Ples sa divovima

„Ruska Federacija najvažniji je spoljnopolitički partner Srbije“, rekao je krajem marta premijer Ivica Dačić, nakon potpisivanja dva sporazuma o isporuci ruskog gasa Srbiji. Desetak dana kasnije, pošto su propali pregovori između Beograda i Prištine, Dačić je svoje izjave o odličnim odnosima dveju zemalja „odvrnuo“ za još jedan stepen. „Ne treba da zaboravimo da je Rusija naš najveći i prvi prijatelj“, rekao je između ostalog, predvodeći srpsku delegaciju u poseti ruskom predsedniku i premijeru u Moskvi. Iako su najveću medijsku pažnju izazvale izjave Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva o neuspešnim briselskim pregovorima, sastav delegacije – ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike Jovan Krkobabić, ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić, ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Goran Knežević i ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja Milan Bačević – bio je krajnje ekonomski orijentisan. Uostalom, jedine „opipljive“ vesti iz Moskve bile su sporazum o 300 miliona dolara ruskog kredita (uz kamatu od 3,5 odsto i obećanih još 200 miliona, ako Srbija potpiše sporazum sa MMF-om), kao i Dačićeva molba koju je Putin uslišio – da Rusija obezbedi bescarinski izvoz 10.000 „Fijatovih“ vozila iz Srbije, iako motorna vozila, uz, na primer, alkoholna pića i živinsko meso, nisu na širokoj listi robe kojom ove dve zemlje trguju bez carine. Mediji su dogovor o „Fijatu“ okarakterisali kao svojevrsnu pobedu Srbije i dokaz velikog prijateljstva, a srpski predsednik vlade kao „rezultat privilegovanog partnerstva“. „Srbija je dobila obećanje od ruskog predsednika Vladimira Putina da će odobriti bescarinski uvoz 10.000 ‘Fijatovih’ vozila ove godine, ali će zauzvrat morati i da uveze toliko ruskih vozila pod istim uslovima“, izjavio je u emisiji „Između dve vatre“ 16. aprila Mlađan Dinkić. „Za sada je ruska strana odobrila kontingent za ovu godinu, a Srbija je tražila i izvoz 50.000 vozila u 2014, i duplo više u godini nakon toga“, dodao je Dinkić.

Mada deluje davno, tek je nešto više od pola godine prošlo od kada je Aleksandar Vučić u septembru 2012. u Berlinu izjavio da je „Nemačka najvažniji strateški partner Srbije“. Nemački mediji pisali su kako je Vučić „tek treći srpski političar – posle Josipa Broza i Borisa Tadića – za koga je Nemačka priredila doček uz najviše državne počasti – himnu i svečani bataljon“, prvi potpredsednik srpske vlade razgovarao je sa dva savetnika kancelarke Merkel, dva državna sekretara, a sa srpskom ministarkom energetike Zoranom Mihajlović i nemačkim ministrom privrede Filipom Reslerom prisustvovao je i potpisivanju Memoranduma o razumevanju i strateškoj saradnji između EPS-a i nemačkog energetskog koncerna RWE. Nakon septembra, u izjavama vezanim za Nemačku, Vučić je sve manje pominjao privredne teme. Najpre u februaru, u ponovnoj poseti Berlinu, pa potom i 10. aprila u Beogradu, u potpunosti se okrenuo izveštajima Evropske komisije, odnosno dobijanju datuma za pridruživanje Srbije EU, što se neslavno završilo kada je prošle nedelje u Beogradu jedan od predstavnika nemačkog parlamenta izjavio da je od datuma „za Srbiju važnije da sprovede reforme“. Za razliku od, kako se do sada činilo, „pronemačkog“ i „proevropskog“ dela vlade, oličenog u prvom potpredsedniku, premijer Dačić, koji manje-više deluje isključivo okrenut Istoku, kontinuirano je najavljivao nove sporazume sa Rusijom: „Jedna ozbiljna ruska kompanija zainteresovana za strateško partnerstvo sa Železarom Smederevo“; „Ruske vlasti će odobriti Srbiji kredit od 800 miliona dolara za razvoj železničke strukture“; „Vrata privrede Srbije širom su otvorena za ruski kapital i veoma je važno da u Srbiji bude ruskih banaka“, samo neke su od njegovih izjava poslednjih meseci.

SUROVA REALNOST…: Uprkos izvesnom političkom zahlađenju i otklonu od vodeće evropske i četvrte privredne sile sveta, ekonomski trendovi očito se ne mogu se menjati tako brzo kao politički: i u 2011. i u 2012. sa Nemačkom je Srbija imala najveću trgovinsku razmenu: 3,48 milijardi dolara u pretprošloj i 3,38 milijardi u prošloj godini. Ruska Federacija (RF) je, prema istom izvoru, sa Srbijom razmenila 3,44 milijarde dolara vredne robe i usluga u 2011. a 2,95 milijardi godinu dana kasnije (za detaljne podatke o robnoj razmeni Srbije sa Nemačkom i Rusijom 2000–2012, pokrivenost uvoza izvozom za isti period, kao i ekonomske odnose regiona sa Nemačkom u 2012, pogledati grafikone 1–3).

„U Srbiji trenutno posluje 370 nemačkih kompanija, odnosno 370 srpskih firmi čiji su osnivači iz Nemačke, i koji zapošljavaju više od 25 hiljada ljudi“, kaže za „Vreme“ Milan Vučković iz Delegacije nemačke privrede u Srbiji (AHK). „Postoji oko 40 proizvodnih kompanija koje su isključivo izvozno orijentisane. Zahvaljujući i poslovanju tih kompanija, Srbija je prošle godine uspela da zabeleži skoro rekordan izvoz od gotovo milijardu evra u Nemačku, a na osnovu prvog kvartala mi očekujemo da to ove godine čak može da bude i prevaziđeno“, smatra Vučković, i dodaje da „od 10 kompanija koje najviše izvoze u Nemačku, pet ili šest zapravo su nemačke kompanije koje posluju u Srbiji – na prvom mestu „Siemens“, pa potom svi ostali“. Prema podacima Privredne komore Srbije (PKS), Nemačka je 2012. bila i najveći uvoznik i najveći izvoznik iz Srbije; po istim izvorima, Ruska Federacija bila je prošle godine drugi uvoznik i peti izvoznik iz Srbije. Ipak, prava perspektiva se dobija kada se pogleda šta privreda Srbije znači ovim ekonomskim džinovima. Prema podacima Destatisa, nemačkog Saveznog biroa za statistiku, celokupna prošlogodišnja trgovinska razmena Srbije sa Nemačkom od nešto iznad 2,5 milijarde evra učestvuje u ukupnoj nemačkoj trgovinskoj razmeni sa ostatkom sveta (2.006.000.000.000), sa 1,2 promila, odnosno 0,12 odsto. Slično – kap u moru – deluje poređenje Srbije i Rusije: prema podacima Federalne službe državne statistike („Росстат“), ukupna spoljnotrgovinska razmena Ruske Federacije u 2012. bila je 821,3 milijardi dolara, tako da srpsko-ruskih 2,95 milijardi razmene čine svega 3,6 promila ruske trgovine sa svetom.

… I MOGUĆNOSTI: Uprkos ovako otrežnjujućim brojkama, pomenuti Sporazum o bescarinskoj trgovini prednost je srpskog tržišta koje malo koja druga zemlja ima, barem dok ne uđe u EU. To je i jedan od glavnih razloga zbog kojih su četiri najveća ovogodišnja izvoznika iz Srbije u Rusiju – firme sa većinskim stranim kapitalom: italijanska „VALY“, nemačke „Tarkett“ i „Hemofarm“, i francuska „Tigar Tyres“. „Ono što je u manjoj meri poznato ili bar nedovoljno korišćeno je da, uz Crnu Goru, Srbija jedina van Zajednice nezavisnih država ima sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, ali i Belorusijom i Kazahstanom, jer su oni sa RF 2010. formirali carinsku uniju“, kaže za „Vreme“ Dejan Delić iz Odbora za ekonomske odnose sa inostranstvom PKS. „To bi trebalo da bude naš prvi, i to ozbiljan adut u bilo kojim ekonomskim razgovorima sa bilo kojom kompanijom: mi vam nudimo nešto što vi ne možete i nećete imati nigde drugde. Nije reč samo o 15–20 odsto carine: ako uzmemo da neka roba košta 100 jedinica, nije isto kada za PDV od 18 odsto, koji se plaća pri uvozu u RF, osnova bude 100 ili 120. Sa PDV-om i carinom govorimo o 20–25 odsto skupljem proizvodu. Stoga, kompanijama treba reći: dajemo vam četvrtinu vrednosti proizvoda, a to je nešto što bi i sami trebalo više da cenimo. Mnogo je italijanskih firmi koje dođu ovde razgovaraju o mogućnostima nastupa na tržištu RF – osim svih tih pogodnosti koje država daje, njima je veoma bitan taj detalj sporazuma o slobodnoj trgovini, jer stvara startnu cenovnu konkurentnost proizvoda. Ali, postoji i drugi smer. Ono što mi želimo je da skrenemo pažnju Rusima, ali i Belorusima i Kazahstancima: koliko god da želimo da kompanije iz EU otvore svoje firme ovde, toliko želimo i ruske investicije u Srbiji sa ciljem izlaska na tržište EU, jer mi imamo i Sporazum o pridruživanju i preferencijalni tretman i sa EU i sa CEFTA, i sa EFTA, i sa Turskom, znači postoje dva smera koja bismo morali da iskoristimo“, zaključuje Delić.

Nemačka, Rusija