Nakon što je Međunarodni krivični tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji prošle nedelje po drugi put oslobodio bivšeg komandanta UČK Ramuša Haradinaja i dvojicu bliskih saradnika odgovornosti za ratne zločine na Kosovu, u Srbiji se rasplamsala polemika o efektima rada Tribunala na odnose u regionu. Ovom presudom, kao i nešto ranijom odlukom Apelacionog veća da oslobodi hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača, ne negira se samo krivica optuženih, već i postojanje „zajedničkog zločinačkog poduhvata“ (ZKP) u oba slučaja.
S obzirom na to da su mnoge druge optužnice u tekućim postupcima zasnovane na ZKP, ove odluke bi mogle da imaju dalekosežan značaj na buduće presude. I više od toga: ukoliko bi se istorija pisala na osnovu anala Tribunala, ispalo bi da je etničko čišćenje Srba tokom operacije „Oluja“ 1995. i sa Metohije 1998. godine bilo rezultat sticaja okolnosti, a ne nečijeg plana ili namere.
Pripremajući se za pisanje analize oslobađanja Haradinaja, ovaj dopisnik je sa izvesnim iznenađenjem ustanovio da je ona već napisana i objavljena u „Vremenu“ broj 901 još pre pet i po godina – 10. aprila 2008, nakon što je Haradinaj prvi put pušten. Tekst zaslužuje da bude ponovno objavljen – čitajući ga sa vremenske distance, izgleda mi da mu se ni danas ništa ne može oduzeti ni dodati. Osim možda jedne stvari: nakon dvostrukog „haškog udara“ u slučajevima Gotovine i Haradinaja, Čerčilov trg 1 u holandskoj prestonici prestao je da bude adresa na kojoj žrtve zločina u jugoslovenskim ratovima mogu da se očekuju da će pronaći pravdu. Evo šta je bilo 2008, uz neznatna skraćenja teksta.
Verovatno nijedna sudska presuda nije izazvala toliko protesta, ogorčenja, pa i čistog besa u Srbiji, kao odluka Međunarodnog krivičnog tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji da oslobodi Ramuša Haradinaja, bivšeg premijera Kosova, odgovornosti za smrt najmanje četrdeset civila – Srba, Roma i Albanaca – tokom rata na Kosovu. Tužilaštvo je za Haradinaja tražilo dvadeset pet godina zatvora, ali je tročlano sudsko veće, sa sudijom Alfonsom Orijem na čelu, konstatovalo da su izneti dokazi bili „nejasni, nedorečeni ili nepostojeći“, pa je Haradinaja, kao i drugooptuženog Idriza Baljaja zvanog Toger, pustilo na slobodu. Sud je, sem toga, konstatovao da dokazana ubistva i napadi koje su jedinice pod Haradinajevom komandom vršile „ne mogu ni po obimu ni po učestalosti da se kvalifikuju kao napad na civilno stanovništvo“.
Nemoć tužilaštva da izvede ključne dokaze proizašla je, između ostalog, iz činjenice da je nekolicina važnih svedoka, od kojih su neki bili u programu zaštite, likvidirano pre i tokom suđenja, dok su ostali promenili iskaze ili su odbili da svedoče, čak i pod pretnjom zatvora zbog nepoštovanja suda. „Vaša zaštita ne vredi van zidova ove sudnice“, odbrusio je jedan takav „zaštićeni“ svedok sudiji kad ga je pitao zašto neće da svedoči. Kad se tome doda da je Haradinaja zastupao elitni (i preskupi) britanski advokatski tim iz kancelarije u kojoj je jedan od partnera supruga bivšeg britanskog premijera Tonija Blera, kao i očigledna blagonaklonost sudija prema naporima odbrane da diskredituje malobrojne svedoke koji su se usudili da optuže Haradinaja i drugove, moglo se sa priličnom merom sigurnosti naslutiti kako će se suđenje završiti. Tako je iskaz jedne zaštićene svedokinje, koja je vrlo uverljivo i detaljno opisala kako ju je silovao Toger (koji je tokom rata bio Haradinajev ađutant i zapovednik specijalne čete UČK Crni orlovi) odbačen jer je po navodima jednog drugog svedoka isti taj Toger istog dana viđen nekoliko kilometara daleko od mesta zločina, pa je sud mudro zaključio da „optuženi nije mogao biti na dva mesta“.
U stvari, kada se malo bolje pogleda karijera i uloga Ramuša Haradinaja u kosovskoj tragediji, vidi se da je oslobađajuća presuda bila doneta još pre nego što je suđenje i počelo i to uz pomoć korumpiranih pojedinaca iz samog Tribunala, nesavesnih birokrata UNMIK-a, zapadnih (naročito američkih) tajnih službi i, na našu žalost i sramotu, izvesnih organa države Srbije.
OD IZBACIVAČA DO KOMANDANTA: Ramuš Haradinaj rođen je 3. jula 1968. u selu Glođani nadomak Dečana, u porodici čiji su brojni članovi bili rasuti po zemljama zapadne Evrope, gde su bili uključeni u ekstremističke organizacije kao što je LjPK (Narodni pokret za Kosovo) ali i organizovani kriminal (rođak Nazim je, na primer, dugo važio za najvećeg narko-dilera u Švedskoj). I sam Ramuš je veći deo mladosti proveo u inostranstvu, naročito u Švajcarskoj, sedištu LjPK-a, a priča se da je, između ostalog, bio izbacivač u diskoteci. Kad se u vreme prvih otvorenih sukoba UČK sa policijom tajno vratio na Kosovo, visoko mesto u komandnom lancu mu je već bilo obezbeđeno: njegov brat Daut Haradinaj i stric Redžep Seljimi bili su među osnivačima. Već 24. marta 1998, mladi i kršni Ramuš predvodio je napad na policiju u blizini svog sela, i tom prilikom bio ranjen (jedan policajac je ubijen). Istovremeno, počeo je da uspostavlja autoritet i reputaciju, pre svega ispoljavajući neviđenu okrutnost: Srbi i „nelojalni“ Albanci i Romi počeli su da nestaju, najpre iz Glođana, a zatim i iz šire okoline Dečana i Peći. Mnogi od njih pronađeni su kasnije u Radonjićkom jezeru, zgodno smeštenom u blizini Haradinajevog rodnog sela: „Mrzelo ih je da ih zakopavaju, pa su ih jednostavno trpali u jezero“, kaže jedan istražitelj Tribunala koji je godinama radio na ovom slučaju. Prema optužnici, glavnu ulogu u otimanju, mučenju i ubijanju ljudi, među kojima je bilo žena i staraca čiji je jedini greh bio što su živeli u Haradinajevom komšiluku, imao je pomenuti Toger (na albanskom: poručnik), koji se vozikao u crnom „micubiši pađeru“. Iako je, prema tvrdnjama sada uveliko pokojnih svedoka i sam Haradinaj povremeno učestvovao u zlodelima protiv ovih nesrećnika, on se ipak više bavio organizacionim poslovima, dok je Toger otvoreno uživao u sakaćenjima, silovanjima i ubistvima. Do juna 1998. u Haradinajevoj „zoni odgovornosti“ praktično više nije bilo Srba, osim u gradovima, dok je ceo kraj živeo u strahu od Togera, njegovog džipa i u crno obučenih Orlova.
Naravno, postavlja se pitanje šta je za to vreme radila dična srpska policija, kojoj su aktivnosti familije Haradinaj bile odavno poznate. Odgovor je: ništa, ili gotovo ništa, jer u Glođane nisu smeli ni da uđu, a policijski punkt u obližnjem selu Riznići je bio zatvoren još u martu, posle pomenutog napada. Možda se jedan deo objašnjenja nalazi u činjenici da je Haradinaj imao moćne sponzore u liku Saljija Nimanija zvanog Banana i Ekrema Luke koji su držali monopol na promet naftom i duvanom i drugom strateškom robom u tom kraju, uz punu saglasnost i blagoslov izvesnih državnih organa (magacine Saljija Nimanija je tokom sukoba na Kosovu jedno vreme obezbeđivala Jedinica za specijalne operacije, JSO).
Nakon sastanka na vrhu UČK u Drenici, 23. juna, Haradinaj je uz prilično natezanja zvanično postavljen za komandanta operativne zone Dukađin koja je, osim Peći, obuhvatala i opštine Dečani, Đakovicu i Klinu. Naredba o ovom postavljenju prvi je zvanični dokument o Haradinajevoj komandnoj odgovornosti, ali je problem za tužilaštvo bio to što se većina zločina prema civilima desila pre toga, u aprilu i maju. Tužilaštvo nije uspelo da dokaže da je UČK imala komandni lanac i pre juna, a kao jedan od ključnih dokaza odbrane poslužila je – verovali ili ne – „Bela knjiga o albanskom terorizmu i organizovanom kriminalu na Kosovu i Metohiji“, koju je 2003. godine izdala vlada Srbije. U toj knjizi, koja je trebalo da predstavlja sublimaciju saznanja MUP-a i Državne bezbednosti o aktivnostima UČK, doslovno stoji (strana 13) da su jedinice UČK tokom sukoba na Kosovu „delovale bez značajnije međusobne koordinacije“. Ukoliko nije bilo koordinacije nije bilo ni efektivne komande, pa se o komandnoj odgovornosti Haradinaja ne može govoriti, rekli su Haradinajevi advokati, pozivajući se na zvaničan stav Republike Srbije.
RAT U RATU: Vratimo se Haradinaju: nakon što se i zvanično ustoličio kao gospodar života i smrti u svom rejonu, Haradinaj se dodatno konsolidovao šaljući u svako selo i zaseok svoje poverenike, po ugledu na partizanske Narodnooslobodilačke odbore u Drugom svetskom ratu. Pošto je ovakav organizacioni poduhvat prevazilazio sposobnosti bivšeg izbacivača, albanska tajna služba ŠIK mu je dodelila savetnika u vidu profesionalnog obaveštajca Emruša Džemailjija, pod kodnim imenom „Muhamet“, koji je ceo rat proveo u Haradinajevom štabu u Glođanima kao pisar.
Kasnije, dolaskom međunarodne diplomatske, a potom i posmatračke misije na Kosovo (KDOM i KVM), Haradinaj je stekao još moćnije prijatelje, koji su ga povezali sa zapadnim obaveštajnim službama, a naročito sa američkom vojnom (DIA), koja je u Haradinaju odmah prepoznala dragocenog saradnika. To se prijateljstvo, kao što ćemo videti, pokazalo dragocenim za obe strane: Haradinaj je tokom NATO bombardovanja pomagao u navođenju aviona i raketa na važne ciljeve, i za tu svrhu je od Šona Bernsa, američkog „diplomate“ u okviru KVM-a dobio satelitski telefon i laserske markere. Čak se u jednom trenutku tokom rata preko tog telefona uživo uključio u Si-En-En kao navodni očevidac srpskih zločina na Kosovu.
Ipak, ispod površine „narodnooslobodilačkog“ rata UČK odvijao se takođe krvav sukob između stare garde lojalne emigrantskom LjPK-u i konkurentskih Oružanih snaga Republike Kosova (FARK) bliske Demokratskom savezu Kosova Ibrahima Rugove. Najveći broj pripadnika FARK-a bili su Albanci koji su za vreme stare Jugoslavije bili oficiri JNA i policije, a prvi među njima je bio Tahir Zemaj, koji je jedno vreme bio Haradinajev zamenik. Ovaj sukob je okončan porazom i raspadom FARK-a, a Zemaj je trebalo da bude krunski svedok protiv Haradinaja pred Tribunalom. Ubijen je 4. januara 2003. godine u blizini kombinata Druri u Peći, a istom prilikom stradao je i njegov brat Enis.
Osim FARK-a, Haradinaj je imao problema sa velikom i brojnom porodicom Musaj iz Peći, čijeg je jednog člana 1999. godine ubio Ramušev brat Daut, što je bio povod za krvnu osvetu po prastarom kanonu Leke Dukađina. Sukob je kulminirao u julu 2000, kada su Ramuš, Daut i Toger sa grupom saboraca napali porodično imanje Musajevih automatskom vatrom i „zoljama“, ali su naišli na žestok otpor. Ramuš i Daut su tom prilikom ranjeni, a Dautu i Togeru je kasnije i suđeno, ali se Ramuš spasao zahvaljujući američkim prijateljima: smesta je vojnim avionom prebačen u američku vojnu bolnicu u Nemačkoj, da bi potom bio pozvan u Ameriku kao gost jednog kongresmena. Vratio se na Kosovo tek kada je dobio garancije da neće biti obuhvaćen istragom.
Zbog napada na porodicu Musaj, kao i likvidacije nekolicine članova FARK-a 1999. godine, Daut Haradinaj, Toger i još dvojica saučesnika osuđeni su u decembru 2004. godine u Prištini na ukupno 31 godinu zatvora (Toger je dobio petnaest, i moraće da ih dosluži). Pre, tokom i posle suđenja, međutim, većina članova porodice Musaj je likvidirana.
VELIKO PRIKRIVANJE: Poučeni primerom Tahira Zemaja i porodice Musaj, većina svedoka protiv Haradinaja se predomislila, a oni koji nisu, takođe su loše završili. Kujtim Beriša, Rom koji je jedini preostali očevidac Haradanajevog učešća u ubistvima, stradao je u februaru 2007. godine u Podgorici, navodno u saobraćajnoj nesreći, dan pre nego što je zajedno sa porodicom trebalo da bude evakuisan u Hag. Zanimljivo je da je MUP-u Srbije, od koga je Tribunal tražio da Beriši obezbedi pasoš kako bi mogao da otputuje, trebalo čitavih šest meseci da ovoj porodici izda putne isprave, što je postupak koji obično traje nekoliko dana. Pasoše je konačno izdao SUP Prokuplje, jedan dan nakon što je Beriša poginuo.
Svoj udeo u opstrukciji imali su i UNMIK i šefovi zapadnih diplomatskih misija na Kosovu, koji su sasvim otvoreno sprečavali istražitelje Tribunala da prikupljaju podatke i pružali neskrivenu podršku optuženom (bivši šef UNMIK-a Hans Jensen Petersen se čak rasplakao kad je pratio Haradinaja na aerodrom posle podizanja optužnice). Sem toga, po svedočenjima Florans Artman i Karle del Ponte, pojedine američke diplomate su vršile pritisak da se optužnica ne podigne, obrazlažući to Haradinajevom ulogom „garanta stabilnosti na Kosovu“.
Svoj deo krivice, međutim, nose i srpske vlasti koje se, u najmanju ruku, nisu pretrgle da pomognu Tribunalu da obezbedi relevantne dokaze protiv Haradinaja. Tribunal od Srbije nikada nije dobio nijedno slovce o slučaju „Klečka“, o kome se onoliko govorilo u ovdašnjim medijima, kao ni o čitavom nizu drugih događaja o kojima su naše vlasti imale saznanja.
Poučan je i primer Zorana Stijovića, bivšeg radnika Državne bezbednosti, koji je na Kosovu bio šef analitike u prištinskom Centru DB-a. Stijović je, nakon što je prošle godine pozvan da svedoči protiv Haradinaja, zatražio od šefa Nacionalnog komiteta za saradnju sa Tribunalom Rasima Ljajića uvid u čitav niz dokumenata za koje je znao da su u posedu Službe, MUP-a i Tužilaštva, kako bi svoje svedočenje potkrepio materijalnim dokazima. Ljajić je ovaj zahtev prosledio državnom sekretaru vlade Dejanu Mihajlovu, ali odgovor nikada nije dobio. I u haškom tužilaštvu potvrđuju da su njihovi zahtevi za konkretnim dokumentima koji su mogli da budu upotrebljeni kao dokazi protiv Haradinaja najčešće bili ignorisani.
Stoga je jedan deo žestokih reakcija na presudu iz vrha državne vlasti u najmanju ruku licemeran. Prosto je neverovatno da država Srbija, uz sav svoj aparat, nije mogla da učini više kako bi Haradinaj ostao iza brave, a da je kao svoj glavni doprinos ponudila Batićeve papire i pomenutu „Belu knjigu“, koja inače vrvi od neistina i propagandnih floskula. Logično se nameće pitanje da li su naše bezbednosne službe toliko nesposobne i ideološki zatucane da ne mogu da dođu do informacija koje i vrapci znaju, u kom slučaju postaje jasno ne samo zašto smo izgubili Kosovo, nego da nam je nacionalna bezbednost ozbiljno ugrožena. Drugo objašnjenje je da službe u stvari imaju te podatke, ali da ih kriju od javnosti, pravosudnog sistema, pa i od vlade, da bi ih koristile za sopstvene potrebe kroz ucene i manipulacije. Ne zna se koje je od ova dva objašnjenja poraznije.
