Pojava u zavetrini

Mora se priznati da se od njega jednostavno više očekivalo. Iznenadni obrti, nezaboravne izjave, čvrsta ruka, talenat za otkrivanje međunarodnih zavera i ostale stvari po kojima je onomad bio poznat, dale su dovoljno materijala za zaključak da će povratak Milovana Bojića na javnu scenu biti jedan od onih povrataka s vatrometom. No, umesto Bojića kao kandidata na predsedničkim izborima, umesto Bojića na čelu neke nevladine organizacije, umesto faksimila Bojićevih milionskih računa u švajcarskim bankama, umesto Bojića kao insajdera na svim TV programima, dobismo čist ćorak. Kako su preneli mediji 17. februara 2005, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podiglo je optužnicu protiv bivšeg ministra zdravlja u Vladi Srbije, koji se tereti za krivično delo zloupotrebe službenog položaja. U više nego šturoj vesti, navodi se kako saopštenje tužilaštva ne precizira u kom je slučaju i na koji način Bojić zloupotrebio položaj, kao i da se optužnica odnosi na samo jedno delo zloupotrebe. Kad bi sve to pročitao neko sa strane, (na sopstvenu sreću) potpuno neupućen u likove i dela ljudi koji su nekad sedeli u prvom redu skupštinskih klupa, rekao bi „sitna riba“. No, istina je daleko od toga – za bivšeg potpredsednika Vlade Srbije, bivšeg ministra zdravlja, bivšeg direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, bivšeg predsednika Atletskog saveza Jugoslavije, bivšeg kandidata za dopisnog člana SANU-a, i sve to u jednoj osobi, pre bi se moglo reći da je bio pravi kapitalac.

KAO BANE (DOBRI SIN): Još i pre nego što je postao to što je postao, Milovan Bojić bio je, što bi pesničke duše rekle, predodređen za uspeh. Rođen u malom selu kraj Kolašina, svakodnevno je prevaljivao 11 kilometara do osnovne škole i ipak bio odlikaš. Već u petom osnovne odlučio je da mu ni to nije dovoljno – iako su svi njegovi drugari izabrali da u školi uče ruski, Milovan se jedini opredelio za francuski, te je tih 11 kilometara morao da prelazi sam, po noći, i to kroz šumu „koju su i odrasli zaobilazili“. Kasnije će objasniti da su mu ti dani žrtvovanja zbog francuskog, pomogli da nauči da bude „prilično neustrašiv“. Iako je voleo umetnost, književnost pre svega, po želji roditelja upisuje medicinu u Beogradu i tu živi život dostojan literature: da bi preživeo, student Milovan čisti tuđe stanove, istovaruje ugalj i cement na železničkoj stanici, dostavlja mleko u tri ujutro. Studije završava u roku, baš kao i specijalizaciju u oblasti interne medicine – u međuvremenu, radi kao lekar Zavoda za zdravstvenu zaštitu studenata. Vrlo brzo napreduje, pa sa mesta asistenta na prištinskom univerzitetu, dospeva na poziciju docenta na svom matičnom fakultetu, a uspešnu naučnu karijeru zamenjuje političkom već negde oko 35. Naime, posle afere s dotadašnjim direktorom Instituta Dedinje Mihajlom Vučinićem, koji je penzionisan, a Institut je nekoliko meseci bio bukvalno u vanrednom stanju, Vlada Srbije 1992. predlaže do tada nepoznatog Bojića kao jednu od mogućih solucija. Neko vreme se oko tog imenovanja dizala galama, ali je nekadašnji đak pešak, baš kako je i naučio, nastavio svoje napredovanje kroz šumu koju su i odrasli zaobilazili. Za dalji razvoj njegove priče više nije ni bitno da li je mesto direktora važnog Instituta prethodilo važnom mestu u „strukturama“, ili je bilo obrnuto. Bitno je da paralelno s učvršćivanjem svoje pozicije u zdravstvu, Bojić učvršćuje pozicije i u drugim oblastima i da će, počevši od te 1992, iza sebe uvek imati jaka „leđa“. Politički uspon počinje kao predsednik opštinskog odbora SPS-a na Vračaru (mesto koje će kasnije zauzeti večiti Bane Ivković), ali se tu zadržava taman toliko da mu se ime poveže s „nekim stambenim aferama“. Shvativši na vreme da je konkurencija među socijalistima možda preoštra za njegov ukus, Bojić među prvima shvata gde je zapravo budućnost: po samom osnivanju Jugoslovenske levice, on prelazi u tabor Mirjane Marković i tu ostaje do samog kraja. Iako na saveznim izborima 1996. neslavno propada kao kandidat JUL-a u izbornoj jedinici Bijelo Polje, već sledeće godine dočepaće se republičkog parlamenta. Na republičkim izborima 1997. izabran je za poslanika kao nosilac liste SPS-JUL-ND za izbornu jedinicu Voždovac i kao takav postaje šef poslaničke grupe JUL-a. Istovremeno avanzuje i u JUL-u: najpre postaje predsednik Univerzitetskog komiteta JUL-a (to je ono što se nekad reklamiralo kao KUL), a zatim ga biraju za člana Glavnog odbora i Direkcije Jugoslovenske levice. Ono po čemu ipak ulazi u istoriju jeste pozicija potpredsednika Vlade na koju dospeva 1998. kao nezaobilazni deo „crveno-crne koalicije“ i funkcija ministra zdravlja koju preuzima 2000. Tek tu je Milovan Bojić pokazao ko je, šta je i koliko zapravo vredi.

DRUGARSTVO U PRVOJ KLUPI: Teško je odlučiti na kojoj je poziciji Bojić više zablistao: kao potpredsednik, kao ministar ili prosto kao „pojava“ (u vreme kada tih „pojava“ nije manjkalo). No, krenimo hronološki – najpre je bio potpredsednik i pojava, a zatim potpredsednik, ministar i pojava, sve odjednom. Bojić je kao potpredsednik ostao zapamćen kao osoba koja uvek sedi, uvek se slika i uvek nastupa pored jednog drugog potpredsednika Vlade – Vojislava Šešelja. Iako bi u nekoj normalnoj zemlji teško moglo da se dogodi da najbolji drugari iz skupštinske klupe budu predstavnici radikalno desne i (bar zvanično) radikalno leve opcije, Voja i Milovan su se, eto, našli. Na psiholozima je da jednog dana prouče da li ih je zbližila zajednička sklonost ka teškoj reči, isti smisao za humor (uvek su se nekako smeškali i uvek nekako istovremeno) ili možda karakter „dobrih đaka“ što su obojica bili. Kako bilo, tandem je bio više nego efektan: zajedno su kumovali onom zakonu o informisanju i onom zakonu o Univerzitetu, zajedno su optuživali, blatili i napadali. Tako su, recimo, u saradnji s trećim potpredsednikom Vlade, dr Ratkom Markovićem, onomad obelodanili dokument Centralne obaveštajne agencije SAD pod nazivom „Promocija demokratije u Jugoslaviji – osnovni elementi za finansijsku podršku“. Ovim dokumentom, rekoše oni, CIA američkoj administraciji sugeriše da iznos finansijske podrške medijima, nevladinim organizacijama i opoziciji poveća s 15 na 35 miliona dolara. Kada su, posle samo nekoliko sati, domaći hakeri otkrili da formular za ovakav „dokument“ može da se slobodno preuzme na internetu, potpredsednicima se nije zacrveneo obraz: famoznim dokumetnom konačno je „dokazana“ priča o domaćim izdajnicima koji rade za američke interese, a sve ostalo smatrano je za nevažnu sitnicu.

Veštinu samostalnih nastupa dr Bojić je pokazao tek kao ministar zdravlja. Prva mera koju je preduzeo na toj funkciji bila je zabrana pušenja u svim zdravstvenim institucijama: domaće zdravstvo, i tada i danas izuzetno ugledno i snažno, posle toga je moglo da procveta; bolnice, i tada i danas maksimalno opremljene i čiste, time su dobile dodatni šmek i postale sjajnije i lepše. Sledeći napredni korak bio je uvoz kineskih lekova: iako su cene bile skoro iste kao na Zapadu, dr Bojiću je bilo draže da novac preda braći Kinezima nego mrskim neprijateljima. E sad, što se utvrdilo da su kineski lekovi stizali bez uputstva, što je bilo jasno da kineski insulin može samo da šteti dijabetičarima, što su kineski lekovi pakovani u Galenikine kutijice, što i dan-danas ti lekovi trunu u raznoraznim magacinima… to je već bilo pitanje od drugorazrednog značaja. Da bi kontrolisao dopremu dragocenih azijskih medikamenta, dr Bojić je čudesnim, samo njemu svojstvenim manevrom, likvidirao uspešnu farmaceutsku firmu Velefarm, otpustio sve koji mu tamo nisu odgovarali i uselio se u kancelariju dotadašnjeg direktora: Velefarm je od tada bio Centar za medicinsko snabdevanje, a ministar Bojić kontrolor svega što će ući i izaći iz te institucije.

Istovremeno s tim i mnogim drugim maštovitim potezima, dr Bojić se isticao i u rečitosti. Ne samo sa skupštinske govornice. Protivio se, na primer, neosnovanim napadima na Srbe: „Srbi nikada nisu bili egzotičan narod. Nikada nisu druge narode terali u egzodus“, objasnio je jednom prilikom. Protivio se i kompromisima u borbi protiv terorizma: „Borba protiv terorizma slična je onoj protiv raka – uz maligno se, bez zle namere, otkloni i deo okolnog tkiva.“ Protivio se, pre svega, kritikama na račun Velikog vođe: „Sila, snaga i moć usahli su pred razumnom i državničkom mudrošću predsednika Slobodana Miloševića.“ Konačno, još i pre nego što je postao član Vlade, protivio se dr Bojić kritikama na njen račun: „Nova republička vlada predstavljaće količnik srpske inteligencije.“

BORAC, ŠTEDIŠA I DOMAĆIN: Često je isticao dr Bojić da njegov radni dan traje 24 sata, da „malo spava i da je svakodnevno izložen stresu“. Ipak, i dalje ostaje nejasno kako je uspevao da obavi sve što je tih obavljao krajem devedesetih, u svom najplodnijem periodu. Osim što se borio protiv terorizma, zabranio pušenje i proučavao kineske lekove, osim što se družio s radikalima, tužio novine i novinare, uspeo je dr Bojić da postane predsednik Atletskog saveza, redovni profesor Medicinskog fakulteta, (neuspešni) kandidat za člana SANU-a, predsednik Komisije Ministarstva finansija koja je potpisivala ukaze o otkupu dedinjskih vila. Uz to, pošlo mu je za rukom da sagradi i sopstvenu dedinjsku kućicu u cveću, za koju se pričalo da i u dvorištu ima podno grejanje kako mu se srne i paunovi ne bi smrzli; pošlo mu je za rukom da svoju suprugu promoviše u docenta Medicinskog fakulteta; konačno, i možda najvažnije, pošlo mu je za rukom da od Instituta Dedinje načini najuspešniju domaću medicinsku instituciju. Bilo je tu opreme o kojoj su ostali mogli samo da sanjaju, bilo je tu najboljih stručnjaka, bilo je tu pomaganja i sponzorisanja svakog ko je samo zaiskao…

Kako je takve uspehe u Srbiji devedesetih bilo nemoguće ostvariti regularnim putem i kako su Bojićeve kolege lekari u to vreme najčešće jedva preživljavali, očekivalo se posle 5. oktobra 2000. da će se o dr Bojiću mnogo toga novog obznaniti i da će jedan od najomraženijih likova crveno-crnog doba konačno biti razotkriven. I zaista, počelo je spektakularno. Na samom startu, objavljeno je da su dugovi Instituta Dedinje za Bojićevog vakta dosegli sumu od 25 miliona nemačkih maraka i da su samo kamate iznosile 250.000 maraka. Objavljeno je zatim da je Bojićeva profesura pravo čudo, odnosno da je čovek postao redovni profesor posle samo 1,2 godine staža na mestu vanrednog profesora, da je preskočio asistentski staž i da je, ukratko, „skratio karijeru dva i po puta“. Kineski lekovi odavno su bili van upotrebe kada je na svetlo dana isplivalo i najveće otkriće: zloupotrebe službenog položaja i, s njima u vezi, račun u švajcarskoj banci. Zahtev za istragu pokrenut još u junu 2001, a proširen u martu 2004, dr Bojiću je na dušu stavljao da je, na štetu Instituta Dedinje, stekao korist od oko milion evra: navodno, to je učinio tako što je medicinsku opremu plaćao profakturama po znatno većim cenama i razliku stavljao sebi u džep. Osim toga, navodilo se da je 1995. naložio nadležnim službama Instituta da devize uplaćene od pacijenata stranaca ne prosleđuju na zvanični račun, već da formiraju deviznu blagajnu u koju je dr Bojić mogao slobodno da zavuče ruku. Od tih 377.010 maraka, piscu knjige Masoni u Jugoslaviji navodno je isplaćeno 32.800 maraka, hiljade su otišle za finansiranja raznoraznih putovanja na kongrese koji veze nisu imali s kardiovaskularnim bolestima, 30.000 uloženo je u „konsultacije oko izgradnje operacionog bloka“, a nešto je otišlo i na kupovinu stanova određenim doktorima. Još se tu priča o fiktivnim ugovorima o zasnivanju radnog odnosa na određeno vreme, zahvaljujući kojima su novcem Instituta isplaćeni neki privatni Bojićevi „dilovi“, između ostalog i plata njegove kućne pomoćnice. Ima tu i navoda o angažmanu 14 medicinskih sestara čiji je jedini posao bio da neguju Bojićeve roditelje, finansiranju Političke škole JUL-a na Zlatiboru, nabavci nameštaja za „prijatelje“ o trošku Instituta… Kako je u međuvremenu otkriven i privremeno blokiran Bojićev račun u jednoj švajcarskoj banci, stvar je izgledala gotova. (Oni s dužim pamćenjem mogli su se u to vreme prisetiti da je, posle sličnih optužbi na račun dr Bojića ubijen dr Aleksandar Popović, a da su 1999. zbog teksta o tom slučaju, po Bojićevoj tužbi, na kazne zatvora osuđeni novinari „Dnevnog telegrafa“ Zoran Luković i Srđan Janković, kao i Slavko Ćuruvija.) No, u vreme početka istrage, Bojić je još uživao poslanički imunitet (poslanici u saveznoj skupštini odbili su da mu ga ukinu), pa je sve išlo malo sporije nego što bi se očekivalo. Iako su švajcarske vlasti sarađivale s domaćima, u novembru 2002. račun je morao da bude deblokiran, Bojić je sve za šta je bio optuživan jednostavno demantovao, a u konkurenciji s tranzicionim aferama bilo je neminovno da njegove sopstvene vremenom padnu u zaborav.

Nekad nezaobilazni deo svakog užasa koji je zadesio Srbiju, Milovan Bojić nestao je s javne scene, s tim što je za razliku od nekih bivših mu drugara iz prve klupe uspeo da taj izlazak obavi bez većih problema. Nije bilo faksimila, nije bilo papira s potpisima, nije bilo prisluškivanih telefonskih poziva, nije bilo ničega iz obaveznog repertoara svakog skandala. Nije se čak utvrdilo ni koliko je zapravo Bojić profitirao: ostale su samo priče o osam stanova i nekoliko vila, o podnom grejanju za srne, o milionima koji čekaju da ih vlasnik podigne, o klinici koju je navodno otvorio na Voždovcu na tuđe ime. Posle svega, eto, ostade samo optužnica za jedno krivično delo. Kakvo god i šta god da je to „jedno delo zloupotrebe“, teško je očekivati da će Milovanu Bojiću iko ikada suditi za sve ono što je na svom putu počinio: žrtve njegove i delatnosti njegovih saboraca nemoguće je identifikovati, a šteta koju su proizveli spada u one koje je teško konkretno dokazati. „Niko ne može tako daleko kao onaj koji zna kuda ide“, objasnio je jednom prilikom svoj životni moto dr Milovan Bojić. Neustrašivi odlikaš iz okoline Kolašina, dečko spreman da zbog francuskog hodi mračnom šumom, a da zbog medicine pere tuđe klozete, pokazao je da je tačno znao svoj put. Od patriotskog žara u parlamentu i kineskog insulina u apotekama, preko uništavanja domaćeg zdravstva i računa u švajcarskim bankama, pravo u tišinu. Zna dr Bojić da je tu ipak najsigurnije.