Politikanstvo ili novac

Kada se ravničarski blag čovek kao potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus iznervira i potraži olakšanje u razgovoru sa novinarima, svako objektivan bi se ozbiljno uplašio, a pogotovu kada se zna da je iznervirani Labus govorio o stranoj pomoći Jugoslaviji.

I nije toliki problem što pomoć ne stiže u obećanim, a pogotovu neželjenim količinama, već je problem što, kako potpredsednik jugoslovenske vlade kaže, “ izgleda da posle ubeđivanja stranaca da nam daju pomoć treba da ubeđujem ljude u zemlji da taj novac prime, a pri tom sa strancima imam, izgleda, mnogo više uspeha“.

Strani donatori su odmah posle 5. oktobra jasno stavili do znanja našoj zemlji koji su uslovi za normalnu saradnju sa njima. Velikih problema s tim u vezi nije bilo sve do proleća 2001, jer je bilo potpuno jasno da bez inostranih donacija nema struje i grejanja. Međutim, čim je lišće počelo da zeleni, domaći političari su počeli da dopunjavaju istoriju ljudske gluposti proizvodima „Made in Serbia“.

Odmah u aprilu smo naljutili pravoslavnu braću Grke, jer se ugovor o donaciji 80 miliona dolara, sa potpisima svih nadležnih sa njihove strane, nedeljama kiselio u nekoj fioci republičke vlade. Ljudi su na kraju pitali: da li vama uopšte treba pomoć?

Slično ili isto pitanje mogu da postave mnogi naši ljudi iz dijaspore, uz logičan dodatak: šta uradiste sa parama koje smo vam dali u proteklih desetak godina? Po kuloarima se priča da je već pominjani Miroljub Labus pre nekoliko dana imao neprijatan razgovor na tu temu sa grupom donatora, koji su pomoć slali u Niš.

Stranci se od kraja prošle godine, zbog odnosa Srbije i Crne Gore, sve češće pitaju: kakav je to garant za prosleđivanje pomoći i adresa za slanje iste – SRJ, kada se sve manje vidi ima li je? Na kraju će se ispostaviti da je Jugoslavija najduže ostala očuvana u kancelarijama UN-a, Svetske banke i MMF-a.

Potpredsednik federalne vlade Labus je, istina, rekao da je prihvatio obavezu da, dok se ne reši sudbina Jugoslavije, stranim donatorima ponudi prelazna finansijska rešenja za primanje pomoći koja će se primenjivati posebno u Srbiji i Crnoj Gori. Drugim rečima, zemlje donatori ne žele više da gube vreme sa našim lokalnim političkim cirkusom.

A da je cirkus – jeste. Saveznoj skupštini je trebalo mesec dana da ratifikuje već odobrenu pomoć Svetske banke od 30 miliona dolara za energetiku, razvoj finansijskog i privatnog sektora i za socijalnu zaštitu. Opozicioni poslanici su, razumljivo, stavljali mnogobrojne primedbe na uslove donacije, diskutujući čak i o visini honorara za strane eksperte, koje, uzgred rečeno, plaća donator. Na kraju je sednica Veća građana prekinuta i zakazana za petnaestak dana, da bi se DOS i SNP dogovorili o glasanju za skidanje imuniteta nekim poslanicima. Kap koja je očigledno prelila Labusovu čašu bio je nastup Vojislava Šešelja, koji je kritikovao Saveznu vladu da zloupotrebljava mogućnost za donošenje zakona po hitnom postupku.

Zbog svega ovog sve je jasnije da je pred nama još mnogo vremena dok ne pređemo u drugu fazu reformi: sa donacija na direktne investicije u domaću privredu. Za tako nešto nam nedostaju najmanje dva suštinska kvaliteta: pravni sistem kompatibilan sa svetskim i politička stabilnost na duži rok.