Pomirenje prava Srba i Albanaca

Potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović predložio je 18. maja 2001. da na Kosovu budu stvorena dva entiteta — srpski i albanski, kako bi bilo pomireno istorijsko pravo Srba i etničko pravo Albanaca.

Srpski entitet bio bi pod zaštitom jugoslovenske vojske i policije, dok bi albanski imao najviši stepen autonomije i ostao bi pod zaštitom međunarodnih snaga.

„Konačno, i Srbi i Albanci moraju razumeti da bežanje od kompromisa u nedogled produžava rat u kome će sasvim izvesno gubiti obe strane“, rekao je Čović u panel diskusiji o Kosovu na međunarodnoj konferenciji „Bezbednost u Jugoistočnoj Evropi na početku XXI veka“.

Srbi s Kosova su na taj predlog reagovali disharmonično, a Albanci preteći, uz tvrdnju da je to predlog konačne podele pokrajine.

Ne isključujući opciju da na Kosovu mogu da budu formirana dva entiteta, predsednik Jugoslovenskog komiteta za Kosovo i Metohiju Momčilo Trajković upozorio je da oko toga mora najpre da se usaglasi strategija u samoj državi, da treba čuti mišljenje onih o čijoj se sudbini radi, a da je Čovićev predlog „opasno soliranje“. Predsednik Izvršnog odbora Srpskog nacionalnog veća na severu Kosova Oliver Ivanović izjavljuje da je ideja „zanimljiva“, ali da treba opreznije da se predstavi javnosti kako ne bi bila loše protumačena. On ne misli da bi formiranje entiteta značilo podelu Kosova: „Mislim da ste pogrešno razumeli Čovića. Ja sam upravo razgovarao s njim. Naprotiv, on je tu tezu dezavuisao…“

Bivši politički predstavnik UČK-a Adem Demaći ocenio je pak da kosovski Albanci iz tog predloga treba da izvuku „veoma zrele pouke“. „Ukoliko se međunarodna zajednica dvoumi i odstupa od glavnog načela da kosovskim Albancima da za pravo da sami odluče o svojoj sudbini, to će biti uvod u novo krvoproliće u kojem će učestvovati i međunarodna zajednica, što bi bio novi zločin i za Albance i za Srbe“, rekao je Demaći.

Sekretar Demokratskog saveza Kosova Aljuš Gaši izjavio je da Čovićev predlog „ima za cilj destabilizaciju stanja u ionako nemirnom regionu“. Član rukovodstva Alijanse za budućnost Kosova Jonuz Salihaj izjavio je da i gospodin Čović, i Srbi na Kosovu, i oni koji su dalje od Kosova treba da shvate „novu realnost na Kosovu“.

ETNIČKO ZAPOSEDANJE: Predlog, međutim, potiče od analize „nove realnosti“. Srbi posle savetovanja s državnim vrhom najavljuju da o njihovom učešću u Hakerupovim izborima 17. novembra ne može biti govora dok se ne reši pitanje njihove elementarne bezbednosti. Zoran Lutovac, iz Instituta društvenih nauka, koji je kao ekspert bio uključen u rasprave vezane za Kosovo, kaže da se Čović oslanja na analizu eksperta za prostorno planiranje Branislava Krstića, koji uopšte nije zagovornik ideje o podeli Kosova, kako mu neki pripisuju, već traži ravnotežno rešenje za multietničku zajednicu, tačku oslonca za normalan život i efikasnije zaštitne mehanizme za manjine u trenutku kada se metodom svršenog čina stvari usmeravaju ka faktičkoj nezavisnosti etnički čistog Kosova.

U knjizi Branislava Krstića „Kosovo pred sudom istorije“ konstatuje se da se sada pod zastavom Ujedinjenih nacija završava albansko etničko zaposedanje Kosova (etnički preobražaj naselja i nestajanje srpskih, etničko preuzimanje gradova, etničko pražnjenje čitavih područja i vlasničko zaposedanje teritorija). Svojevremeno je taj proces tekao postupno, tokom tri decenije, a sad je ostvaren za mesec dana. Broj srpskih naselja, dosad stabilan, osetno se smanjio (čisto srpskih naselja bilo je 1961. godine 247, 1981. godine 232, dok ih je 1999. bilo samo 188; čisto albanskih naselja bilo je 1961. godine 644, a 1999 godine čak 1123). Hrvatskih naselja na Kosovu više nema. Iz mešovitih naselja manjinsko stanovništvo beži. Zapanjujuće je da se broj čisto albanskih naselja za dve decenije (1961–1981) uvećao za 250, a u toku dva meseca 1999. znatno više. Od jedanaest gradova sa preko 10.000 stanovnika nijedan nije bio čisto albanski, a sad su svi čisto albanski, osim Mitrovice, Gnjilana i Prizrena, u kome je ostalo Turaka. Albansko stanovništvo preuzelo je sve opštine, osim tri marginalne. Većinsko srpsko stanovništvo očuvalo se samo na severu i delimično u središtu i na istoku Kosova“, konstatuje Krstić.

„Upotreba maternjeg jezika, tog elementarnog prava koje se ne sme oduzeti nijednoj etničkoj zajednici, posebno ne u javnoj komunikaciji, na Kosovu je ugroženo. Ako je KFOR u instrukciji morao da napiše: ‘Javno ne govorite nikakvim slovenskim jezikom’, suočeni smo s dokazom da je govoriti kakvim slovenskim jezikom na Kosovu isto što i nositi žutu traku“, piše Krstić naglašavajući da je „slovenski jezik“, kojim se govorilo za vreme svih okupacija, isključen iz upotrebe za vreme protektorata Ujedinjenih nacija.

Krstić inače nizom podataka, tabela, skica, karata prikazuje Kosovo kao multikulturno i multietničko područje važno kako za Srbe i Crnogorce tako i za Albance. Te suve činjenice predstavljaju rečitu kritiku koncepta „krv i tlo“, učinaka politike prethodnog režima, uzalud vođenog rata — ali i posledicu politike međunarodnih faktora na Kosovu.

ETNOS I BAŠTINA: Branislav Krstić je 1994. godine objavio knjigu „Kosovo između istorijskog i etničkog prava“ u kojoj, kako naslov kaže, istražuje mogućnosti pomirenja (srpskog i crnogorskog) istorijskog i (albanskog) etničkog prava. Rešenje traži negde između pretpostavki: „Etnička prava ne mogu se rešavati zaposedanjem srpskih istorijskih teritorija“ i „Teritorija države ne biva veća nego što je telo naroda može držati“. Zalaže se za uvažavanje nesumnjivih kriterija: Srbi ne mogu smatrati svojim istorijskim teritorijama ona područja u kojima je još 1921. bilo 90 odsto Albanaca, kao što ni Albanci ne mogu pretendovati da im pripada čitavo Kosovo.

Krstić je svojevremeno radio i u Komitetu za svetsku baštinu Uneska i ukazuje na značaj srpskih, albanskih, praistorijskih, ilirskih, rimskih, vizantinskih, zajedničkih itd. spomenika kulture, njihove povezanosti s istorijskim pravom kao na ključne kriterijume koji se ne mogu ignorisati u razmatranju problematike teritorija Kosova i Metohije. Zaključuje da spomenici srpske istorijske kulture i teritorije albanskih spomenika kulture nisu podudarne i da nisu u koliziji. On podseća na Konvenciju o zaštiti svetske kulturne i prirodne baštine iz 1972, na Evropsku konvenciju o arhitektonskoj baštini 1985. i na pravo i obavezu države da štiti svoju baštinu.

VARIJANTE IZ 1992: Godine 1992. Krstić je predlagao da se na Kosovu, na delu teritorije na kojoj Srbija ne može da uspostavi kontrolu, ustanovi (albansko) područja s posebnim statusom („područje mirovne zaštite“, po ugledu na poznati Vens-Ovenov plan), a da se srpske i crnogorske istorijske celine integrišu u matičnu državu. Decembra 1992. godine on je takav predlog izložio i tadašnjem predsedniku savezne vlade Milanu Paniću (čiji je savetnik upozorio na moguće negativno reagovanje srpske vlade), a zatim je izneo dve varijante predloga i predsedniku SRJ Ćosiću, koji je, uz primedbu da u obe varijante preveliki broj Albanaca ostaje u Srbiji, ugovorio i sastanak u Generalštabu s generalom Životom Panićem i sa još tri generala. Ideja nije operacionalizovana pošto je Ćosić smenjen.

Juna 1993. u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Krstić obrazlaže taj projekat za koji su, kako beleži, najviše razumevanja pokazali Z. Pešić, S. Stojanović, V. Koštunica, N. Popov.

Krstićev predlog, tada već kao gotova prva knjiga, dostavljena je 19. avgusta 1994. i tadašnjem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću, ali nikakvog odgovora nije bilo ni na knjigu, ni na pismo koje je on posredno primio.

Rezultate istraživanja izlaže i u Srpskoj akademiji nauka pred Odborom za proučavanje Kosova i Metohije 1996, a 1997. razgovara s patrijarhom Pavlom, koji poziva šest javnih ličnosti da iznesu mišljenje. U atmosferi zabrinutosti, autor, na osnovu iskustva iz Bosne i Hrvatske, pomera težište ka borbi za prava, umesto borbi za teritorije koje vode ratu i gubljenju teritorija.

Inače, ideja o podeli Kosova pojavljivala se u političkom životu Srbije više puta. U knjizi Bore Jovića „Poslednji dani SFRJ“ piše kako Dobrica Ćosić 11. septembra 1990. dolazi da bi mu izneo svoje ideje „o razgraničenju s Hrvatima i sa Šiptarima“ („realno da se razgraničimo zadržavajući ugalj i neke svetinje, Gračanicu, Gazimestan“). Godine 1996. predsednik SANU-a Aleksandar Despić izneo je svoja razmišljanja o tome da bi Kosovo trebalo podeliti…

NOVE OKOLNOSTI: Godine 2000. Krstić je stara i nova istraživanja složio u novu knjigu „Kosovo pred sudom istorije“. To je skup istorijskih, socijalnih, političkih, demografskih, migracionih, urbanističkih, diplomatskih, međunarodno-pravnih činjenica i simulacija različitih opcija. U skladu s novim okolnostima, poenta istraživanja unekoliko se menja i ideja o dva entiteta čini se izoštrenijom.

Krstić paralelnim citiranjem Rezolucije SB-a i Ugovora iz Rambujea pokazuje da je SRJ izgubila rat, da je dobila lošije uslove na kraju rata od onih koji su nuđeni na početku, da je izgubila kontrolu nad vitalnom saobraćajnicom prema Skoplju, nad gornjim slivom dveju ključnih reka, Ibra i Morave, da je na milost ili nemilost morala da prepusti svoju ključnu istorijsku baštinu i da je nametnutim ugovorom lišena ustavnih mehanizama za delovanje u svojoj pokrajini. On uočava da Srbija sada nije na pravi način predstavljena u sprovođenju Rezolucije (SB 1244). Smatra da se problem Kosova ne može svesti na problem Srba u Pokrajini – podvlači da kosovski Srbi nisu imali pravni oslonac u državi, ni dugoročniju politiku, ni zajednički stav prema Misiji UN-a u Pokrajini, ni u sprovođenju samouprave.

KANTONIZACIJA: Boreći se za goli opstanak, povratak izbeglih i normalan život na Kosovu, predstavnici Srba u Prelaznom veću (koje su napustili zbog diskriminacije i ignorisanja zahteva) predložili su stvaranje kantona. Tvorac tog projekta, koji datira iz 1998, jeste istoričar Dušan Bataković, sada ambasador u Atini. Plan kantonizacije Kosova predstavnici Srpske pravoslavne crkve podneli su februara 1999. francuskom ministarstvu spoljnih poslova. Tim planom predlagano je da gradovi budu pod mešovitom albansko-srpskom upravom, a da kantonima budu obuhvaćena uglavnom agrarna područja sa srpskom većinom kojima bi bili dodati srpski manastiri s imanjima koja su imali do rata 1941, odnosno do konačne eksproprijacije posle Drugog svetskog rata. Granice opština bile bi izmenjene tako da se otvori mogućnost za obrazovanje manjih opština koje grupišu mesta i sela sa pretežno srpskim stanovništvom. Predlagano je pet kantona: 1. Ibarski Kolašin, u granicama sadašnjih opština Leposavić, Zubin Potok i Zvečan, u kojima Srbi imaju većinu stanovnika, 2. prostor između Kosova Polja i Lipljana sa nizovima srpskih sela: Čaglavica, Gračanica, Laplje Selo, itd.; 3. prostor između sadašnjih opština Kosovske Kamenice, Kosovske Vitine i Gnjilana, 4. Sirinićka župa sa sedištem u Štrpcu, a njoj bi se po prethodnom dogovoru priključila Sredačka župa, kao i oblasti Opolje i Gora, naseljene pretežno slovenskim stanovništvom muslimanske veroispovesti, 5. srpske ruralne oblasti od Peći do Istoka i Kline, gde postoje nizovi srpskih sela i prostrana imanja manastira Dečana i Pećke patrijaršije. Na sličan način, svim drugim kantonima bila bi pripojena imanja drugih srpskih manastira (Gračanice, Devič, Goroč, Sv. Arhangeli, Zočište, Banjska, Draganac, Sokolica, itd…), koja bi prethodno bila vraćena.

Taj plan, podnet pred sam početak rata 1999, nisu prihvatili međunarodni faktori. Godine 1999. kosovski administrator Bernar Kušner je, međutim, na ponovljeni predlog o kantonima reagovao idejom o pregrupisavanju srpskog stanovništva u bezbedna područja, odnosno u zaštićene zone. Velike sile su pak predlog o kantonima skinule s dnevnog reda. Ministri Vedrin i Fišer su prilikom boravka na Kosovu konstatovali da je „kantonizacija suprotna naporima međunarodne zajednice u izgradnji jedinstvenog Kosova“. SAD su se takođe usprotivile predlogu.

Kao urbanista, Kostić je kritičar „kantonizacije“ — smatra da i tzv. pilot projekti koje predlažu SAD ruše Rezoluciju 1244. On naglašava da ljudi moraju da žive na neprekinutoj teritoriji van enklava. „Multietničko Kosovo mora da podrazumeva nestanak enklava kao načina života ljudi. Nezavisno od naziva koji bi imale ove teritorije (kantoni, zone, enklave), one bi imale smisao samo kao prelazno rešenje, jer bi nakon nekoliko godina, postale rezervati za preostalo srpsko stanovništvo… Aparthejd je, poznato je, najekstremniji oblik ukidanja ljudskih prava. Na Kosovu je izvršena segregacija stanovništva ne po veri, kao za vreme Turaka, nego po poreklu, koja je poznata kao getoizacija… Mnogi se zalažu protiv podele Kosova, a na terenu je podela Kosova već izvršena u neprihvatljivom vidu etničke segregacije“, konstatuje Krstić.

PREUREĐENJE: Predlog o preuređenju baziran je na zaključku da je vojni uspeh koji ostavlja političku prazninu ravan porazu i da, okončanjem rata, sukob između prava Srba na istorijske teritorije i prava Albanaca na teritorije u kojima čine većinsko stanovništvo nije rešen — a on je činio suštinu problema. Budući da rat i mere koje provode KFOR i UNMIK ne otklanjaju uzroke sukoba, on predlaže da se razmotri ideja pomirenja prava preuređenjem prostora. Ona je koncipirana tako da ispuni četiri kriterijuma – da entitet sa srpskim stanovništvom obezbedi da Srbija ostane suvereni baštinik najvrednijeg dela svoje istorijske baštine; da entitet s albanskim stanovništvom obuhvati najveći broj Albanaca; da vlasništvo nad zemljištem ima značaj koji je uvek imalo, jer ono potvrđuje pravo na određenu teritoriju neuporedivo više nego broj stanovnika koji se doselio u vreme demografske ekspanzije; da pravo na samoupravu imaju i Srbi i Albanci na onoj kontinuiranoj teritoriji na kojoj bi to stanovništvo imalo većinu.

Krstić piše: „Poznato je da u Pokrajini na severu i severoistoku postoji relativno homogena teritorija koju čine opštine s većinskim srpskim i crnogorskim stanovništvom, koje, s opštinama sa mešovitim stanovništvom predstavljaju značajnu subregiju. Ova teritorija pre dvadeset godina prostirala se znatno šire, ali je demografska ekspanzija albanskog stanovništva temeljno izmenila njenu etničku strukturu.

On piše da bi se stvaranjem dva entiteta ostvarila legitimna prava Srbije i etničkih Albanaca.

Srbi bi u entitetu zadržali spomenike koji čine nerazdvojivi deo srpske kulture i nacionalne istorije kao što su Patrijaršija, manastiri Dečani i Gračanica i Kosovo polje, sa pristupnim teritorijama i stanovništvom. Ostali spomenici najviše vrednosti za koje se utvrdi da treba trajno da ostanu baština Srbije (na primer ostaci Manastira svetih Arhangela, Crkva Bogorodice Ljeviške ili Crkva sv. Spasa u Prizrenu) trebalo bi, po Krstićevom mišljenju, da budu premešteni.

Krstić konstatuje da posle „preuređenja“ koje na Kosovu NATO ostvaruje, ili dozvoljava njegovo ostvarivanje — što je istorijski irelevantno – Kosovo prestaje da bude multietnička i multireligijska teritorija i ostaje bez multietničkih gradova koje su i Turci brižno čuvali. Srba, Crnogoraca, Hrvata, slovenskih Muslimana, uopšte slovenskih stanovnika u njima više nema…

Autor „Kosova pred istorijom“ smatra da nijedan entitet ne bi smeo ostati bez gradova. To bi, između ostalog, stanovnicima oba entiteta obezbedilo obrazovanje, zdravstvo i javni život bez diskriminacije. On stoga smatra da bi srpski entitet mogao da ima Kosovsku Mitrovicu (koju su i Nemci ostavili Srbiji za vreme okupacije), deo Prištine i Peći i dr., a albanski — ostale delove Prištine i Peći, Prizren, Đakovicu, Uroševac i dr. Srpskom entitetu, po prirodi stvari, trebalo bi da pripadnu i gornji tokovi dve glavne reke Srbije Ibra (Ibarski Kolašin) i Morave (odgovarajući deo Kosovskog pomoravlja).

Entitet sa preovlađujućim slovenskim stanovništvom naseljavao bi 174.600 Srba i Crnogoraca, 163.100 Albanaca i 53.400 stanovnika ostalih zajednica (Krstić za osnovu uzima podatke iz poslednjeg regularnog popisa iz 1981). Odnos srpskog/crnogorskog i albanskog stanovništva bio bi 44,6 prema 41,7 odsto, a taj odnos je pre dvadeset godina, dakle pre etičkog čišćenja, iznosio 63,1 prema 28,5 odsto.

U entitetu sa preovlađujućim albanskim stanovništvom, koji bi obuhvatao najveći deo Kosova i Metohije sa najviše gradova, živelo bi 1.063.600 Albanaca, odnosno 86,7 odsto ukupnog albanskog stanovništva pokrajine, kao i 61.900 Srba i Crnogoraca i 67.700 stanovnika ostalih zajednica. Većina albanskih istorijskih spomenika bila bi u tom entitetu.

Preuređeno Kosovo ostalo bi pokrajina u okviru Srbije i Jugoslavije a pod okriljem snaga NATO-a i Rusije, dakle Ujedinjenih nacija. Izbeglice bi mogle da se vrate bez diskriminacije i pokrajina bi mogla da opstane kao multietnička teritorija. Time bi se izbegla podela Kosova na stanovništvo koje živi slobodno i na ono koje je primorano da živi u enklavama.

BOSNA ILI HRVATSKA: Suština Kostićevog pristupa je da na Kosovu postoje dva legitimna prava i da oba moraju biti priznata.

„Velike sile su u rešavanju etničkih sukoba na tlu ranije Jugoslavije primenile dva puta, jedan u Hrvatskoj, drugi u Bosni. U Hrvatskoj su dopustile etničko čišćenje Srba, ali tvrde da su odlučne da to ne dopuste na Kosovu. U Bosni, koju su hteli da očuvaju kao multietničku i multireligijsku, obrazovali su dva entiteta… Pred izborom su: ili hoće etnički čisto Kosovo, ili uspostavljanje dva entiteta. Treći put, smatra Krstić, ne postoji, jer ovaj koji se primenjuje varijanta je prvog — etnički čisto Kosovo i nekoliko slovenskih enklava.“

Krstić nabraja i pitanja na koja, bar za sada, nema izvesnih odgovora:

– da li će NATO i Misija UN-a okončati nasilje i obezbediti da se sve izbeglice vrate u svoje domove bez diskriminacije, ili će se nasilje zaustaviti kad slovensko stanovništvo bude svedeno na enklave i time legalizovano etnički čisto Kosovo;

– da li će Ujedinjene nacije, pred dilemom između suvereniteta i teritorijalnog integriteta države i samoopredeljenja manjinske zajednice, ostati dosledne svojoj Deklaraciji (1970), ili će napraviti rizičan presedan;

– da li će velike sile u „političkom procesu“ naći prihvatljivo rešenje za sukob na Kosovu u pregovorima između Srbije i albanske manjinske zajednice ili su namerne da Srbiji nametnu teret trajnih revandikacija…

Čović je, radeći strpljivo na demontiranju opasne situacije u tampon zoni, možda mogao da uoči da su i međunarodni faktori svesni težine tih otvorenih pitanja, pa se može zaključiti da nije napravio lapsus kada je na toj međunarodnoj konferenciji relativno benignog profila skrenuo pažnju na predlog o pomirenju istorijskog prava Srba i etničkog prava Albanaca na Kosovu.