Podizanje optužnice protiv estradne radnice i Arkanove udovice Svetlane Cece Ražnatović izazvalo je novo zanimanje za poreklo novca tog famoznog bračnog para. Fenomen bračnog para Ražnatović najbolji je pokazatelj bezdržavlja, nemorala i bestidnosti Miloševićeve novokomponovane Srbije
Željko Ražnatović Arkan (i još nekoliko identiteta odranije poznatih organima), neprežaljeni Komandant i srpska majka, imao je dva paralelna života. Ta dva života – radnika Državne bezbednosti (od najkasnije 1983, pa do kraja života) i ozbiljnog kriminalca – preplitala su se na način njemu veoma koristan, pa i povremeno zabavan.
Početak je poznat i banalan: imao otac pukovnik sina barabu, pa ga zaposlio kod Udbe. Sin je, u međuvremenu, pokazao (i usavršavao do kraja života) zavidan talenat za oružane i druge pljačke, što je Udbi odgovaralo – po opisu poslova i radnih zadataka iz sistematizacije. Mladoj nadi Udba je odgovarala još više: on njima svrši tu i tamo pokoji poslić po inostranstvu, a oni ga pokrivaju ovde, snabdevaju pravim lažnim identitetima (njegova slika, a druga imena na pravim ili skoro pravim pasošima) i uopšte ga paze. Od te stare Udbe, doduše, niko nije video velikih para, ali kompenzacije su bile više nego dovoljne, jer su se pretvarale u gotovinu. Nije se Arkan mnogo brinuo za pare: imao je, što reče Rable, 67 načina da ih stekne, od čega je najpošteniji bila krađa. U kocki, kojoj je bio sklon, držao se načela da je .357 magnum jači od četiri keca, kao što mogu da posvedoče Pančevci.
Kad se stabilizovao i kad ga je krenula ta simbioza sa Udbom, usavršio je taktiku: pošto više nije smeo u Evropu od raznih poternica, razvio je tamo mrežu pomagača. Oni mu „tipuju“ manju banku ili zlataru; on pošalje jutarnjim avionom ekipu iz Beograda koja dođe, opljačka, spremi plen i vrati oružje kod saradnika i po podne uhvati avion za Beograd dok se Nemci još nisu avizali da šta to bi. Posle se plen strpljivo i s dužnom pažnjom utopi, a pare podele bratski i pošteno (nikad na pola). U Beogradu se uglavnom pazio da pravi probleme, ali život ne bira; loša sreća. Prvo je, novembra 1983, pucao i teško ranio dva milicionara iz 10. stanice (Palilula), koji su se u neznanju napravili pametni i došli mu kod majke Slavke na gajbu da ga uhapse. Ispalo je da je „lice kolega“, kako se izrazio vođa patrole kad je stigao na lice mesta u ulici 27. marta. Pušten je posle dan-dva i nikom ništa. Onda je, nekoliko meseci kasnije, udarcem revolvera slomio ruku nekom čoveku u liftu, jer je ovaj imao primedbu na buku iz ilegalne kockarnice u Lole Ribara gde je Arkan zalazio. To je tadašnjem GSUP Beograda prevršilo meru i stvar je došla do suda. Tu dolazi do veoma neprijatne situacije: upitan za zanimanje, građanin Ražnatović kaže da je radnik Državne bezbednosti SUP-a. Tužilac skače i kaže da to nije istina; Arkan kaže da jeste i na idućem ročištu pokazuje papire iz kojih se vidi da je kredit za kupovinu kuće u Ljutice Bogdana dobio od DB SSUP-a, čiji je radnik. Stvar je smirena uslovnom presudom koja se negde izgubila.
RATNA AKUMULACIJA: Tako je Arkan postao Neko i Nešto u beogradskoj čaršiji. Vozao se okolo u ružičastom kadilaku sa plavim prozorima, obilazio kockarnice i pojavljivao se gde treba. Dve uspešne karijere – kriminalna o kojoj nije mnogo pričao i udbaška kojom se hvalisao – načinile su od njega legendu. Onda je 1990. Radmilu Bogdanoviću, ministru unutrašnjih poslova, zatrebala jedna takva legenda da uvede red u redove fudbalskih navijača koji su počeli da pokazuju sasvim nepotrebne političke simpatije za Vuka Draškovića i SPO. Arkan uskoro postaje vođa navijača Crvene zvezde i stručno organizuje „Delije“, po poznatim principima subordinacije i lojalnosti – inače… Sve to zasigurno nije radio besplatno; znamo čoveka. Pošto se pokazao kao uspešan organizator i pošto je pustio odgovarajuće političke zvuke, Arkana Milošević i Čiča Radmilo angažuju po liniji Knina i Mile Martića, kao čoveka važnog u Zvezdi, što je tamo od značaja. Da skratimo priču: novembra 1990. Arkana i još dva lika hapsi hrvatska policija u Dvoru na Uni i nalazi im nekoliko komada za civile nedozvoljenog oružja. Posle veoma zanimljivih pravosudnih peripetija, on marta 1991. biva pušten da se brani sa slobode, iz Remetinca (to je njihov CZ) ide ravno na Pleso i privatnim avionom za Beograd; soli na rep. Legenda kaže da su to puštanje (za koje predsednik sudskog veća nije ni znao) sredili Milošević i Tuđman, a operacionalizovali Bogdanović i Boljkovac, njegov hrvatski kolega.
Po povratku u Beograd, Arkan osniva Srpsku dobrovoljačku gardu od navijača, kriminalaca, bivših legionara i sličnog sveta i stavlja se na raspolaganje Srpstvu vaskolikom. Na vidiku je bio dobar posao, kako će se ispostaviti.
Ne ulazeći sada u sjajno izvedeni marketing patriotskih medija i političara, zadržaćemo se na taktici i poslovima. Srpska dobrovoljačka garda istakla se u dobro organizovanoj sistematskoj pljački, prvo po Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu (gde će se zadržati do kraja), ali i po Severnoj Dalmaciji, Bosanskoj Posavini i drugim lokacijama. Vojne zasluge su donekle zasenjene ovim podvizima – ako je vojnih zasluga, osim psihološkog rata, uopšte i bilo. Naime, izašli su bili na takav glas da je dovoljno bilo reći da „arkanovci dolaze“, pa da cela sela pobegnu u zbegove. Išli su iza redovne vojske (ako se to može tako nazvati) i pljačkali metodično i sređeno: prvo gotovina i zlato; onda crna tehnika (elektronika), automobili i motorna vozila; zatim bela tehnika i poljoprivredna mehanizacija; itd. Posebno su imali pik na banke (gotovina i čekovi), policijske stanice (zbog pečata i obrazaca za lične karte, pasoše, vozačke i saobraćajne dozvole) i opštine. Sve je to bilo dovoženo na zborna mesta, klasifikovano i otpremano za Srbiju, gde je išlo u maloprodaju preko pouzdanih veza. U Erdutu i još nekim mestima Arkan se dokopao ogromnih količina vina iz lokalnih podruma i prodavao ih je beogradskim i drugim ugostiteljima, što je dovodilo do neprijatnih scena u kafanama, ali i na putevima kada je vojna policija pokušavala da zaustavi i pregleda Arkanove konvoje kamiona. Nije im uspevalo.
CIGARETE I HRASTOVINA: Posle Vensovog plana, početkom 1992, Arkan i SDG ostaju bazirani u Slavoniji i Baranji, sa kratkim ekskurzijama u Bosnu, gde Mladić nije baš mnogo mario, mada je Biljana Plavšić uvek gajila nežna osećanja za Arkana. Sve do mirne reintegracije Sektora Istok (Slavonija, Baranja i Zapadni Srem) u Hrvatsku, 1997, Arkan i njegovi praktično su jedina policija na tom terenu. Sva njihova vozila (uglavnom „micubiši pahero“) imaju plave table srbijanskog MUP-a i plava svetla i sirene. Odatle i tolike policijske uniforme, oprema i oružje u kući u Ljutice Bogdana. Tu počinju verovatno najbolji Arkanovi poslovi ikad: šverc cigareta, tečnih goriva i slavonske hrastovine. Naime, cigarete, tečna goriva i strateški važna roba podlegale su sistemu kvota koje je Državna bezbednost dodeljivala svojim poverljivim licima, ugrađujući se – naravno. Bracika Kertes držao je carinu, a Arkanove poslove u Erdutu vodila je Stanislava Čočoroska, kasnije kuma Cece Ražnatović, trenutno služi kaznu od 14,5 godina u Makedoniji zbog šverca pola tone kokaina. Sektor Istok UN nije bio pod sankcijama (nepravednim i nezasluženim), pa je Arkan naveliko trgovao i ugrađivao se – naravno. Tu su išle cigarete (ravno na ulice u Srbiji), nafta iz uvoza i iz Đeletovaca i derivati; sve. U bratskoj saradnji s Goranom Hadžićem, Arkan je sekao najbolju slavonsku hrastovinu i prodavao je izvesnom trgovcu ovde (ime i firma poznati redakciji), a ovaj je izvozio dalje u Evropu kako je znao. Osim toga, Arkan je 1993. ušao i na Kosovo sa svojom strankom SSJ i pozabavio se reketiranjem lokalnih trgovaca i švercera. Kad je slavonskom veselju došao kraj 1997, Arkan se ovde posvetio i švercu cigareta i ostalog, ali i fudbalu, o čemu u drugom tekstu. Važnije je nešto drugo: Arkan je svoj lik, delo i karijeru konačno lansirao u „statusferu“ beogradskog „visokog društva“ venčanjem sa estradnom radnicom Svetlanom Cecom Veličković, „slavujem iz Žitorađe“. Jedna ikona našla je drugu, na opštu egzaltaciju i šmrckanje. Bio je to događaj („event“) decenije, apsolutna apoteoza estetike, etike, religije, uređivačke politike medija i politike Miloševićeve Srbije; dalje i niže od toga ne može. Čak je uz gusle opjevano. Uostalom, imate sve to na Jutjubu… Svako ko je u tom društvu bio Neko došao je da se ušlihta Komandantu i to je postao običaj. Svojim očima sam nekoliko meseci kasnije u Klubu književnika gledao kako Hadžija Antić i Saša Tijanić ponizno odlaze u drugi kraj sale da se uz poštovanje jave Arkanu i Ceci koji su upravo ušli. Nije bilo lepo.
Onda je 15. januara 2000. Komandantova karijera bila okončana hicima iz pištolja u holu Interkontinentala; istekao mu je bio rok trajanja, pa su ga ubili isti takvi kao i on.
Nego, vratimo se mi biznisu: za sve te godine i uz Arkanov dokazani smisao za poslove, poslovne prilike i štedljivost, tu se zasigurno nakupilo para. Fudbalske mahinacije, opisane u drugom tekstu, očigledno su bile tek pumpa za pare i utaju poreza, čega se ova vlast malo prekasno dosetila. Tu, uzgred, spada i pomenuta gđa Čočoroska, ali je opravdano odsutna, pa je nema na optužnici. Po svem sudeći, sve te pare od pljačke, šverca, krađe, reketa i utaje poreza na vreme su bile proprane, zaprane i isprane i završile su na nekim egzotičnim ostrvima i po evropskim državicama i državama gde se ne pita odakle. Ceci i Lidiji sada mogu da oduzmu – hajde da kažemo – desetinu ili petinu ukupno ostvarenog neto-prihoda. Toliko mogu da podnesu, samo da ne bude mnogo zatvora, ali i to će se teško desiti – Ceca Ražnatović je ipak zvezda.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
