Vukašin Milićević postao je sveštenik bez parohije i profesor bez katedre jer je govorio ono što misli, o vrhu Crkve, ali i politici u Srbiji. Između ostalog i zato što je podržao studente u blokadi na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, na kojem je predavao.
Studente i sada podržava, ali ne iz profesorske stolice već kao član Predsedništva Demokratske stranke, jedine opozicione partije u Srbiji koja je jasno utabala svoj put pred naredne parlamentarne izbore – kad god izbori da budu raspisani, DS na njima neće učestvovati kao lista, već će sve svoje kapacitete staviti na raspolaganje studentima.
“VREME”: Demokratska stranka je potpuno stala iza studenata, kako branite ovu odluku?
VUKAŠIN MILIĆEVIĆ: Imam veliko poverenje u studente. To je utkano u moj lični stav, koji studenti mesecima unazad već znaju, ali i stav Demokratske stranke. Nisam ni jedini koji poznaje studente i koji je radio sa njima. Među članovima DS, kao i u fondaciji “Ljuba Davidović” na čijem sam čelu, ima dosta univerzitetskih profesora sa različitih fakulteta.
Studenti su stekli i moje političko poverenje jer sam bio svedok vrednosti za koje se zalažu. Tako da nisam imao dilemu treba li da ih podržimo. Dopustiću sebi da kažem da su studenti jedini odgovoran i konstruktivan odgovor na režim, s obzirom na politički trenutak u kojem se našla Srbija. Otud nam je dužnost da prvi pružimo ruku ovim ljudima, ali ne samo kao načelni stav podrške, već i da uradimo i nešto konkretno za one koji zapravo na svojim leđima nose najveći teret za budućnost Srbije. Kako simbolički, tako i bukvalno.
Verujete li da će vas druge stranke slediti u podršci studentskoj listi ili će opozicija ponovo biti nesložna?
Uveren sam da je najbolji način da se izborimo protiv vlasti da stvorimo jedinstveni građanski sud, a studenti su u ovom trenutku jedini koji mogu da ga predvode, jer imaju veoma jasan fokus i cilj. Nema tu mnoštva ciljeva. Studenti od početka insistiraju na jednoj stvari bez koje je demokratija nemoguća, a to je pravna država. Ona donosi i borbu protiv korupcije, borbu za slobodu medija, slobodne izbore i, naravno, ispunjenje studentskih zahteva. Tek sada je svima postalo jasno koliko su u Srbiji, u svakoj krizi unazad poslednjih decenija, bili važni autonomija univerziteta i taj odnos prema politici.
Tako da se nadam da će ostatak opozicije krenuti našim putem jer verujem da je to jedini odgovoran politički postupak u ovom trenutku. Oni koji to ne budu uradili rizikuju da, nakon studentske pobede, ostanu bez političke perspektive. A ubeđen sam da će studenti pobediti.
Kažete da će se izgubiti stranke koje ne stanu uz studente. Ali šta će se dogoditi sa partijama koje će, odustajanjem od izbora, ostati bez prilike za finansijsku injekciju koju dobijaju ulaskom u parlament? Od tog novca mnoge stranke žive.
Potpuno sam siguran da nikome ko ozbiljno misli na političku budućnost ove zemlje, a verujem da ti ljudi podržavaju i studentsku listu, nije na kraj pameti da uništi političke stranke. Zato sam ubeđen i da će se pronaći neki modus da partije koje na izborima podrže studente i dugoročno prežive.
Predstoje nam i lokalni izbori, koji će sasvim sigurno omogućiti strankama iz opozicije da i to pitanje rešavaju. Zatim valjda i stranke imaju neko uporište u biračkom telu koje može da im pomogne, a tu je i članstvo.
Demokratska stranka je već preživela neverovatno težak period i izvan parlamenta, ostavljena je bez ikakvih sredstava, pogođena aktivnom brutalnom kampanjom koja se vodi protiv nje, i to ne poslednjih godinu dana već čitavu deceniju.
Tako da nema nikakve sumnje da, kada se postavi pitanje vrednosti naspram elementarnog opstanka, da bi opstanak imao nekog smisla – potrebno je dati prednost vrednostima. Jer u suprotnom opstanak bez vrednosti ništa ne znači. Onda govorimo samo o pukom preživljavanju. Život se ipak meri i kvalitetom, ne samo kvantitetom.
Pominjete lokalne izbore kao priliku za stranke, ali i druge mogućnosti za saradnju sa studentima. U Fondaciji “Ljuba Davidović”, kako ste kazali, radi dosta univerzitetskih profesora. Neki od njih su i nestranačke ličnosti. Da li bi neko od njih mogao da se nađe na studentskoj listi? Jer, DS je možda rekao da neće tražiti da njihovi funkcioneri budu na studentskoj listi, ali možda će to biti ljudi bliski stranci.
Fondacija “Ljuba Davidović” je pravni subjekt odvojen od Demokratske stranke i u formalnom smislu je nevladina organizacija. Neki ljudi koji rade u njoj su članovi DS, poput mene, neki nisu.
O njihovom eventualnom učešću na studentskoj listi jedino pravo da se izjasne imaju – studenti. Oni su odluke o studentskoj listi doneli u okviru svojih procedura, unutrašnjim odlučivanjem, i verujem da je to maksimum srpske demokratije u modernoj istoriji. Od 1804. godine ni o čemu se toliko demokratski nije odlučivalo kao što se odlučuje o toj listi.
Neko će možda reći da se ne zna mnogo o procesu izbora ljudi koji će biti na studentskoj listu i da proces nije dovoljno transparentan za širu javnost. Ali bitno je razumeti da je javnost u Srbiji razorena, da ne postoji formalni medijski prostor u kojem bi ti kandidati govorili, a znamo da u zemlji imamo i političke zatvorenike, pa se pitam samo – šta bi bilo sa studentskim kandidatima kada bi se znala njihova imena. Mislim da je procena studenata da ne objavljuju imena dobra. Upravo njihove odluke predstavljaju podizanje iz pepela demokratskih kapaciteta ove zemlje. I mislim da stranka koja se zove Demokratska mora da to i podrži.
Da li biste vi bili na listi?
Ja na studentskoj listi nisam, a ni ne mogu biti jer sam član stranke. Ali da su me pozvali, da su procenili da je takav korak potreban državi – naravno da bih prihvatio. Jer oni su ti koji su najbolje osetili politički impuls koji je nekim čudom preživeo u ovoj razorenoj zemlji, a jedino taj impuls vodi ka obnovi demokratije u Srbiji.
Ali zaista mislim da nije dobro da bilo ko ko se aktivno bavi politikom u zemlji bude na studentskoj listi. Kada razmišljamo o tome da studenti ne žele političare, često zaboravljamo još jednu stvar – oni su i sebe izostavili sa te liste. Demokratija počiva upravo na ideji da moraš saslušati i čuti drugog, ostaviti mu prostor za realizaciju. Tu se vraćamo i na ono najlepše u vezi sa demokratijom, a to su solidarnost i empatija. Jer šta je drugo demokratija nego empatija prevedena na socijalni nivo.
Kao neko ko je praktično izbačen sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, a Srpska pravoslavna crkva se jako trudi i da vas formalno liši sveštenstva, da li očekujete da i Crkva pokaže tu solidarnost i empatiju prema studentima?
Ako govorimo o Crkvi kao instituciji, nju je režim uzurpirao, kao i gotovo sve institucije u Srbiji, sa izuzetkom Univerziteta i poneke naučne ustanove. Tako da ne očekujem nikakvu empatiju ili solidarnost sa te strane, ni prema meni lično, ni prema građanima koji žele dobro ovoj zemlji. Imali su mnogo puta prilike da to pokažu i nisu ih iskoristili.
Kada pak dođe do izbora, ako SPC proceni da će joj ići u korist, moglo bi da se dogodi da u njoj proradi nekakav instinkt preživljavanja i da ona, kao što se kod nas često dešavalo, pokuša da “preleti” ka studentima. Iako verujem da ishod toga ne bi bio loš, jako sam sumnjičav koliko bi taj potez bio iskren.
Zato verujem da ne treba ostaviti mnogo prostora za preletanja, kako u slučaju političara, tako i njihovih kolega i saradnika iz Crkve, takozvanih “crkvenih političara”.
Bez obzira na to kako se oblače i kakav stajling, što bi rekli studenti, funkcioneri Crkve “furaju”, to su ljudi koji veruju isključivo u fantazam sopstvenog autoriteta i spremni su da učine sve da bi taj fantazam sačuvali.
Kako mislite da se vernici odnose prema studentima?
Nezavisno od Srpske pravoslavne crkve, verujem da najveći broj aktivnih vernika podržava studente i da je dobar deo njih izgubio poverenje u crkveni vrh. Jer, suštinski, ljudi u Srbiji veruju Crkvi i vojsci, ali mislim da, kada to kažu, ne podrazumevaju vojni i crkveni vrh već neke tradicionalne vrednosti ovog naroda. Veliki broj ljudi se kod nas identifikuje sa Crkvom ili vojskom, ali malo ko zna ko je načelnik Generalštaba ili bilo koja ličnost Crkve, a da nije patrijarh.
To su institucije kojih ne treba da se plašimo kao takvih, već da taj impuls naroda usmerimo ka dobrom. Slično su i studenti poručili tokom Vojne parade, kada su rekli da oni veruju u Vojsku Srbije, ne misleći naravno na ljude koji tu vojsku vode, već na same vojnike. Reakcije tih vojnika na studente više puta su pokazale da je osećaj obostran.
Slično je i sa pojedinim pripadnicima sveštenstva, veliki broj njih se uzda u studente.
