Kada u Francuskoj Sarkozi i njegova partija desnog centra izgube lokalne izbore, kao što se desilo nedavno, zna se ko se raduje – opozicioni socijalisti i zajedno sa njima niža srednja i „radnička“ klasa. Obrnuto, kada u Britaniji Braunovi laburisti izgube izbore, kao što im se omaklo prošle godine, opet se zna ko se raduje – tada opoziciona Konzervativna stranka i zajedno s njom viša srednja i viša klasa. Jednostavno; zna se ko za koga glasa, i tradicionalno čitave porodice generacijama glasaju za levi, odnosno desni centar (ranije, levicu i desnicu u njihovim klasičnijim oblicima), a izbore odlučuje pridobijanje neopredeljenih, uglavnom iz „prave“ srednje klase, kao i neki eventualni veliki kiks od kojeg su sve klase imale štete, ili, pak, neki veliki politički pogodak, od koga su, opet, sve klase, čitavo društvo, imale koristi. Političke parcele su tako ravnomerno i korektno podeljene među onima koji ih prilježno obrađuju, ne ulazeći u tuđi atar, ali ni ne zapuštajući svoje primarno biračko telo. Na kraju krajeva, ideja modernog parlamenta je nastala, davnih dana, upravo u Britaniji, sa idejom da različite društvene grupe imaju svoje predstavnike u najvišem zakonodavnom telu, shodno čemu je bivalo apsurdno da aristokratiju predstavljaju radnici, i obrnuto. Znalo se ko koga predstavlja, pa se sa tim znanjem išlo na izbore.
STRATEGIJA JEDNE POBEDE: Za razliku od tih, lepo parcelisanih političkih scena, kada u Srbiji jedna stranka izgubi izbore raduju se bezmalo svi, osim ono malo njenih vojnika prašinara, jednako kao što su svi bili ushićeni kada je ista stranka dolazila na vlast. Tako je bilo sa Miloševićevim socijalistima, tako je bilo sa Koštuničinim demokratama i tako će verovatno biti sa svima onima koji svima sve obećavaju, ne ispunjavajući konačno nikome ništa. Jer, teško je ispuniti obećanja kada se naobećavalo svima sve i kada je to učinjeno tako da su se međusobno protivrečnim društvenim grupama izobećavali međusobno protivrečni politički ciljevi.
Nažalost, realnost je takva da ako obećate tajkunima da će i dalje skidati kajmak kao i do sada, onda ne možete da obećate „nižim“ klasama da će dobiti nešto od tog kajmaka, i obrnuto, ako obećate onima sa donjeg dela društvene lestvice da ćete im popraviti status, poreskom ili nekom drugom politikom, onda je prirodno da vas se kloni krupna buržoazija, jer shvata da će to biti učinjeno na njen račun. Nacija i različite klase unutar nje mogu se pomiriti kada nastane neki veliki politički kijamet, poput, ne daj bože, rata, koji valja zajednički izgurati, ali u redovnim okolnostima, društvene skupine različitog predznaka, konkurišu jedna drugoj i parlament je upravo izmišljen da bi se to konkurisanje izvelo na miran i institucionalan način. Marksisti su zapravo bili u pravu kada su ustvrdili da su politika, kao i vaskoliki društveni život, klasno uslovljeni i za takav zaključak ne treba da neko bude član „radničke“ klase već bi slično potpisao i svaki zdravorazumski čovek bez obzira kojoj klasi pripada; srednjoj, na primer, poput autora ovog članka. Ljudi uglavnom dobro znaju svoje interese i možda ih možete prevariti pokoji put, ali je teško da to možete da činite u nedogled.
PARCELISANJE SCENE: Bespuća političkog života u Srbiji proizlaze otuda što se ne zna ko se kome obraća i ko koga zastupa. Iako u našem društvu postoje društvene grupe, koje između ostalog postoje diferencirane u svakom društvu, jer takva je logika društvenog života, kod nas ne postoje tradicionalne političke partije, poput britanskih konzervativaca ili laburista, koje bi kanalisale interese različitih društvenih grupa. Štaviše, kod nas političke partije, otuđene od društvene realnosti, lebde u bezvazdušnom prostoru i „mudro“ misle da je dovoljno svima sve obećati i da će im to biti dovoljno da vladaju nekoliko mandata za redom. Takvom strategijom se možda mogu dobiti jedni izbori, ali takvom strategijom se ne može obnoviti mandat, jer budući da se svima sve obećalo, što je već „po difoltu“ teško ispuniti, uglavnom će svi biti razočarani. Upravo se u tome krije „tajna“ što je retko koja vlada uspevala da, za ovih naših dvadesetak godina višestranačja, obnovi mandat, osim nekih Miloševićevih vlada, koje su, pak, to uspevale ne zbog toga što su korespondirale sa društvenom stvarnošću, već što su tamanile političku konkurenciju.
Stoga, da bi se naš politički život izvukao iz bespuća potrebno je da se zna ko se kome obraća i sa kakvim programom i, konačno, treba da se napusti magična smeša u kojoj su dve kapi Evrope, kap Kosova, sa čitavom litrom socijalne demagogije. Glavnina političkih aktera došla je do beskrajnog eksploatisanja pomenute kvaziideološke političke smeše uz pomoć koje su se možda mogli dobijati izbori u prošlosti, kada je trebalo blagim rečima i političkim bensedinima vidati rane neurotičnih devedesetih godina, ali teško da će se na isti način moći dobijati izbori u budućnosti. U nastupajućoj deceniji ćemo, prostom logikom društvenih zbivanja, biti stavljeni pred jasnu alternativu; ili ćemo napraviti stabilan parlamentarni sistem sa političkim partijama koje će korespondirati društvenoj realnosti i različitim društvenim grupama, ili će sam parlamentarizam kod nas postati besmislen i neodrživ. Krajnje jednostavno govoreći, ili ćemo konstituisati uredno parcelisanu političku scenu poput neke uredno uređene bašte, ili će naš politički život potpuno obrasti u korov, usled čega bi mogli doći u iskušenje da opet prizovemo neku čvrstu i autoritarnu „gvozdenu metlu“. Najprostije; ukoliko se zapušteno političko zemljište ne uredi i ne očisti planski, moglo bi doći do spontanog i haotičnog čišćenja.
NA STAKLENIM NOGAMA: Konačno, da bi se politička scena uredno parcelisala, kako bi se znalo ko se kome obraća i sa kojim programom, političke partije će, kad-tad, morati da ojačaju programski, odnosno idejni, da ne kažemo ideološki element. Tako će partije levice, na primer poput SPS-a, morati da pronađu svoj put do „radničke klase“, odnosno najsiromašnijih; partije levog ili „čistog“ centra, poput DS-a i LDP-a, moraće da vežu za sebe srednju klasu i sve oko nje; dok će partije desnog centra, poput npr. SNS-a i G17 plus, odnosno sada URS-a, morati da uteraju preduzetničku klasu u institucije sistema, kako oni ne bi bili izloženi vaninstitucionalnim udarima pred sve većim nezadovoljstvom građana. Takođe, legitimno je da se neko zalaže i za isključivo nacionalne ciljeve, poput DSS-a i SRS-a, samo će u slučaju uredno isparcelisanog političkog zemljišta njihov prostor biti umeren, poput prostora koji u stabilno parcelisanim političkim scenama zauzimaju partije poput Le Penovog Nacionalnog fronta (pri čemu DSS za razliku od SRS-a ima mogućnosti da se vrati i u tzv. mejnstrim politiku, jer je, pošteno je reći, umereniji od Šešeljevih radikala). Naposletku, u takvim okolnostima biće nemoguće da čitava jedna stranka preko noći promeni svoj program (što su kod nas radile mnoge stranke) i pretrči iz jednog tabora u drugi, da bi za nju glasali oni koji dotad nikada nisu bili tog opredeljenja, čime se, pak, postiže samo kratkotrajan efekat, ali čime se ponavlja klasično naša priča da je neko svima obećao sve i konačno sve razočarao.
Naposletku, partijama, ukoliko žele da budu ozbiljne, dugoročno se ne isplati da politički lutaju od desnice preko centra do levice i natrag, jer time stoje na nogama od stakla, ma kako impresivni bili njihovi trenutni rezultati. Mnogo je isplativije da odrede bazičnu društvenu grupu kojoj se obraćaju, vezujući je za sebe trajno. Time bi se izbegla groteskna situacija da prosečan građanin Srbije glasa tokom svog višestranačkog veka za nekoliko različitih partija, dve, tri, šest ili sedam, dovodeći se u uvek istu situaciju da ga svaka iznova izneveri. Naposletku, stvaranjem uredno parcelisanog političkog prostora i tradicionalnih glasačkih preferencija, bilo bi bolje i građanima i političarima, jer bi prvi znali za šta glasaju, dok bi drugi izbegli da ih danas dižemo u zvezde, da bi ih već sutra bacili u blato.
Autor je naučni saradnik Instituta društvenih nauka
