Pokolj u zatvoru Dubrava

Da bivši, Miloševićev, ministar pravde iz kritičnog perioda Dragoljub Janković nije prošle nedelje bio pozvan na izvestan razgovor u Tužilaštvo za ratne zločine u Ustaničkoj ulici, teško da bi se bilo ko setio šta se u zatvoru Dubrava, kod Istoka, Kosovo, zaista dogodilo između 19. i 23. maja 1999. Fond za humanitarno pravo podsetio je da je podneo krivičnu prijavu na tu temu pre godinu dana. Ali, jedna krivična prijava bila je podneta i ranije, a Tužilaštvo po njoj postupa od 2008, što je bilo manje poznato – s dobrim razlogom.

Ali, da vidimo prvo nesporne činjenice. Zatvor u Dubravi kod Istoka proradio je 1986, posle deset godina gradnje, i bio je jedan od najmodernijih zatvora u Evropi, po proceni Državne bezbednosti iz izveštaja o događaju. Kapacitet mu je bio 3000 zatvorenika, a pomenuti izveštaj dodaje i da je „po nekim informacijama Zavod u Istoku građen i za druge namene sa ogromnim kapacitetima koji zadovoljavaju potrebe i susednih zemalja“. Koje su te zlokobne „druge namene“ i o kojim je to „susednim zemljama“ reč, ne kaže se, nažalost, ništa. U trenutku prvog bombardovanja aviona NATO-a, u zatvoru je bilo – po izveštaju DB-a – 1004 zatvorenika, 95 odsto albanske nacionalnosti.

ZVANIČNA VERZIJA: Ovde treba odmah reći da o kritičnim događajima postoje najmanje dva izveštaja, u koje je „Vreme“ imalo uvid. Jedan je već pomenuti izveštaj RDB-a, dokument bez zaglavlja i potpisa, ali pisan prepoznatljivom udbaškom prozom; u njemu se navode detalji koji ukazuju da ne potiče ni iz Ministarstva pravde, niti iz Ministarstva unutrašnjih poslova. Neki četvrti izvor teško je zamisliti. U tom izveštaju, međutim, nema nekih detalja kojih ima u izveštaju direktora zatvora u Istoku od 24. maja 1999, što čitaoca učvršćuje u pretpostavci da je o izveštaju RDB-a reč. Zadržaćemo se sada na opisima događaja u kojima se izveštaji podudaraju.

Dakle, dana 19. maja 1999. oko 13.05 sati KPZ Istok napadnut je iz vazduha sa nekoliko projektila, konkretno komandna soba obezbeđenja i paviljon pojačanog nadzora, jedan prazan paviljon i zgrada službe obezbeđenja (kasarna). Tom prilikom poginula su tri osuđenika Albanca, a više ih je povređeno. „Osuđenička populacija“ (direktor) smeštena je na sportske terene. Uviđaj je obavljen oko pet po podne. Onda do 21. maja nema podataka, a toga dana od 8.20 do 10.30 zatvor pogađa – po direktoru – bar 25 većih projektila i nepoznat broj manjih. Tada gine zamenik direktora, a ranjena je i jedna stražarka. „Prema prvom saznanju bilo je desetine poginulih i na desetine teško povređenih“, piše 24. maja direktor u svom izveštaju. Oko podne je dovedena grupa novinara, ali se tada pojavila i bespilotna letelica NATO-a, pa su se udaljili na vreme. Onda je stigla i uviđajna ekipa, ali nije otišla dalje od kapije zatvorenog dela, jer je opet počelo bombardovanje. Po „vizuelnom zapažanju“ direktora, poginulo je „oko stotinu osuđenih lica, od kojih se veći broj nalazi u ruševinama“. Izveštaj RDB-a, očito kasnijeg datuma, navodi 97 poginulih zatvorenika i 196 lakše i teže povređenih. Oba izveštaja pominju pogodak u zid, a autori pretpostavljaju da je namera NATO-a bila da omogući zatvorenicima bekstvo iz zatvora. Izveštaj RDB-a čak precizira da je „među osuđenicima bilo poznatih terorista i zlikovaca koji su počinili više ubistava policajaca i vojnika, a za koje se stalno interesovao Međunarodni komitet Crvenog krsta i druge tzv. humanitarne organizacije“, pa se to uzima kao motiv bombardovanja. Niko, međutim, nije uspeo da pobegne. Izveštaj direktora ne navodi po kojim krivičnim delima su zatvorenici bili suđeni.

Tu u ovim zvaničnim verzijama dolazimo na jednu zanimljivu razliku. Oba izveštaja kažu da su dana 22. maja 1999. oko pet izjutra u KPZ Istok stigle specijalne jedinice MUP-a Srbije i ušle u zatvoreni deo, a straža se po njihovom naređenju povukla u spoljni prsten obezbeđenja. Specijalne jedinice su dolazile i oko 17 sati istoga dana i 23. maja oko 5 izjutra. Razlika je u tome što direktor zatvora kaže u svom izveštaju ovako: „Nije nam poznato šta su tamo radili, ali čule su se detonacije.“ Izveštaj RDB-a detonacije ne pominje. Ta će se razlika kasnije pokazati kao važna, kao što ćemo videti.

ŠTA SE STVARNO DOGODILO: Tužilaštvo za ratne zločine došlo je u međuvremenu, za ove tri godine rada, do saznanja da se nije baš sve tako dogodilo; da u ovim izveštajima ima značajnih praznina. Kao prvo, doznalo se da je u kritično vreme iz KPD Zabela kod Požarevca u KPZ Istok premeštena grupa osuđenika za najteža krivična dela, njih najmanje trinaest (većina na po 20 godina). Uz njih je išla i pošiljka oružja: 39 automatskih pušaka, 12 puškomitraljeza i veća količina ručnih bombi i streljačke municije, sve iz zaliha KPD Zabela, namenjena straži u Istoku, uredno zavedena i popisana. Zašto su baš ti osuđenici i pod kojim izgovorom premešteni – pokazaće istraga koja je u toku. Bilo kako bilo, toj trinaestorici podeljeno je pomenuto oružje i njime su bili uredno zaduženi, na reverse i potpise. Onda je počeo pokolj: po saznanjima Tužilaštva za ratne zločine, najmanje 93 zatvorenika iz KPZ Istok ubijeno je u periodu 19–21. maj 1999. hicima iz streljačkog naoružanja i ručnim bombama. Bila su, kažu u Tužilaštvu, dva pristupa: jedne su okupili u trpezariji da im podele cigarete; podelili su im cigarete i onda ih pobili; nije im bilo žao ni cigareta, ni municije. Druga grupa postrojena je na igralištu i pokošena rafalima. Sahranjeni su u bar jednoj masovnoj grobnici, a NATO je okrivljen za njihovu smrt. Osuđenici iz Zabele onda su uredno razdužili naoružanje, vraćeni su u Požarevac i dobili su po dvadeset dana dopusta; neki su se vratili, a neki nisu; još ih hapse po Evropi po našim poternicama za odsluženje ostatka kazne; jedan je čak dogurao do važnog egzekutora izvesnog kokainskog kartela koji vam se čini poznatim; jedan, neki Simić, uhvaćen je pre oko mesec dana.

Španski kontingent KFOR-a u međuvremenu je upozoren i obavio je ekshumacije i sudsko-medicinske ekspertize na bar jednoj masovnoj grobnici zatvorenika iz KPZ Istok. Pronađeni su projektili iz streljačkog naoružanja, podobni za veštačenje, fragmenti ručnih bombi i drugih eksplozivnih sredstava, pa se vidi od čega je ko poginuo. Tužilaštvo za ratne zločine raspolaže reversima zaduživanja tih pušaka, sa serijskim brojevima i imenima onih koji su ih zadužili; sada je samo pitanje balističkog veštačenja da ko je u koga pucao.

LAGANJE, PODVALJIVANJE, MASKIRANJE: Pretkrivični postupak koji traje obuhvata najmanje 160 svedoka i najmanje 35 osumnjičenih, od kojih su 13 pomenuti osuđenici iz Zabele, a ostatak pripadnici Operativne poterne grupe (OPG) MUP-a Srbije koja se pojavila u KPZ Istok u kritično vreme. Tu se sad treba vratiti na početak priče, ali ovoga puta s tačke gledišta saznanja do kojih je Tužilaštvo za ratne zločine došlo. Kao prvo, zatvor je bombardovan zato što je NATO imao obaveštajne podatke da se tamo sklonio Milorad Legija Ulemek sa elementima svoje Jedinice za specijalne operacije (JSO). On je tamo i bio, ali je povučen u Beograd dan-dva ranije, kad je Miloševiću bilo postalo jasno da je Kosovo izgubljen slučaj. Time bi se moglo tumačiti i nadletanje izviđačke bespilotne letelice nad tim lokalitetom, koje se pominje u izveštaju direktora.

Zatim, direktor zatvora je – kako saznajemo – izvestio „tamo gore“ da „ima 200 mrtvih“, umesto 93, koliko ih je bilo pobijeno u zajedničkoj akciji požarevačkih robijaša, Ministarstva pravde i MUP-a; udvostručio je broj mrtvih u nadi da će „oni gore prestati s tim“. Oni gore rekli su da hoće bar 500. Ko su ti gore? To treba pitati Šainovića i ekipu koja je vodila rat na Kosovu 1999.

Što se tiče tih dolazaka OPG (Specijalne policije MUP), i za to ima objašnjenje: u jednom trenutku, izvesni komandant OPG shvatio je šta se desilo i dojurio na lice mesta. Da li su oni normalni, pitao ih je: da li misle da će svet poverovati da je NATO pobio albanske zatvorenike u KPZ Istok hicima iz streljačkog naoružanja? Onda je krenulo zamazivanje i maskiranje onoga što se stvarno desilo. Taj komandant doveo je svoje ljude koji su ispraznili zatvoreni deo KPZ Istok i krenuli da što postavljaju eksplozivna punjenja, što ispaljuju rakete iz „zolja“ (64 mm; neuverljivo…), ne bi li ispalo da su zatvorenici pobijeni u vazdušnim napadima.

Krivično-pravno gledano, ovo u KPZ Istok nije se moglo dogoditi bez dve vertikale komandovanja: Ministarstva pravde i Ministarstva unutrašnjih poslova. Odatle se poziv bivšem ministru Jankoviću javlja kao logičan; njegov kolega Vlajko Stojiljković to je na vreme rešio, kako da kažemo… Ostaju funkcioneri između njih dvojice i KPZ Istok: izvesni generali, pukovnici, načelnici, direktori uprava, komandiri obezbeđenja, komandiri jedinica na terenu itd. Tu će se Tužilaštvo za ratne zločine opet (po ko zna koji put…) suočiti sa pasivnim otporom Miloševićevih kadrova sačuvanih posle petooktobarskog prevrata: vrana vrani oči ne vadi, neće general na generala. „Kad bi samo jedan propevao, ostali bi se utrkivali ko će koga da potkaže, ali niko da se usudi“, kaže jedan od istražitelja.

Najtužnija priča u svemu ovome je ona o tome kako je Tužilaštvo doznalo za pokolj u KPZ Istok: grupa stražara koji su sve to videli i znali od početka bila je prevarena, pa se naljutila. Naime, ostali su bili bez prekovremenih sati i ratnih dnevnica, jer je neki direktor (ne obavezno onaj iz kritičnog perioda) falsifikovao njihove potpise i klepio njihove pare. Onda su se naljutili i napisali krivičnu prijavu za ratni zločin u KPZ Istok. Ne daš pare? E, sad vidi šta ćeš! Isti je slučaj bio i sa onim batajničkim hladnjačama: da se jedan od vozača nije naljutio jer mu iz MUP-a nisu bili dali obećani stan… To je ono što je zapravo strašno: da ih nisu pokrali ili im podvalili – nikada ne bi propevali o najstrašnijim zločinima. Možda neko i bi, da ne grešimo dušu; ali, ovo je naše dosadašnje iskustvo.

foto: reuters

foto: reuters