Pobrkani ekološki lončići

Desilo se ono što sam hteo da izbegnem, mada će mi malo ko u to poverovati. Nisam ni najmanje želeo da pišem po novinama i jačima od sebe pretim snagom svojih argumenata. To će bar još neko vreme biti uzaludan posao, bar dok se snaga bude merila u drugim jedinicama. Izvinjavam se uredniku lista na dužini pisma, izvinjavam se i mladom gospodinu Srđi Popoviću, savetniku gospodina Đinđića, što u nedostatku vremena nisam dovoljno razlučio koje od silnih stvari koje pominjem u tekstu sa njim lično imaju veze; moguće je mnogo manje nego što to moje pismo navodi.

Pošto se, kako sam kaže, gospodin Popović bavi zaštitom životne sredine, nazvaću ga kolegom, a zbog objavljene slike, na kojoj mu zavidim, nazvaću ga mlađim kolegom. Ne bi naravno bilo dobro da se „polemika širi“ između nas. To, uostalom, nije ni moguće; rasprave post festum više su za za one dokone. Jer, koliko sam shvatio, neke neformalne grupe već su odradile deo „ekoloških poslova“, na osnovu čega su postale formalne, pa su posle toga opet radile, tako da se možda može razaznati ko je šta radio, ali ne i u kom svojstvu, tj. sa kojim ovlašćenjima. Sa druge strane, prepiske ovakve vrste po logici ljudske sujete češće dovode do konfrontacija nego do konstruktivne rasprave, a uz to bih želeo da mlađeg kolegu poštedim zamke u koju lako može da upadne, i počne da ispred Vlasti (što je uvek najslađe) objašnjava i pravda neke postupke, u stvari tuđe gluposti i greške, pri čemu ne mislim na ono „zatečeno stanje“, već na postupke koji su usledili nakon 5. oktobra. Na to me je navelo oduševljenje nekih poznanika koji, moguće je, u ovoj raspravi vide svoj dalji (politički) interes. To možda ima mnogo veze sa celom pričom, ali sa mnom nema nikakve, pa ću izbeći i tu zamku; nisam član nijedne partije, i neka ostane na tome. Da budem jasniji, nisam bio član bivših vladajućih stranaka; naprotiv, žestoko sam se borio protiv njih i zbog toga zajedno sa svojom porodicom ispaštao godinama. Pošto se odgovor mog mlađeg kolege može smatrati zvaničnim stavom srpske vlade, sve ima politički (pod)kontekst, i baš dobro da je tako, jer sem politike tu nema ništa više da se razjašnjava. Štaviše, čini mi se da je, sudeći po neujednačenom stilu pisanja, mom mlađem kolegi neko i pomogao, što je dobro, time je stvar manje lična. Meni uglavnom odmažu, jer me stalno savetuju da ne pišem.

SAVETNICI I PARE: Oni koji su dugo u ovim poslovima dobro znaju koliko sam u svom pismu jasno i glasno pitao. Mislim da su se oni trebali oglasiti (njima sam pisao), umesto da poturaju mlađeg kolegu, koji, verujem željan političke afirmacije, možda nije svestan težine problema u koji se upušta. Ja sam napisao da nam ne treba ministarstvo za ekologiju kao naučna institucija, već kao organ državne uprave. Odgovor na to je da je neka „nova ekološka postava“ razvrstala čak 120 projekata, i većinu njih stavila na listu za donatorsku konferenciju! Dakle, dolari, ekološki zeleni dolari ciljna su ravan zainteresovanih ekologa koji će kroz projekte i savete unaprediti životnu sredinu, za ostalo su drugi nadležni. Treba nahraniti tu ogromnu populaciju zainteresovanih stručnjaka, koja godinama živi od pisanja izveštaja i savetovanja šta bi po pitanjima ekologije trebalo uraditi. U ovoj zemlji je broj savetnika postao kritičan; nama su već jednom potrebni ljudi koji znaju da rade, a ne samo da objašnjavaju šta bi trebalo uraditi. A pošto nam po hiljadu puta treba reći jednu te istu poznatu stvar, mora se izgleda koristiti sve obrazovaniji kadar. Zato valjda u našoj politici ima toliko naučnika, da bog sačuva. A što je čovek manje radio, to sve lepše zamišlja kako bi to trebalo da bude. Međutim, plašim se da su nama potrebni idealisti druge vrste. Neki bi analitičar već trebalo da izvuče iz toga zaključak zašto su nam planovi sve bolji, a narod sve češće optuživan za sabotažu i veleizdaju.

Opet ponavljam, za očuvanje i kontrolu životne sredine nama treba organ državne uprave, a ne novo ministarstvo za nauku; pa imamo već jedno. Ja sam napisao da bi ministarstvo za ekologiju moglo biti jedan od glavnih donatora, sponzora (kako god hoćete) ministarstva za nauku. Pri tome smatram da ministarstvo za ekologiju mora imati široka ovlašćenja (mnogo šira nego što vi zamišljate) i mnogo para, da bi moglo da finansira i sprovodi svoje aktivnosti.

Ko je, kada, gde i kako sortirao i napravio listu prioriteta onih 120 projekata? Naučna i stručna javnost o tome nije obaveštavana. Da li su se naučni projekti verifikovali bez znanja ministarstva nauke? Ko je i po kom kriterijumu formirao „novu ekološku postavu“, koja nije ministarstvo ali radi kao ministarstvo? Zar nije bilo logično i transparentno (sve manje se čuje ta reč) prvo oformiti ministarstvo, pa onda definisati njegovu politiku i prioritete? Izgleda da je „ekološka postava“ postavila model budućeg ministarstva prema sebi, tako da će se praktično samoizabrati. Ako je Uprava za zaštitu životne sredine neko privremeno telo do formiranja novog ministarstva za ekologiju, onda bi trebalo da se tako i ponaša. Blago rečeno, čini mi se neuobičajenim da se privremeni organi late donošenja strategija razvoja, nacionalnih prioriteta i drugih sličnih „privremenih“ akata.

Ja razumem da premijer ima pravo da izabere lične savetnike po određenim pitanjima, i da pri tome ne pita nikoga ni za šta; pod uslovom da ih plaća iz svog džepa. Možda grešim, ali onda ne smem da pitam ni ministra za njegove savetnike, a kamoli direktora, njega se tek po logici stvari najviše plašim. Kriterijumi nazvani politička podobnost i poslušnost imali su skraćeno ime negativna selekcija; u slučaju SPS-a i JUL-a bar se znao gazda, pa dakle i utvrđena pravila ponašanja. Njihov model negativne selekcije bio je jednoznačan i efikasan; koliko god zvučalo nelogično, bivši vlastodršci su, zbog toga što su toliko privatizovali ovu zemlju, zaista bili zainteresovani za njen napredak, radi ličnog bogaćenja. DOS-ov model negativne selekcije prilično je nekonzistentan, tako nečega bi se postideli čak i SPO i radikali. A izgleda da je nova „ekološka postava“ postavljena baš prema takvim kriterijumima, koji se javnosti popularno prezentiraju kao „utvrđeni pariteti unutar DOS-a“ ili nešto u tom stilu. Naravno, Vi se, mlađi kolega, sa time sigurno nećete složiti, meni je to jasno. Kakva je da je, ova kombinacija vas vuče u ministarstvo. Svaka druga, sa čak većim udelom Vaše partije, ili bilo kakvim suštinskim poboljšanjem, ne garantuje Vam (a ni ostalima iz „postave“) dobitnu kombinaciju. Tu ćete siguran sam, premostiti sve partijske razlike, i iz petnih žila boriti za svoje već koliko-toliko osvojene pozicije. Ja Vas i vaše kolege uveravam da vam od mene ne preti nikakva opasnost. Lično nisam zainteresovan, jedino održavam obećanje da ću se za okolinu boriti svim sredstvima. Zlonamernog čitaoca upozoravam da svaka sličnost sa drugim, već formiranim ministarstvima uopšte nije pomenuta u tekstu!

MLAĆENJE SLAME: Za pismo koje ste napisali, moj mlađi kolega, nije Vam trebao moj dopis, mogli ste se čak i prvi javiti, ako ste, kako sami kažete, za „širu raspravu“. Ne znam zašto ste čekali baš moje pismo. Vi pišete: „Tako je u prvih sto dana Vlade napravljen ozbiljan Izveštaj o stanju životne sredine u 2000. godini.“ Dobro je kad vas neko hvali; kad se sami hvalite, to sasvim drugačije zvuči. Ko je sve pravio taj ozbiljan Izveštaj? Nemojte mi samo pričati o imenima, ja Vas pitam za institucije. Godinama se poslovi završavaju tako što se pronađu pojedinci iz odgovarajuće institucije, i oni onda daju legitimitet raznim aktivnostima, a (skoro) niko iz njihovih matičnih kuća pojma nema šta se dešava.

Onda ste na „osnovu Izveštaja pristupili širokim konsultacijama o tome šta su nacionalni ekološki prioriteti države Srbije“. Koliko su te konslutacije bile „široke“ ne znam, najveći deo zainteresovane javnosti o tome ne zna skoro ništa. Uostalom i zašto bi, vi ste počeli kao neformalna grupa građana koja se, eto, bavi društveno korisnim radom. Na to ćete biti obavezni tek kad postanete ministarstvo, sad je ovo više kao plaćeno volontiranje. A onda ste „posle višemesečnih konsultacija sa desetinama eksperata došli do pet ključnih prioriteta“, koje ste naveli. Ako ste prevodili s engleskog, onda ste loše prevodili. Pogledajmo samo prvu tačku koju ste naveli, napisana je loše čak i za osnovca – „izgradnja kapaciteta u monitoringu“ (šta li to znači), pa onda ide „razvoj životne sredine“ (originalno) i onda „uključujući institucionalno jačanje i formiranje novog ministarstva“ (dakle, prioritetni zadatak novoformiranog ministarstva je da se samoformira). Ako vam je trebalo par (plaćenih) meseci da napišete tih par tačkica, onda mi dozvolite da (naravno bez ikakve lične konotacije), sa stanovišta jednog običnog građanina, izjavim da mislim da ste vi tamo mlatili praznu slamu. Toliku neodređenost u postavljanju „nacionalnih prioriteta“ odavno nisam video, a rekao bih da pravu drskost predstavlja njihovo prevođenje sa interneta (recimo sajt www.rec.org i drugi). Uzgred, nije mi poznato da je neko s ovim „prioritetima“ izašao u javnost, dakle štampu, radio i televiziju, itd. Ne mislim na par pisanih redova, koliko ste Vi utrošili, nego na tekst sa komentarima i analizama. Ne mislite valjda da ste sa svojih nabacanih pet tačaka Srbiji objasnili suštinu „nacionalnih ekoloških prioriteta“.

Sa stanovišta stručnjaka, mislim da ste se žestoko borili da izgurate svako svoje mesto na budućoj donatorskoj konferenciji, gde se dele pare, moj mlađi kolega. I šta će biti ako se ona uopšte ne održi, ili se najveći deo projekata odbaci? Kako ćemo onda sačuvati prirodnu sredinu? Pominje li se takav slučaj na internetu? A ako ipak dobijete neki novac (što vam svima od sveg srca želim), hoćete li onda i Vi, kao i Milovi stručnjaci, prvo kupiti neki džip, kao mobilno vozilo za hitne potrebe od donatorskih para?

SISTEM POSLEDNJEG ROKA: Mlađi kolega Popoviću, mislim da je najveća greška vaše „nove ekološke grupe“ ta što ste pomešali ministarstvo za ekologiju sa nekom nevladinom organizacijom koja se bavi zaštitom prirode, od koje verovatno dobijate uputstva i prevodite članke. Te takozvane nevladine organizacije rade sličan posao, ali na potpuno drugačiji način, sa drugačijim ciljem, i za drugog korisnika. Moguće je da bih i ja, kao početnik, prvo uzeo neko takvo štivo, i koristio ga kao vodič u radu. Ali, onda nemojte koristiti internet, nego političku snagu i veze države, i pogledajte kakva su prava i obaveze jedne američke agencije, uzmite na primer EPA-u (Environmental Protection Agency), ili DOE-u (Department of Energy), još bolje neko nemačko ministarstvo (kao npr. Ministerium fuer Umweltschutz). Nemojte se ugledati na Greenpeace, njih bi sad trebalo da slede radikali i SPS.

U nedeljnoj „Politici“ od 22. aprila 2001. piše da je „povodom Svetskog dana planete Zemlje Uprava za zaštitu životne okoline Republike Srbije … održala otvorenu (!?) sednicu ekspertske grupe za međunarodne projekte u oblasti životne sredine“. Ja se naježim kad čujem izraz „ekspertska grupa“. To je sinonim za neorganizovanu državu koja u nedostatku institucija sistema angažuje stručnjake po ugovoru o delu! Dalje piše da su tom prilikom obnarodovani (!) kriterijumi za izbor prioriteta u međunarodnim projektima. Novinar je dobro preneo: da nije njega, zainteresovani stručnjaci ne bi ni znali da su negde, na nekom sastanku, obnarodovani neki kriterijumi, verovatno po sistemu dajte za sutra ujutru, tada je zadnji rok. Tako je to kod nas – bolje da su uslovi i obaveštenja tajni, lakše se prođe na konkursu. A pošto naša zemlja nema para, nema veće svetinje od međunarodnog konkursa. Stručnjaci se uglavnom ne bune, bar ne oni koji su došli, jer uglavnom imaju neku vezu; malo njih dođe bez veze. Neverovatno zvuči da se kriterijumi čuvaju jer se čeka neki dan planete, pa se onda uz feštu javnosti obnaroduju kriterijumi po kojima je grupa podobnih već odavno napravila svoje predloge. Kladim se da su najkompletnije i najdokumentovanije projekte predložili upravo članovi „ekspertske grupe“. To je model koji smo gledali godinama, i vidim da se apsolutno ništa ne menja.

POSTERI I CVEĆE: Zaposleni po ministarstvima imaju male plate ali raspolažu informacijama o tome gde ima novca, i tu leži okosnica njihove svekolike moći prema zainteresovanoj stručnoj javnosti, čija im je podrška opet neophodna kao neka vrsta povratne sprege radi dobijanja legitimiteta prema višim političkim instancama. Takva simbioza između direktora i predstavnika ministarstava funkcioniše na (njihovo) obostrano zadovoljstvo već decenijama. Vi u kreiranju takve politike sigurno niste učestvovali, moj mlađi kolega. Složićete se da se, u interesu stvaranja pravog demokratskog društva, moramo boriti da se takvo stanje više ne održava. Lično mislim da članstvo u Demokratskoj stranci nije samo po sebi dovoljan uslov za to.

Uzgred, na gore pomenutom skupu objavljen je konkurs za najbolji dečji poster „Ja na planeti Zemlji u 21. veku“. Medeno, potpuno u skladu sa javnošću proklamovanih ekoloških kriterijuma. A baš na dan kada je moje prvo pismo izašlo u „Vremenu“ bio je nekakav dan vezan za ekologiju. Novinarka jednog TV programa nas je desetak minuta davila oko nekog zasađenog cveća koje su tim povodom zasadili klinci iz obližnjeg vrtića. Što je najgore, sve su češće raznorazne pesmice koje nam nadareni novinari serviraju po dnevnim listovima, raznim prigodama, kao što su Dan planete Zemlje, dan prirode, sunca, zelenila itd. Pitam se je li nam već toliko pametnih ljudi otišlo u inostranstvo da na ove stupidarije više niko ne reaguje! Jer, to su nam JEDINE ekološke akcije. Ukoliko se izuzme štampanje na najskupljoj hartiji, najskupljom štampom, raznih brošurica, plakata i tome slično. Pitam se koliko su u tom lancu usluga uzeli razni umetnici i ostali. A verujem da bi se samo od tih para moglo nabaviti nekoliko eko-filtera za beogradske elektrane. Ali, očigledno se ne slažemo baš u svemu. Dok pišem ovaj tekst gledam u prelepi koverat-pozivnicu za otvaranje izložbe dečjih postera „Ja na planeti Zemlji u 21. veku“ u umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“. Možda je prostor ustupljen ekološki besplatno. Nije ni važno.

Što se tiče opisivanja toga kakve su funkcije budućeg ministarstva, (zakonodavna, kontrolna, izvršna) to znamo; ne znamo ono za šta kažete da „nema dovoljno prostora“, a to je kako ste dobili onih „dobrih 120 ekoloških projekata“. Uzgred, nemojte Vi da hvalite „srpska preduzeća i institute“, tek ste počeli da radite. Pohvalite se kako ste kao državni službenici (Vi i Vaše kolege iz „nove ekološke postave“) napravili nacionalne prioritete tih projekata a da polovina naučne i stručne populacije nema pojma za njih.

Na kraju, još reč dve o privatizaciji. Ja sam se još pre par godina pitao šta je sa privatizovanom kontrolom, odnosno uvođenjem privatnika u poslove kontrole. Ništa lepše nego steći iskustvo (i klijentelu) u državnoj firmi, a onda otići u privatnike i raditi kao spona u nezakonitim radnjama između jednih i drugih. O tome niste razmišljali, vi ste više za nacionalne prioritete i strategiju. Nemojte se vi baviti naukom, ostavite to drugima; bavite se politikom, i objasnite nam kako ste sebe i nas obezbedili da neko iz Vašeg i našeg ministarstva ne zloupotrebi svoj položaj. Ili ste po domino principu izuzeti, jer ni naš premijer, a Vaš šef, ne mora da objašnjava kako bira savetnike. To nije morao ni Milošević, ni bilo ko ispod njega. Ne čini li Vam se da to nekako sve više liči na različite simptome jedne iste bolesti. Ako nemate kontrolu donošenja vaših odluka, onda je prvo uvedite, pa tek onda tražite od nas da ih zovemo ozbiljnim, kako ste ih sami nazvali.