Pokušaj bekstva iz pritvorske jedinice u Ustaničkoj ulici postavlja nekoliko važnih pitanja. Sretko Kalinić i Željko Milovanović očito su imali neki oblik komunikacije iako im ćelije nisu bile jedna do druge; kako bi inače podesili da izađu u isto vreme? Nekako su u pritvorsku jedinicu uneli alat. Skakati u zatvoreno dvorište Ustaničke 29 ne vodi nikuda – ako akcija nije koordinisana s nekim spolja
Pritvorenici Sretko Kalinić (30 godina u predmetu atentata na Zorana Đinđića i još i više za predmet Zemunski klan) i Željko Milovanović (40 godina za ubistvo Ive Pukanića i Nike Franjića u Zagrebu plus još neki predmeti) nalazili su se izvesno vreme (videće se koliko dugo) u pritvorskoj jedinici Specijalnog suda za organizovani kriminal u Ustaničkoj 29. Pošto su i jedan i drugi imali zakazana suđenja po raznim predmetima, ispalo je da je lakše držati ih u tom pritvoru, nego dovoditi ih iz Bačvanske ulice, iz ce-zea, svaki put; zima i bezbednosne procene. Ta pritvorska jedinica u Ustaničkoj smatrala se za veoma sigurnu i sagrađena je po „najmodernijim standardima“ 2002. prilikom rekonstrukcije te zgrade u kojoj je ranije bio vojni sud. Izgleda da je definicija „najmodernijih standarda“ bila donekle nedovoljna: išlo se pod pretpostavkom da će pritvorenici tamo boraviti samo tokom dana, dok suđenja traju; da će biti pod nadzorom više sudskih stražara i pod stalnom kontrolom. Došlo je, kako se čini, do izvesnih propusta, s obzirom na konfiguraciju pritvorske jedinice i potrebne prateće mere bezbednosti. Naime, vrata ćelija u tom hodniku od drveta su, kako saznajemo; rešetke na njima su fiksirane u drveni okvir vrata. Prozori iz hodnika na dvorište zaštićeni su metalnim harmonika-kapcima koji se otvaraju iznutra i nemaju rešetke, jer je pretpostavka da je hodnik čuvan. Umesto više stražara tokom noći, na dužnosti je bio samo jedan. Šta se desilo?
Kalinić i Milovanović, kao prvo, uspeli su da u tu pritvorsku jedinicu – čije su osobine imali prilike da prouče na vreme – unesu alat: kako saznajemo, reč je o komadu testere za metal („bonsek“) i o žici za testerisanje (komad opreme iz pribora za opstanak raznih specijalnih snaga; žica sa alkama na krajevima na koju su aplicirana zrnca industrijskog dijamanta i koja seče kroz sve; ide u drške onih noževa koje je koristio Džon Rambo u filmovima; to inače postoji i veoma je efikasno). Testera za metal bila je sakrivena u četkici za zube, kako čujemo; a ta se žica dade sakriti bez problema – ako neko ne vodi računa; izgleda da u ovom slučaju sudska straža nije mnogo vodila računa o metalnim predmetima kod pritvorenika, što je već zabrinjavajuće s obzirom na biografije ove dvojice. I testera za metal i ta čudesna žica za testerisanje bile bi se pokazale na rendgenu ako su bile u ličnim stvarima; ako su bile na ili u pritvorenicima, onda lični pretres nije bio dovoljno temeljit.
Bilo kako bilo, njih dvojica prošvercovali su alat u pritvorsku jedinicu u jednom trenutku; nadati se da će istraga ustanoviti kada i kako, ali i da li je bilo pomoći od nekoga. Onda je počelo testerisanje i struganje koje se inače čuje, naročito u tihim prostorijama kakav je taj hodnik sa ćelijama. Možda su Sretko i Željko pilili svoje dok stražara nije bilo na svom mestu (to izvežbano robijaško uvo čuje bez greške). Mi ne znamo tačnu konfiguraciju tih vrata: gde je jezičak brave, ima li ključa u bravi, kako stoje šarke, mogu li se vrata otvoriti spolja bez ključa (ako provučemo ruku kroz izrezanu rupu) itd. Dva su tu pitanja od najvećeg značaja: kako su se njih dvojica koordinisali da u istom trenutku provale vrata, izlete napolje, savladaju i vežu dežurnog stražara i krenu da skaču kroz prozor u dvorište? Morali su da imaju neku komunikaciju: „robijaški telegraf“ kroz cevi vodovoda i centralnog grejanja? Ne znamo. Spoljnu vezu? Ni to ne znamo. Potplaćenog sudskog stražara? Videćemo. Tek, njih dvojica gotovo istovremeno otvaraju ćelije, nalaze sudskog stražara koji je – kako čujemo – otišao da sebi skuva kafu, jer ga u tom hodniku nema na snimku nadzorne kamere, vezuju ga i začepljuju mu usta.
Rano je jutro, pola šest, mrkli mrak, zima da se smrzneš. Otvaraju prozor za unutrašnje dvorište i iskaču. Pri padu su se malo ugruvali, ali ništa strašno: obojica su u odličnoj fizičkoj kondiciji, jer vežbaju svakoga dana, čak trče u lancima tokom šetnji u zatvoru. Obojica su iskusni kriminalci sa vojnom obukom, čak iz Crvenih beretki. Kad su iskočili u to dvorište gde dolaze „marice“, inače fizički odvojeno od drugog dvorišta gde je parking, primetio ih je žandarm na stražarskoj dužnosti, jedan čovek, ne četvorica plus jedan iz sudske straže, kako se tvrdi. U tako malom dvorištu, ograđenom zidovima od pet metara sa bodljikavom žicom, nema nikakve potrebe istovremeno držati pet ljudi na temperaturi od minus deset i više; radi se na smene. Došlo je do fizičkog kontakta dvojice begunaca i dežurnog žandarma, kojom prilikom je on uspeo da ih odbije od sebe i zapreti im oružjem; pomoć je stigla odmah, kako saznajemo.
E, sad: Sretko Kalinić i Željko Milovanović veoma su inteligentni i u svom zanatu iskusni ljudi; oni ne bi bežali grlom u jagode i na tu zimu da nisu imali neku nadu ili obećanje da će se iz tog dvorišta nekako izvući. Možda su se nadali da će žandarma savladati, uzeti mu oružje (formacijski on ima pištolj i automatsku pušku sa rezervnom municijom) i zadržati ga kao taoca. Možda su se uzdali u moguće saučesnike koji bi čekali napolju i izveli napad odatle. Mi to ne znamo i nadamo se da će istraga (i snimci nadzornih kamera kojih u Ustaničkoj oko objekta ima dovoljno) pokazati o čemu je reč: jesu li primećena ista vozila u čestim prolascima itd.
Svakako ima mesta veoma temeljitoj istrazi oko svih ovih elemenata. Treba samo sačekati.
Sretko Kalinić, nekadašnji glavni ubojica Zemunskog klana, sve do 9. juna 2010. nije vidio unutrašnjost zatvorske ćelije. Tada je, dok su se vozili biciklima pored jezera u zagrebačkom naselju Jarun, na njega pucao ortak iz Klana – Miloš Simović; inače, ovaj dvojac je krenuo na roštilj u prirodi. Ranjeni Kalenić stigao je da potegne pištolj ali i ne da puca na bivšeg prijatelja koji se udaljavao mahnito okrećući pedale da bi potom krenuo da baulja i tako sreo čuvara ribnjaka – navodno je uspio da promrmlja „Miloš Simović“ i onda se onesvjestio. Probudio se u zatvorskoj bolnici. Hrvatskim policajcima odmah je rekao pravo ime, a kasnije, za vrijeme oporavka i poslije, dok je sjedio u zatvoru Remetinec, pokušavao se nagoditi da u zamjenu za priznanje o čitavom nizu ubojstava koje ima savesti i, uopšte o saznanjima o organiziranom kriminalu u regionu ne bude izručen Srbiji. Nije uspio. Isporučen je u Srbiju dva mjeseca kasnije, a slobode ga je stajala – kako se navodi – veza sa Simovićevom suprugom, odnosno ljubomorni muž. Sretka Kalinića su Beogradu čekale dvije presude i dvije kazne: trideset godina zatvora za učešće u atentatu na premijera Zorana Đinđića i četrdeset godina za deset do dvadeset likvidacija u okviru Zemunskog klana i poslije.
Kada se zajedno sa Simovićem sredinom decembra prošle godine pojavio na suđenju za više ubojstava nakon 2004. – uz njih dvojicu sudilo se u odsustvu Luki Bojoviću i Vladimiru Milisavljeviću Budali – Kalinić je opravdao svoju svirepu reputaciju: arogantan i drzak nije pokazivao niti jedan znak kajanja.
„Neću da odgovaram ni na čija pitanja. Mrzi me da se ponavljam“, rekao je izjašnjavajući se o navodima optužnice Specijalnog suda u Beogradu i vlastitim iskazima pred Županijskim sudom u Zagrebu. Ipak, kada ga je Simović optužio da je u Zagrebu ubio Cvetka Simića jer je bio zaljubljen u njegovu ženu, Kalinić nije izdržao. Dok je šest policajaca razdvajalo dva bivša ortaka, pljuštale su uvrede. „Ukoliko Miloš zna da je njegova žena kurva, pa onda misli da je i tuđa, to je njegov problem“, napao je Kalinić. „Kalinić ima silikonske usne i dupe i treba da vam ispriča zašto je to uradio“, uzvratio je Simović.
Rođen 1974. u Zadru, Sretko Kalinić je od 1991. do 1995. bio pripadnik srpskih paravojnih formacija, između ostalog i Crvenih beretki; sasvim je moguće i da je prošao obuku u selu Golubić kod Kapetana Dragana Vasiljkovića. Što je tačno radio u Krajini i Bosni za vrijeme rata, nije poznato. Još manje se zna od čega je Kalinić živio u Srbiji nakon 1995. Tek, po riječima bivšeg šefa POSKOK-a Mile Novakovića u Medveđi gdje je radio na pilani, fascinirao je 1998. Dušana Spasojevića, šefa Zemunskog klana, pa ga ovaj tada dovodi u Beograd kao svog glavnog ubojicu. Uskoro je rafal iz kalašnjikova iz vozila na drugi automobil u pokretu postao jedinstven Kalinićev potpis.
Sretko Kalinić ima sve odlike sociopate. Po riječima svjedoka suradnika Miladina Suvajdžića – Đure Mutavog, batinao je i na razne načine mučio otetog Suvada Musića – između ostalog, kliještima mu je čupao nosnice i ušne resice; otetog biznismena Milivoja Babovića kada je pokušao pobjeći dva dana je teško prebijao vezanog za drvo. Nimalo, dakle, ne čudi što su izuzev Spasojevića i Mile Lukovića Kuma ostali članovi Zemunskog klana plašili Kalinića i zazirali od njega; većina njih dugo ga je znala samo po nadimku „Beli“. Ipak, dok ga jedni opisuju kao osobu gotovo nesposobnu za normalnu komunikaciju, drugi tvrde de je znao biti i duhovit i šarmantan.
Nakon ubojstva premijera Đinđića i uništenja Zemunskog klana u policijskoj akciji „Sablja“ 2003, Kaliniću je pošlo za rukom da nestane. Kako se nezvanično saznaje iz policijskih krugova u Zagrebu, od Vlade Milanovića (trenutno optuženog za teške ratne zločine), zamjenika gradonačelnika Siska, dobio je za 26.000 evra hrvatske dokumente. U bjekstvu, Kalinić je radio jedino što je znao – nastavio je da ubija po regionu i Srbiji, a možda i po Evropi; ovaj put – kako se čini – za Luku Bojevića koji je nastojao da popuni prazninu u podzemlju nakon smrti Dušana Spasojevića. I tako sve do ranjavanja na Jarunu 9. juna 2010.
Za razliku od Kalinića, Željko Milovanović je dugogodišnja zatvorska ptičica. Dva puta mu je pošlo za rukom da pobjegne i to oba puta kroz prozor.
Rođen 1966. u Belom Manastiru, Milovanović se prvi put našao na optužnici Županijskog suda u Osijeku od 5. aprila 2001. zajedno sa još 58 osoba srpske nacionalnosti: terete ga da je kao pripadnik krajiškog MUP-a učestvovao u surovom maltretiranju Hrvata u Baranji uključujući i pucanje na autobus na liniji Beli Manastir – Širine 17. avgusta 1991, kada je poginuo jedan putnik, a vozač ranjen. Milovanovićev daljnji razvoj kao da ukazuje da navodi osiječkog suda nisu bez osnova. Na temelju njegovog ratnog puta bazirana je i informacija da je bio pripadnik Crvenih beretki, specijalne jedinice Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Kako je „Vreme“ obavješteno još 2010, Milovanović nije bio u ovoj formaciji od maja 1996, kad je i formalno formirana pod imenom Jedinica za specijalne operacije (JSO) do njenog raspuštanja u martu 2003. Ipak, naši izvori nisu isključili mogućnost da je bio pripadnik Jedinice do kraja 1995. u istočnoj Slavoniji i Baranji.
Drugi put, Milovanović se našao na optužnici kada je 25. decembra 2003. zajedno sa Milošem Peruničićem opljačkao ekspozituru Delta banke na Studentskom trgu u Beogradu. Obojica su uhapšena nakon svega četrdeset pet minuta: zbog sumnje da su povezani sa cijelim nizom krivičnih djela, policija ih je „držala na mjerama“ duže vrijeme. Plijen ove pljačke nije impozantan. Sve u svemu – 929.910 dinara, 68 trevelers čekova u vrijednosti od 5000 dolara i još 43 trevelers čeka od 2290 dolara, te 300 praznih čekova… Tu negdje bi se Milovanovićeva kriminalna karijera mogla i okončati na izvjesno vrijeme da nije bilo saslušanje u Palati pravde. Stigavši tamo, 23. septembra 2004, nagovorio je stražara da ga pusti u toalet i da mu pritom skine lisice. Ostavši sam, Milovanović je skočio kroz prozor i nestao: da li je imao pomoćnike i, ako jeste, tko su, do dana današnjeg nije utvrđeno. Gdje je i šta radi, nije se znalo do 24. maja 2005.
Tog dana, o podnevu, Milovanović, Zoran Ristić Riza i Miroljub Kocić ulaze u beočinsku poštu i vade pištolje. Sa plijenom od 300.000 dinara ubrzo izlaze iz zgrade i kreću prema crvenom golfu kojim su se dovezli u pljačku. Istovremeno, sasvim slučajno, nailaze trojica policajaca. Pljačkašima popuštaju živci i otvaraju vatru na policiju koja uzvraća. Ristić je savladan odmah, Kocić se izvlači iz pucnjave da bi ga, sat vremena kasnije, stigla policijska potjera u Beočinskoj bari. Milovanović se opet pokazuje kao najtvrđi orah. Ne prestajući pucati, uleće u školsko dvorište, policija obustavlja paljbu, a bjegunac uspijeva pobjeći u otetom policijskom puntu. Tokom potjere, Milovanović još nekoliko puta razmjenjuje vatru sa policijom. Trag mu se gubi na Fruškoj gori gdje je pronađen napušteni „punto“ sa tragovima krvi.
No, već 25. maja 2005. Milovanović je uhapšen u bolnici u Tuzli gdje je stigao ranjen u genitalije. Ali, u zatvoru nije ostao dugo: prilikom liječničke kontrole ponovo je pobjegao kroz prozor toaleta. Tri tjedna kasnije, Milovanović je konačno uhapšen u Doboju: ni ovoga puta ne ide bez problema – ponovo bježi, ali ga ovaj put policija sustiže i vadi iz nabujale Bosne. Međutim, Milovanović je na volšeban način stekao u zatvoru državljanstvo Bosne i Hercegovine, pa kako se vlastiti državljani ne izručuju, uskoro je izišao na slobodu bez obzira na teška krivična djela počinjena u Srbiji. Neko vrijeme je živio kao mirni i ljubazni komšija u Doboju; niko ga nije uznemiravao ni nakon što je u maju 2008. BIA obavijestila premijera Republike Srpske Milorada Dodika da grupa kriminalaca priprema atentat na njega na osnovu prisluškivanja, između ostalog i Milovanovićevih telefonskih razgovora.
Vlasnik nedjeljnika „Nacional“ Ivo Pukanić i fotoreporter Niko Franjić ubijeni su 23. oktobra 2008. u Zagrebu eksplozivnom napravom montiranom u motociklu; na čelu multinacionalne grupe kriminalaca koja je izvršila ovaj zločin stajao je Željko Milovanović, navodno po nalogu Sretena Jocića zvanog Joca Amsterdam, ali to, uslijed nedostatka dokaza, Županijski sud u Zagrebu nije ustanovio. Milovanović je ipak identificiran: em ga je teretio suizvršilac Robert Matanić, em ga je kamera jedne banke snimila kada je skinuo kacigu nakon što je motocikl dovezao na parkiralište ispred redakcije „Nacionala“. No, kao i mnogo puta ranije pošlo mu je za rukom da ponovo nestane, sve do 31. maja 2009. kada je uhapšen u Beogradu u jednom stanu na Dorćolu prepunom oružja. Nije poznato što je s tim arsenalom namjeravao da učini.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
