Pirova titula

Šta spomenuti prvo?

Tuču Nebojše Čovića, potpredsednika FK Crvena zvezda, sa novinarom TV Kopernikusa Dejanom Anđusom, ili prepucavanje preko medija fudbalera i uprave FK Crvena zvezda i različitih delova uprave među sobom; izbacivanje kluba iz evropskih takmičenja baš kada je „vraćena titula“, ili predstavu oko podnošenja kolektivne ostavke i najave dolaska novog super predsednika koji će da rešava stvari?

Šta je najgore što bi moglo da se veže za ime fudbalskog kluba koji je bio najveća sportska stvar u nekadašnjoj Jugoslaviji?

Zajedničko za sve pomenute „nesuglasice“ koje su izašle u javnost jeste nasilje, i ta reč najbolje opisuje sve što se u klubu dešava poslednjih desetak godina. Fudbalski klub je zahvatilo nasilje kao permanentno stanje u kome se neprestano „dešavaju“ sukobi, gde non-stop neko nekome preti, gde se navijači međusobno ubijaju u krimi obračunima, gde se igrači prodaju kao goveda na stočnoj pijaci, gde se treneri smenjuju brže nego što članovi uprave menjaju gaće …

U poslednjih deset godina, od prvog povlačenja Dragana Džajića zbog sukoba sa Slavoljubom Muslinom, kada ga je „Sever oterao“, pa do sadašnjeg trenutka u kome UEFA tretira nekadašnjeg osvajača Lige šampiona i svetskog prvaka u fudbalu kao nižerazredni klub iz Abhazije (svaka čast nižerazrednim klubovima iz Abhazije), klub je tonuo i tonuo i zapravo nestao u dugovima i nesposobnosti onih koji su ga vodili.

Zvezdina se propast poklopila sa potpunom kriminalizacijom upravljanja fudbalom u Srbiji, jer kako drugačije da se nazove oblast u kojoj „državni organi“ nemaju pristup poslovnim knjigama, a kada ih se jednom dokopaju, onda obelodane ogromna dugovanja, za koja niko ne odgovara. Kao i u drugim oblastima društvenog života u Srbiji, i ovde su dizgine bile u rukama nekompetentnih ljudi koje su u prvi plan isticali oni koji su upravljali karijerama igrača koji služe kao glavi izvor prihoda.

I sve to znamo, i o svemu tome je godinama bilo reči, a postavlja se pitanje zbog čega onda još jednom pisati o klubu koji je ruina, koji prosto ne može da uradi ništa što bi od njega napravilo pristojno sportsko društvo?

Zbog toga što tu i takvu Crvenu zvezdu voli mnogo ljudi ovde u Srbiji (i šire) i što taj svet zaslužuje da bar nešto zna o onome šta se dešava u klubu koji se ponekad voli više „od svega“.

VUČIĆEVA UPRAVA: Ova poslednja, Vučićeva uprava, pokazala se nesposobnijom od prethodnih, jer je, uprkos svemu, uspela da ne isplati dugovanja igračima koji su tužili Zvezdu nekoliko godina unazad. Čitavo ovo proleće, dok se tim borio nekako na terenu da osvoji titulu prvaka države koja se čekala sedam godina, uprava je pokušavala navodno da nađe novac (nekoliko miliona evra) i isplati šta je dužna i omogući da klub koliko-toliko uspešno funkcioniše.

Kada je Vučićeva uprava preuzela Zvezdu krajem 2012. godine, bilo je rečeno da će sve „mahinacije“ prethodnih uprava biti ispitane, proverene i da će se svom snagom raditi na stabilizaciji kluba. Međutim, osim što je potpredsednik kluba Nebojša Čović u jednom trenutku zahuktano govorio o visini dugova i o tome da je nužno saseći sve moguće troškove, ništa posebno se nije dogodilo.

Klub je bio razapet između proklamovanog cilja osvajanja titule i nemogućnosti da se finansijski stabilizuje jer se baratalo cifrom od oko 50 miliona evra duga koji je nastao u poslednjih desetak godina. Dugovi su pritiskali klub pa se svake godine pominjala mogućnost da Zvezda bude eliminisana iz evropskih takmičenja, ali se to dogodilo tek ove sezone, jer je vanredna kontrola koju je UEFA sprovela prošle jeseni pokazala da su izveštaji koje je slala Zvezda bili neregularni, da nije moglo sa sigurnošću da se tvrdi da je nešto isplaćeno ili da su poverioci zaista potpisivali ponuđene predloge reprograma dugova.

Jednostavno: ranije je Zvezda nekako uspevala da se nagodi sa igračima kojima duguje, a u poslednjoj turi ne samo da se to nije dogodilo nego su neke stvari u dokumentaciji bile očevidno falsifikovane, pa je klub izbačen iz Evrope.

KO JE KRIV: Sada kada je „tikva pukla“ i kada je gotovo izvesno da klub neće igrati u kvalifikacijama za Ligu šampiona, bez obzira na pisma koja navodno piše Ivica Dačić, srpski ministar spoljnih poslova, Mišelu Platiniju, predsedniku UEFA, počelo je čaršijsko prepucavanje o tome ko je kriv.

Kao što je već napisano u brojnim novinskim tekstovima, krivi su svi koji u Zvezdi odlučuju, jer su imali veoma jasan zadatak i imali su dovoljno vremena da reše problem. Međutim, pošto je uprava podeljena na nekoliko klanova, na nekoliko interesnih grupa koje sve žele da se dodvore navijačima i Aleksandru Vučiću i da se predstave kao da su baš oni pravi ljudi za klub, više su se bavili mešetarenjem, nego upravljanjem.

Situacija u klubu je takva da niko zapravo ne zna ko je tu sa kim, ko čije interese zastupa, jednino je izvesno da je nužno dodvoriti se „Severu“ i premijeru Srbije, jer se očekuje da se tu donese odluka o budućnosti Zvezde.

Vučićeva uprava je spojila njegovog druga Slavišu Kokezu, neminovnog Nebojšu Čovića, aboliranog Dragana Džajića i njegovog šuraka Miodraga Zečevića i čoveka SPS-a Ivicu Tončeva. Ovaj galimatijas uspeo je samo da nivo svađe u klubu drži visoko i da neprestano kroz medije propušta razne kontradiktorne informacije.

U takvoj atmosferi, igrači su zauzeli svoju poziciju, i plaćali „iz šteka“ renoviranje svlačionica i troškove priprema. Na kraju, uspeli su da osvoje prvenstvo, ali je to brzo zaboravljeno zbog događaja koji su usledili.

ČOVIĆ I ANĐUS: Izbacivanje iz evropskih takmičenja poklopilo se sa incidentom u kome je učestvovao potpredsednik kluba Nebojša Čović, koji je prošle nedelje napao novinara TV Kopernikusa Dejana Anđusa po završetku njegovog programa u kome je pominjao Čovića i članove njegove porodice.

Anđus je potom reagovao burno, ali se stvar krajem nedelje utišala pošto je Čović bio pozvan u policiju da dâ izjavu. Prilikom razgovora sa Anđusom prošlog četvrtka na njegovom licu i na glavi videle su se povrede koje potvrđuju njegovu priču da je bio napadnut. U državi u kojoj ubijaju novinare, bacaju im bombe, u državi u kojoj novinari imaju policijsku pratnju normalno je da se burno reaguje na svaki napad na ljude iz medija, a naročito ako taj napad izvrši javna ličnost.

Čović je u razgovoru sa vašim izveštačem odbio da govori o tom događaju kao i o svojoj odgovornosti za izbacivanje kluba iz evropskih takmičenja. U telefonskom razgovoru rekao je najpre da se sa Anđusom ništa nije dogodilo, a potom je potvrdio da je bio ispred TV Kopernikusa i pozvao policiju i tužilaštvo da rade svoj posao. Kada je reč o propadanju kluba, negirao je svoju odgovornost i prebacio je na „druge ljude u upravi koji su o tome odlučivali“. On je rekao da je odavno upozoravao šta će se dogoditi i da će i dalje ostati na pozicijama u klubu.

BEZ VIZIJE: Dugo se verovalo da sve konce u klubu drži Slaviša Kokeza, koji je imao poziciju ličnog poverenika Aleksandra Vučića, i verovalo se da on zapravo radi na tome da Čovića eliminiše iz uprave. Međutim, izgleda da je Vučić, kao i u drugim situacijama, davao obećanja i ovlašćenja često naizgled suprotstavljenim stranama, i da je spor nastajao onda kada bi protivnici shvatili da u isto vreme imaju mogućnost da odlučuju o istim stvarima.

Još se strasti oko svih ovih događaja nisu stišale, a već se pojavio novi spin: na mesto predsednika dolazi Mirko Petrović, menadžerska legenda postpetooktobarske Srbije, čovek spretan i vešt i sa svim vladama dobar. Zvezda je imala i takve predsednike: setimo se Toplice Spasojevića, privrednika iz Srbije, koji se na mestu predsednika kluba zadržao malo duže od pola godine iako je imao ideje, planove i budžet od dvadeset miliona evra.

Prošlost nas uči da su se na Zvezdi mnogi učili i da su svi polomili zube. Svaka sledeća uprava je samo dodatno gurala klub u propast, a ova poslednja je, izgledalo je tako, imala ogromnu šansu da nešto dobro uradi, jer je iza nje stajala Vlada Srbije. Šta sve nismo slušali za ovih godinu i po dana, koliko miliona nismo prebrojali iz kase šeika i drugih dobročinitelja koji stoje na kapiji i čekaju samo da im neko otvori vrata. Međutim, još jednom se pokazalo da nekompetentnost udružena sa strastima i ličnim interesima ne može da porodi viziju koja dovodi do uspeha.