Pobuna demokratske Srbije

Prvi put na web-u!

Prilog koji objavljujemo do sada nije postojao u elektronskoj arhivi nedeljnika. Na ovom linku možete preuzeti u .pdf formatu nekoliko stranica Vremena br. 318 od 23. novembra 1996. sa tekstovima iz cele Srbije, a koji se bave krađom lokalnih izbora.

Negde iza ponoći – dok su se po štabovima opozicionih partija naveliko otvarale boce viskija i šampanjca u čast iznenađujuće dobrih vesti iz većine velikih gradova po Srbiji i dok su se na beogradskim ulicama okupljali oni koji su želeli da proslave pobedu na lokalnim izborima – jedan od prisutnih kolega je prilično skeptično komentarisao ono čemu je i sâm prisustvovao: „Daj bože da se do sutra ujutro ova pobeda održi i da opozicija sačuva vlast bar u deset od ovih 40 opština za koje tvrdi da ih je već osvojila. Da ne bude da dok ‘ovi’ slave, ‘oni drugi’ ‘čuvaju’ izborne kutije. I ponovo broje.“

Sutradan, (18. novembra) u ponedeljak ujutro, pobeda je, međutim, izgledala kao još izvesnija. Ivica Dačić, kome u opisu radnog mesta stoji i to da u noćima posle izbora pije opoziciji „dušu na slamčicu“, brzo je prestao da broji rezultate i zatvorio radnju. Odmah je bilo jasno da se ovog puta „slamčica“ polomila. Glasom kojim se obično izražava saučešće, državni mediji su „slavili“ „spektakularan uspeh“ levih snaga u Ćićevcu i Aleksandrovcu (tamo su građani u oduševljenju nosili ulicama pečene prasiće) i, naravno, prećutkivali da je gotovo sve ono što u Srbiji liči na grad (dakle ima više od dve pristojne kafane i dva javna WC-a) prešlo u ruke opozicije. Tako je iza istinite činjenice da socijalisti imaju vlast u 144 od 189 opština u Srbiji ostala skrivena još jedna istina – da će opozicija ubuduće kontrolisati opštine sa oko 60 odsto stanovništva Srbije. Drugim rečima, ekonomsku i intelektualnu kičmu Srbije – Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac. Leva koalicija pobedila je uglavnom u mestima i varošicama sa desetak hiljada stanovnika i jednom ili najviše dve fabrike. Tamo gde pretnje o „kašnjenju 21. veka“, nestanku sunca, vode, vazduha ili lokalne fabrike, ako pobedi opozicija, odjekuju mnogo ozbiljnije nego u većim gradovima.

Već u ponedeljak uveče ispostavilo se da je iskusni kolega, ipak, izgleda bio u pravu. Pobeda opozicije po velikim gradovima Srbije počela je naglo da se „skuplja“. Izborne komisije počele su masovno da poništavaju rezultate u mnogim gradovima gde je opozicija već proslavila pobedu i da nagoveštavaju da se socijalisti neće tek tako odreći vlasti. Pri tom je obično korišćena demokratskom svetu do sada nepoznata formulacija da su „sva izborna mesta još u razmatranju“. Čak i posle isteka zakonskog roka za saopštavanje izbornih rezultata. O kakvom se „razmatranju“ obično radilo, najbolje govori podatak iz Jagodine. Član gradske izborne komisije iz redova JUL-a odlučio je da se povuče, jer nije više mogao da gleda kako njegove kolege iz „leve koalicije“ falsifikuju volju birača. Već i sama činjenica da se prvi put od 1990. godine na izborne rezultate i neregularne uslove žale oni koji su te uslove sami propisivali, dovoljno govori u kom pravcu se stvari odvijaju.

BIRAČI I SPECIJALCI: U većini opozicionih gradova na ulice su u prilično velikom broju izašli ogorčeni birači, ali i specijalci. Mnogi od opozicionih odbornika, čija je izborna pobeda osporena (uglavnom preko i u toku noći), započeli su štrajk glađu. Među njima je, verovatno, i onaj užički kandidat za odbornika koji je na dan izbora doneo burek članu biračkog odbora, pa sada SPS traži da se zbog bureka ponište izbori na ovom biračkom mestu. U trenutku zaključenja ovog broja „Vremena“ (sreda uveče), teško je predvideti u šta će se izroditi ogorčenje onih koji su poslednjih godina toliko često slušali kako se „volja naroda“ mora poštovati. Lider Demokratske stranke dr Zoran Đinđić sve to tumači kao „metastazu vlasti“, potcenjivanje građana i, što je najopasnije, „otvoren poziv na ustanak“. Na konferenciji za štampu DS-a ocenjeno je kako se Srbija približava situaciji „vanrednog stanja“. Lider SPO Vuk Drašković je u nekoliko navrata proteklih dana pominjao „reprizu 9. marta“. U sredu, kada je opoziciona pobeda u velikim gradovima počela da se tanji i poništava, o svemu su obaveštene i strane ambasade. Lideri koalicije „Zajedno“ najavili su „velike demonstracije u Beogradu povodom izborne krađe“. Novoizabranim odbornicima u Nišu, Jagodini, Pirotu, Pančevu, Užicu, Kraljevu, Smederevskoj Palanci … poručeno je: „Ne oklevajte i ne bojte se, uđite u svoje opštine, uspostavite novu vlast i branite je.“

Postizborna igra živaca najočitija je u Nišu. Tamo je i bukvalno preko noći proradilo ono zlatno pravilo svih nedemokratskih režima da „nije toliko važno kako se glasa već kako se broji“. Između dva izborna kruga, lokalni lider SPS-a Mile Ilić završio je, izgleda, čitanje knjige „Alhemičar“ Paola Kuelja (vidi prošli broj „Vremena“) i nekom čudnom „alhemijom“ od izgubljenih izbora, posle nekoliko brojanja i poništavanja odborničkih mesta koalicije „Zajedno“, dogurao, po svemu sudeći, do nove izborne pobede. U Nišu, gde oko 300 specijalaca čuva zgradu opštine, zabeležen je do sada i prvi postizborni incident – u noći između utorka i srede demolirana je pekara „Bata Bane“. Ovo, inače, nije obična pekara već objekat od strateškog značaja u Nišu. Vlasnik pekare je potpredsednik Gradske vlade Branislav Todorović, jedna od najnepopularnijih osoba u gradu, za čije ime lokalna opozicija vezuje mnoge sumnjive radnje. Za vreme junskih protesta radnika Niša, pekara „Bata Bane“ bila je jedan od najbolje čuvanih objekata u gradu. Ovoga puta izgleda da je pažnja specijalaca malo popustila, mada niški opozicionari strahuju da je u pitanju možda i „navlačenje“ kako bi se isprovocirali veći sukobi i pažnja skrenula sa „alhemije“ Mileta Ilića na tobožnje nezakonito ponašanje opozicije.

Na prvi pogled, na „alhemiji“ se najmanje insistiralo u Kragujevcu gde je gradonačelnik iz redova SPS-a prvi priznao poraz i čak smogao snage da prozbori nešto što je moglo da liči na čestitku upućenu pobednicima. U Novom Sadu nije ispoštovan zakonski rok za objavljivanje rezultata, ali je na kraju priznata više nego ubedljiva pobeda koalicije „Zajedno“ (šest puta više odborničkih mesta nego SPS). Zatim je priznat i poraz u Beogradu, koji ne može da ublaži ni činjenica da je glasanje poništeno u deset izbornih jedinica. Koalicija „Zajedno“ u Gradskoj skupštini već ima potvrđenih 60 odborničkih mesta, a za formiranje gradske vlade bilo je potrebno 56. Poraz u Beogradu je, zasigurno, nešto najgore što je socijalistima moglo da se dogodi i čemu se malo ko nadao. Posle 50 godina, Beograd će prvi put imati opozicionog gradonačelnika i, ako se narednih dana ne pokarabase odnosi unutar koalicije „Zajedno“, magistra Nebojšu Čovića uskoro bi trebalo da zameni doktor Zoran Đinđić. Takođe, prvi put opozicija će osim centralnih gradskih opština kontrolisati i dobar deo periferije. Od 16 beogradskih opština, koalicija „Zajedno“ će imati vlast u 11, dok su Šešeljevi radikali nadmoćno pobedili u Zemunu.

BEOGRADSKI „PAUNOVI„: Indirektan dokaz da bi primopredaja vlasti u Beogradu zaista mogla da se izvrši jeste i atmosfera koja trenutno vlada u Skupštini grada i koja po svemu podseća na atmosferu uobičajenu za parastose. Nebojša Čović je, po tvrđenju onih koji su to proveravali, ovih dana isključio mobilni telefon i ne prima poruke na pejdžer. Posle objavljivanja rezultata izbora, Čović se samo jednom pojavio u javnosti na nekoj proslavi u Zavodu za izgradnju grada. Stigao je pred kraj koktela i na pitanje: „Šta to bi?“, objasnio kako se, eto, i to događa, kako je opozicija bolje odigrala u finišu kampanje i – dobila utakmicu. Oni koji su slušali ovo Čovićevo objašnjenje tvrde da je sve to izgovarao kroz zube. On je bio verovatno poslednji koji je verovao da je moguće izgubiti izbore u Beogradu. Na nekoliko puta izgovorena upozorenja predsednika Srbije da „Beograd ne sme pasti“, odgovarao je tvrdnjama da se to nikako ne može dogoditi i da je sve pod kontrolom. U noći u kojoj je Milošević sazvao čelne ljude SPS-a na koordinaciju posle gubitka najvećih gradova u Srbiji, Nebojša Čović je bio među onima koji su najviše dobili po prstima. Njemu i lideru beogradskih socijalista dr Branislavu Ivkoviću zamereno je da su sami sebe obmanjivali, da su obećavali ono što nisu mogli da ispune, a čule su se i formulacije o „partijskim paunovima“ kojima su na ovim izborima „potkresana krila“, zbog „preteranog šepurenja“. U JUL-u još nisu (bar ne javno) analizirali katastrofalan učinak na lokalnim izborima, pogotovo u Beogradu. Jedino je predsednik beogradske organizacije JUL-a Slobodan Čerović nastavio da laže samog sebe. Tvrdio je da je „JUL najbolje odradio izbore“. Čeroviću, koji nije postao odbornik Gradske skupštine (pobedio ga je u drugom krugu portparol DS Slobodan Vuksanović), pripada inače i sledeća izjava: „Ne znam zašto je naše biračko telo podbacilo. Nelogično je i to što sam izgubio, a dobio sam više glasova nego u prvom krugu“.

Još prve noći, dok se po beogradskim ulicama slavila pobeda, a pola grada (uglavnom oni koji ne hvataju Radio B92) mislilo da su „opet naši košarkaši negde pobedeli“ ili „Zvezda“ naknadno dobila „Barselonu“ sa 3:0 parforfe, lideri koalicije „Zajedno“ su kraj spomenika Knezu Mihailu obećavali da neće biti revanšizma. Vuk Drašković se zaricao kako se neće dozvoliti nikakvo ideološko jednoumlje i kako pamet i poštenje nemaju stranačke boje. „Prema tome, najbolji ljudi, najpošteniji ljudi iz naše bratske SPS, nakrivite naše šajkače, dobro ste došli da pomognemo svi preporod naše jedine otadžbine Srbije“, pozivao je usred velikog slavlja Vuk Drašković. Nešto slično izgovorio je i Zoran Đinđić, upitan da li će, u slučaju da bude gradonačelnik Beograda, otpuštati ljude na čelnim funkcijama u komunalnim firmama. „Ne mora da znači da ćemo postaviti naše ljude. Naši ljudi su svi koji dobro obavljaju svoj posao“, rekao je Đinđić.

Uprkos ovim obećanjima, u Skupštini grada mnogi su već počeli da traže nov posao. Svima je obećano da će biti zbrinuti na vreme. Dosadašnja vlast se očigledno povlači na „rezervne položaje“, u nadi da se na njima neće previše dugo zadržati. Zajedno s ljudima biće izgleda „evakuisani“ i mnogi dosadašnji izvori finansiranja vitalnih gradskih službi. Čini se, zapravo, sve da se nova vlast u startu što više iskompromituje i, kako je ovih dana primetio komentator „Blica“, opozicioni gradonačelnici dovedu u poziciju da liče na „lokalne Zorane Liliće“. A to praktično znači da bi njihovo upravljanje velikim gradovima u Srbiji moglo da se svede na onu mađarsku poslovicu – „evo ti ništa, i drži ga dobro“. Kraj potpuno prazne kase.

Odgovor na pitanje šta je opozicija zaista dobila pobedom na lokalnim izborima u najvećim srpskim gradovima – trenutno zaokuplja i jednu i drugu stranu. Tim pre što takav odgovor nikako ne može biti jednoznačan. Prema nekim tumačenjima, opozicija i nije dobila toliko mnogo koliko joj se možda u prvi mah učinilo. Preuzimanjem velikih gradova natovarila je sebi na grbaču ogromne obaveze i dužnosti, s jedne, i veoma malo vlasti i novca, s druge strane, pa se mnogi već sada pitaju ima li u svemu tome uopšte ikakve pobede. Kada se doda da će odlazeća vlast pokušati verovatno da za sobom poruši mnogo toga i ostavi zatrpane u ruševinama one koji ih menjaju, situacija zaista nije baš previše lagodna. O tome šta, na primer, čeka Zorana Đinđića i njegov tim ako preuzmu brigu o gradu, govori i izjava Ljubomira Anđelkovića iz DSS-a, koji je u „Dnevnom telegrafu“ primetio: „Beograd nema svoje zemljište, nema javni komunalni sistem, nema elektro-energetski sistem, sve je to u vlasništvu Republike. Ne postoji zakon o glavnom gradu. Beograd nema svoju autentičnu policiju. Vodovod je u dosta jadnom stanju, privreda staje. Beogradu su oduzete sve ingerencije, grad je potpuno obespravljen“. Portparol DSS – Milorad Jovanović tvrdi kako u ovoj stranci imaju informaciju o totalnom pelješenju beogradske kase kako opozicija u njoj ne bi zatekla baš ništa.

Nimalo lepšu sliku neće zateći ni oni koji preuzmu brigu o Novom Sadu, Kragujevcu i, eventualno, Nišu. Veliki sistemi u ovim gradovima odavno su posrnuli, većina radnika je na ivici bede, a komunalni sistemi i gradske službe u ništa boljem stanju nego što je to slučaj u glavnom gradu. Preuzimanje vlasti u ovim gradovima (i u ovom trenutku) ne predstavlja stoga baš dobru osnovu sa koje bi se krenulo u osvajanje i demontažu republičke vlasti.

PLUS I MINUS: U pravu su, međutim, i oni koji smatraju da se opozicija, bez obzira na nasledstvo koje zatiče, ne može sada ponašati u stilu – „bojimo se onoga što smo godinama tražili“. Pobeda na lokalnim izborima mogla bi se zato posmatrati i iz neuporedivo optimističnijeg ugla. Pre svega onog psihološkog. Činjenica da je tzv. običan čovek najzad mogao da vidi kako se neka vlast u Srbiji (pa makar i ona lokalna) menja na izborima preko glasačkih listića, da posle toga ne ostaje rupa u vasioni, od neprocenjivog je značaja za srpsku opoziciju. Bez obzira što socijalisti sada pokušavaju da gubitak velikih gradova prećute ili prikažu kao trenutak slabosti „nekih partijskih organizacija“ i što vlast neće tek tako predati svojim političkim protivnicima, najzad je srušen mit o njihovoj nepobedivosti. Slobodan Milošević je doživeo prvi izborni poraz, i to u času kada je bilo gotovo izvesno da bi republički izbori koji slede iduće godine trebalo da budu samo „stvar tehnike“. Na ovim izborima gubili su, inače, i „najperspektivniji“ socijalisti. Gradonačelnik Beograda Nebojša Čović važio je za jednog od najpopularnijih espeesovaca, imao je svakodnevno ogromnu minutažu na gotovo svim televizijama i na kraju je doživeo fijasko kao kapiten tima koji je imao zadatak da po svaku cenu pobedi u Beogradu. Poruka koju preko njegovog neuspeha prima prosečan birač je – kada im je izgubio Čović, mogu i oni važniji od njega. Ali i Bidža.

Iako će se potruditi da iza sebe ostave „atomski pepeo“, socijalisti će se, kao čuvari vlasti na višim instancama, naći ubuduće i u mnogim neprijatnim situacijama koje se u ovom trenutku još ne mogu sasvim jasno sagledati. Kada sledeći put nezadovoljni radnici „Zastave“ budu došli da protestuju ispred kragujevačke opštine, sasvim je moguće da im se u protestu pridruži i sam opozicioni gradonačelnik Kragujevca sa celokupnom gradskom vladom. I da potom svi zajedno krenu u Beograd, gde bi pod Marjanovićevim, Kontićevim ili Miloševićevim prozorom tražili da se reše njihovi problemi. Takav scenario je, uostalom, veoma dobro poznat i dugo ga je upotrebljavao sam Slobodan Milošević. Radnike koji su u predvečerje raspada zemlje dolazili da se žale ispred Savezne skupštine vešto je upućivao na druge adrese (uz put ih je podsećao da su ne samo radnici već i Srbi) i koristio kao „odšrafljenu bombu“ u političkim obračunima sa saveznim vrhom i rukovodstvima drugih republika. Ista ta bomba sada može da mu eksplodira u ruci, jer su i drugi u međuvremenu naučili kako se ona odšrafljuje. Tim pre što radnici sve češće izlaze na ulice kao radnici, a sve manje kao Srbi.

Po mišljenjima mnogih, možda i najveći profit od pobede na lokalnim izborima opozicija može da dobije preuzimanjem pojedinih lokalnih medija i tako, uoči izbora iduće godine, bar delimično ublaži postojeću medijsku neravnopravnost. U kom pravcu bi stvari mogle da se razvijaju u ovoj oblasti najbolje svedoči primer lokalne TV stanice u Trsteniku. Odmah po saznanju da je Trstenik, inače mesto čuvenog poslanika SPS Rake Radovića, prešao u ruke opozicije, stara vlast je odlučila da lokalnu TV stanicu priključi na sistem RTS-a. Upućeni tvrde da je samo pitanje dana kada će nešto slično biti učinjeno i sa Studiom B, čije „oslobađanje“ opozicioni lideri najavljuju kao svoj prvi beogradski potez po preuzimanju vlasti. Po opozicionim štabovima već se naveliko sastavlja i nova-stara redakcija nekadašnjeg NTV-a. Istovremeno, u štabu socijalista koji pakuje fioke po Skupštini grada, iz neke od tih fioka svakog časa bi moglo da ispadne rešenje pripremljeno za „ne daj bože situaciju“. Previranja u medijima počela su i u sredinama koje ne bi trebalo da budu previše ugrožene rezultatima lokalnih izbora. Promenjen je čelni čovek TV „Politika“, a kuva se izgleda i u samom listu „Politika“. Potištenost vlada i u RTS-u, odakle je potekla priča kako je, navodno, čelni čovek ove kuće Dragoljub Milanović viđen za odstrel i već čuvenu „reciklažu“ potrošenih espeesovskih kadrova. Obrazloženje te priče, ukoliko je tačna, zaista je neverovatno. Nesrećni Milanović je, kako se priča, preterao u propagandnim aktivnostima i hvaljenju leve koalicije, što je, po nečijoj proceni, na kraju izazvalo kontraefekat kod dela birača.

ŠTRAJK GLAĐU: U trenutku dok optužuje „lopovsku vlast“ da pokušava da ukrade čak i rezultate izbora, opozicija se istovremeno zaklinje u sopstveno poštenje i obećava moralnu čistotu svuda gde bude bila na vlasti. Odmah po saznanju da su radikali pobedili u opštini Zemun, njihov lider dr Vojislav Šešelj obećao je da će ovo biti „ogledna opština“ i da će radikali svima pokazati kako se čuva i poštuje poverenje birača. I Zoran Đinđić je obećao da na njegovo upravljanje Beogradom neće pasti nikakva senka jer se preko Beograda dokazuje i zrelost za vladanje Srbijom. „Sirenski zov“ vlasti i onoga što uz nju ide mogao bi da bude zaista koban po opoziciju, ako se brzo zaboravi na obećanja i usvoji logika – „neka Milošević brine o Dejtonu, a mi ćemo o lokalima i placevima“. A što se lokala i placeva tiče, sigurno je da ih u dogledno vreme neće biti za izgradnju beogradske „kineske četvrti“ ili „Europolisa“, koje je potencijalni gradonačelnik već označio kao „Potemkinova sela“.

U prvim reakcijama na rezultate lokalnih izbora moglo se, između ostalog, čuti kako u Srbiji najzad dolazi vreme „ozbiljnog bavljenja politikom“. U startu je, međutim, sve ispalo prilično preozbiljno i polako klizi ka vanrednim situacijama sa nepredvidivim posledicama. U trenutku kada ovaj broj „Vremena“ kreće u štampu, lideri i poslanici koalicije „Zajedno“ započeli su u Skupštini Srbije štrajk glađu. Ujedno su pozvali Beograđane da izađu na ulice i odbrane izbornu pobedu.

Puna tri dana posle izbora, međutim, bar pola Srbije još ne zna šta se na tim izborima, zaista dogodilo i ko je zapravo pobedio. Za to vreme, ona druga polovina se sprema da svoju pobedu brani do kraja. Čovek koji bi lako mogao da pronađe izlaz iz takve situacije – predsednik Srbije – kao i obično u sličnim situacijama ćuti i pušta da stvari bez ikakve potrebe ponovo odu predaleko.

Posle minulih lokalnih izbora on, međutim, sve više liči na Tajsona. I dalje deluje moćno sa svojim brdom mišića, i dalje je u stanju da žestoko odalami, ali se i pokazalo da ima staklenu bradu.