izjavio je inače da će ova partija formirati komisiju koja će istraživati privredni kriminal na čijem čelu će se nalaziti Aleksandar Radović, doskorašnji direktor Republičke uprave javnih prihoda. Radović, za koga je Dinkić tvrdio da je bio pušten niz vodu kada je napipao nešto oko duvana, u jednom intervjuu strateški je podržao Dinkića pojačavši njegove sumnje konstatacijom da na njega, dok je bio na dužnosti, nisu vršili pritisak ni premijer ni ministri, ali da je bilo, kako je rekao „mnogih ljudi s raznim nejasnim funkcijama i neformalnim ovlašćenjima koji su sebi dozvoljavali da se bave egzegezom premijerovih misli, da tumače vladinu ekonomsku politiku“, a koji su „posebno briljirali u oblasti koncipiranja dogovorne poreske politike“.

PAPIR: Potom sledi politička detonacija. Dinkić na konferenciji za novinare pokazuje dopis mađarske policije srpskom ministarstvu unutrašnjih poslova iz koga proizlaze sumnje da je na privatne račune premijerovog savetnika za bezbednost Zorana Janjuševića i šefa Agencije za sanaciju banaka Nemanje Kolesara preko firmi na Sejšelima i na Kipru od početka prošle godine prebačena velika suma novca.

Državni tužilac je najpre saopštio da tu nema „elemenata krivičnog dela“. Ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović kaže da su ovo samo „pucnji u prazno“.

Sumnje u korupciju posle objavljivanja tog papira prerastaju u aferu s pranjem novca koja potresa čitav politički organizam u Srbiji.

Zoran Janjušević je negirao da se radi o pranju novca. Najavio je tužbu protiv Dinkića. Izjavio je da ima pravo da raspolaže svojim novcem.

Predsednik G17 plus Miroljub Labus je posle toga otvorenim pismom premijeru Živkoviću tražio smenu Nemanje Kolesara sa čelnog mesta Agencije za sanaciju banaka, zbog osnovane sumnje da je umešan u poslove nespojive s njegovom funkcijom, čime dovodi u sumnju ceo proces privatizacije banaka koji ova agencija treba da vodi. Premijer Živković najavljuje istragu, ali odbija da se samo na osnovu sumnji liši činovnika koji su očito obavljali veoma poverljive poslove.

Premijer tako faktički staje na stranu svojih činovnika, a protiv jednog od uglednih reformatora kakav je Labus.

U toku sporenja oko izrade tog zakona buknuo je spor oko izbora novih članova Saveta Agencije za sanaciju banaka. Ministar finansija Đelić insistirao je da predsednik tog saveta bude predsednik G17 plus Miroljub Labus, što je posle izvesnog vremena i prihvaćeno.

Prilikom konstituisanja te Agencije došlo je očito do kompromisa i za njenog direktora izabran je Nemanja Kolesar, doskorašnji šef kabineta srpskog premijera, jedan od onih mladih ljudi koji su za života pokojnog premijera Đinđića obavljali prilično širok spektar poslova. Ime Nemanje Kolesara pojaviće se u sledećem činu.

Labus podnosi ostavku na funkciju predsednika Saveta Agencije. Povlači se i Radovan Jelašić. Uz odlazak Dinkića i još nekih ljudi iz Narodne banke, to je bila nedelja prave giljotine reformatora.

Dosadašnje afere pokazuju da se vlada lakše lišavala izabranih funkcionera nego ljudi iz, da tako kažemo, kabineta u senci. Iz vlade su otišli potpredsednici Pravdić, Obradović, Perišić, ministri Joksimović, Novaković i Veselinov, lakše nego šef Biroa za komunikacije Popović. Formula po kojoj je organizovana ova vlada, s različitim detaširanim pogonima, neformalnim ad hok zaduženjima i raspodelom moći, bila je, inače, predmet oštrog osporavanja od strane DSS-a u vreme razlaza DOS-a s Koštunicom, ali ta tehnologija nije promenjena.

Živković je pismom uveravao Labusa da će nadležni organi sprovesti adekvatnu istragu. Veoma brzo posle toga, u prošli petak (18. juna) uveče, državna televizija je objavila kratku vest, pozivajući se na neimenovane policijske izvore, da je utvrđeno da ne postoji nijedan element koji bi upućivao na krivično delo. Istim povodom najavljeno je da će državni tužilac o utvrđenim podacima javnost obavestiti u ponedeljak (21. juna). Kritičari su odmah zapazili da se pranje novca ne može raskrinkati niti isključiti u tako kratkom roku.

Počelo je prozivanje niza institucija u kojima bi u takvim trenucima morala da bude proglašena crvena uzbuna. Postavljano je pitanje da li su osporeni vladini činovnici prijavili porez. Prozivana je Komisija za ispitivanje porekla novca. G17 plus je tražio izuzeće zamenika okružnog javnog tužioca Dragoljuba Stankovića.

ODLIV KAPITALA: Dinkić ponavlja uznemirujuće podatke, koje je iznosio i ranije, da je iz Srbije tokom prošle godine nelegalno izneto 964 miliona dolara u zemlje poreskog raja, na Sejšele, Maršalska Ostrva itd. On kaže da su samo u toku prvih pet meseci ove godine izneta dodatna 522 miliona dolara, da posle akcije Sablja ta operacija nije prekinuta, već da je pojačana, pa je za tri meseca izneto preko 200 miliona.

Kriminolog Dragan Radulović, s Filozofskog fakulteta, primećuje (Pres klub, ponedeljak 21. jun) da je najčešći oblik recikliranja ilegalnog novca ubacivanje u banke u malim ostrvskim zemljama poput Sejšela, dok je u Srbiji taj novac češće investiran u legalne poslove, npr. građevinsku industriju ili rekonstrukciju puteva. Radulović smatra da da je „za borbu protiv organizovanog kriminala neophodno promeniti strukturu službe koja se tim problemom bavi, ali da to nije moguće pre sledećih izbora“.

Nemanja Nenadić iz organizacije Transparensi Srbija uočava da je neophodno da se donese zakon o sukobu privatnog i javnog interesa, da se usvoje kodeksi ponašanja javnih službenika i da se uspostave bolji mehanizmi kontrole. On značajnu ulogu pripisuje osevešćenoj javnosti.

U većini zapadnih zemalja na primer funkcioner mora prijaviti svu svoju imovinu: američki političari moraju nadležnim izbornim komisijama, uz dokumentaciju o izvorima finansiranja svoje kampanje, uredno da prilože i vrlo iscrpan izveštaj o svom materijalnom stanju – pokretnoj i nepokretnoj imovina, akcijama, investicijama, poklonima, kreditima, umetničkim predmetima, a posle isteka mandata sledi revizija ličnih sredstava političara, ali i vremenski ograničena zabrana korišćenja izvesnih informacija stečenih tokom obavljanja državne funkcije u biznisu – ali i u političke ili naučne svrhe.

U Grčkoj funkcioner mora prijaviti nepokretnosti, brodove i avione, akcije i deonice, ušteđevinu i prihode u prethodnoj godini za poslanike, njihove supružnike, čak i za maloletnu decu.

Kad izbije ovakav sukob, obično proradi ona kočnica partijske identifikacije i počnu pitanja tipa kome je to trebalo itd.

Paradoks je da je u našoj institucionalno nedovršenoj zemlji politički sukob jedina kontrolna institucija koja funkcioniše. Tokom trajanja ove afere nije se pokazalo da se ijedna od nadležnih ustanova (Komisija za poreklo novca, policija, tužilaštvo, Trgovinski sud, Vlada sa svojim kontrolnim mehanizmima, parlament, u krajnjem slučaju šef države koji ima pravo da zatraži od vlade mišljenje) blagovremeno i neprozvana oglasila u okviru svojih redovnih aktivnosti. Kad su bile prozvane, najavile su istragu ili zabašurivale dosadašnje nečinjenje i zatečenost.

BLOKADA: Parlament je zaglibljen u sopstvenu krizu, opterećen trenutnom igrom gluvih telefona Administrativnog odbora i Ustavnog suda, bavi se sholastičkom problematikom, ako se vrate mandati poslanicima kojima pripadaju, kako nalaže Ustavni sud, da li su ugrožena prava onih kojima su mandati naknadno dodeljeni. Ustavni sud će, izgleda, odlučiti da se direktno umeša. Vladajuća većina će u tom slučaju tražiti neko rešenje, bilo vrbovanjem, bilo zavođenjem, bilo matematikom. Primat ima samo jedan cilj – kakvo-takvo održavanje većine kako bi vlada izgurala do kraja mandata.

Da se ne bi talasalo, zataškava se i gura pod tepih afera za aferom, ali tu harmoniju kvare česti požari burnih kratkih skandala. Parlament ne pokazuje sposobnost da preuzme kontrolnu funkciju.

Bilo kako bilo, u ponedeljak 21. juna dva prozvana činovnika, Janjušević i Kolesar, u vladi sazivaju konferenciju za novinare, manje da bi izneli odbranu, a više da bi izneli kontraoptužbe. Kolesar tvrdi da je novac dobio od roditelja koji dugo rade u inostranstvu kako bi kupio stan. Janjušević tvrdi da je napad na njega usledio zato što je on navodno autor zakonskog predloga o otvaranju dosijea, koji će diskreditovati porodicu Dinkić, Labus i uopšte G17 plus. Novinarima se tu pokazuje papir kojim se sugeriše da je G17 plus finansiran novcem sa Maršalskih Ostrva, optužuje Dinkića da ima poslove sa odbeglim Vukašinom Volfom Minićem, optužuje Dinkićevu suprugu da je na njega vršila pritisak da on u ime vlade izvrši pritisak na Trgovinski sud radi obustave postupka protiv Dunav osiguranja, čiji je predsednik upravnog odbora bio Labus. Optužuje i Labusovog zeta (nije još), njegovu suprugu, Dinkićevu suprugu.

Dvojica vladinih službenika kažu šta imaju i prekidaju konferenciju za štampu ne dozvoljavajući novinarska pitanja, što samo po sebi pobuđuje veliku sumnju. Oni kao prozvani imaju pravo da iskoriste pravilo da se čuje druga strana, ali njihovo bekstvo od pitanja ostavlja utisak da je njihov položaj zapravo nezavidan i da samo zavisi od stepena do koga će se vlada inatiti sa lavinom.

Đelić u toj situaciji kaže da neće odgovarati ni na čija pisma dok se istraga ne završi, brani prezumpciju nevinosti vladinih službenika, a za Dinkićevu i Labusovu suprugu kaže da su savesni radnici.

Dinkić posle konferencije javno pita Kolesara da li mu je Janjušević tata, jer je po papirima s njegovog računa dobio novac, a Labus za pomenuti papir tvrdi da je rezultat presretnute telefaks veze (prisluškivanje guvernera) i falsifikat. Tvrdi da je stvarni sadržaj tog faksa izveštaj o nekom činovniku koji je imao račun na Maršalskim Ostrvima, a koga je Dinkić odmah po utvrđivanju te činjenice otpustio. Labus tvrdi da je Janjušević de fakto šef tajne policije, što će, ako je tačno, imati reperkusije po objavljivanju rezultata takozvane Koraćeve komisije.

Tako se otvara novo poglavlje starog pitanja ko prisluškuje, kako se koriste usluge tajne policije itd.

Dok se diže dim od ove kanonade, procedura za izbor novog guvernera teče. Kori Udovički najavljuje da će biti samostalna, da u obavljanju svoje funkcije neće izbegavati sporove, ali da neće ulaziti u konflikte. Iz G17 plus dolaze pohvale na račun njene stručnosti, uz prećutan prekor („to pitajte nju“) što se prihvatila da bude danajski poklon. Pohvale se izruču i za nove članove Saveta NBS. Premijer Živković izjavljuje da neće biti štampanja para, da neće biti inflacije, u svakom slučaju neće biti veća od onoga što je dogovoreno sa MMF-om.

Dok skupština žuri na godišnji odmor, saldo te letnje bitke za vladinu većinu može značiti uspostavljanje kontrole nad važnom institucijom ili bar harmonizaciju odnosa s njom. To može biti uvod u jesenju raspravu o izvesnom preispitivanju ekonomske strategije (dilema: malo više razvoja ili malo više socijale).

Reformski tim je podeljen, nekoliko važnih figura lišeno je funkcija, a u vladajućoj većini povećana je količina plena. U isto vreme vlada dobija još jednog oštrog kritičara u liku Dinkića i G17 plus.

Dinkić je započeo istu vrstu bitke koju je u prvom postoktobarskom rascepu vodio Koštunica, sumnjičio je vladu za kriminal i branio samostalnost institucija. Ironijom sudbine Labus je u predsedničkoj izbornoj kampanji morao da izdrži prigovore na tu temu, koje Koštunica i nije upućivao njemu nego vladi. Dinkić je sada preuzeo tu temu pokazujući više marketinške agresivnosti od Koštunice.

Vladina većina je Koštunicu delimično uspešno denuncirala kod međunarodnih faktora naglašavajući njegovu nacionalnu i antihašku dimenziju, a umanjujući liberalno-demokratsku. To će teže ići sa G17 plus, ukoliko se ne dramatizuje njeno opredeljenje za nezavisnu Srbiju. Pošto ofanzivnost DSS-a nikada nije bila velika, vladina većina je neutralisala parlamentarni potencijal DSS-a, po cenu urušavanja parlamentarizma. G17 plus nema poslanike.

G17 plus je u ovoj bici izgubio pozicije u vlasti i stekao inicijativu. Budućnost ove grupacije zavisiće od izdržljivosti, pošto je izvesno da Janjuševićevo detoniranje najavljuje da će vladina većina verovatno nastojati da kompromituje glavne lidere G17 plus i po cenu da upotrebi nedozvoljena stredstva.

Koštunica je prošao kroz takvu šibu tokom vanrednog stanja i sada, kako izgleda, staje na noge. Njegov DSS trenutno najavljuje povlačenje iz ustavne komisije, što ugrožava samo donošenje ustava ili bar dovodi u pitanje većinu koja bi mogla da ga usvoji.

Vladajuća većina nije pokazala da joj je ustav važan. Ona je, na primer, Zakon o Narodnoj banci donosila brzo, po cenu loma, uz pozivanje na obaveze iz Ustavne povelje SCG, a ustav je hladno odložila do Sretenja. To proizlazi iz odomaćenog modela vladavine – Narodna banka je mnogo konkretnije oruđe od ustavnih sporih mlinova. Stanje u privredi, velik privredni deficit, prenapregnutost budžeta ne mogu se prikrivati ispod reformske pozlate. Bitka za Narodnu banku zato je mogla biti očekivana, pošto vlada mora da pokaže neki rezultat. „Logično je da ona u takvim okolnostima traži još vlasti i da je ona sumnjiva većina krnjeg parlamenta opet odlučivala o tome ko je premijer a ko guverner.

Tako bi, sve u svemu, mogao da izgleda ostatak mandata. Buran sukob, deoba plena, zataškavanje, pa ponovo.

Afera je otkrila slabost kontrolnih mehanizama, urušenost i nedovršenost institucija, ali teško da se one u ovakvim sukobima mogu konsolidovati. Od toga može nastati uzgredna korist, ako se javnost zainteresuje za neku temu, kao što je pranje novca, pa ako i međunarodni faktori shvate da je pitanje dramatično, može se desiti da neko na brzinu prepiše neki dobar zakon. I to bi bilo nešto.