foto: dragan kujundžić / tanjug
Kad je već psihologiziranje, zahvaljujući Vučićevom pominjanju Frojda, ušlo u Skupštinu, hajde da testiramo mogućnost prevremenih parlamentarnih izbora REBT tehnikom. Da li je logično raspisati parlamentarne izbore samo godinu dana nakon prethodnih? Pa, nije. Mi još nismo shvatili ni zašto su prošli izbori bili raspisani. Da li je razumno raspisati još jedne vanredne izbore? Bogme, nije ni to. Štaviše, ideja je van svake pameti. Stižemo do poslednjeg, najbitnijeg REBT pitanja: kako je ovo dobro za Aleksandra Vučića? Moguće je da je okuražen istraživanjima javnog mnjenja koje u ogromnoj većini smatra da su čvrsta ruka i autoritarna vladavina najbolje za Srbiju. Zaista, ako se stavimo u kožu Aleksandra Vučića, ovakva slika sveta izgleda sjajno za njega
Uskliknimo triput ura, izgleda da nas sledeće godine čekaju još jedni prevremeni parlamentarni izbori. Osim ako predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić ne daje takve nagoveštaje iz samo njemu znanih razloga. Ovaj tekst nastaje u utorak po podne, a u poslednja 24 sata, od premijera smo više puta čuli izjave iz kojih ipak direktno sledi da će biti parlamentarnih izbora.
Prvo je održao konferenciju za novinare zajedno sa Johanesom Hanom, komesarom Evropske unije za proširenje. Povod je bio potpisivanje ugovora kojim Srbija od EU dobija 80 miliona evra podrške za transformaciju javne uprave. Ali, Vučić ne bi bio Vučić kada bilo koju priliku ne bi koristio da priča o svemu što mu padne na pamet, a i kakva je to konferencija za štampu na kojoj se ne izvrišti na novinare. U paljbi koju je osuo, između ostalog je izletelo i sledeće: „Ne sviđa vam se Aleksandar Vučić? Nema problema, imate izbore svake godine, pa izaberite boljeg od mene.“ Pre toga je na direktno pitanje novinara o mogućim parlamentarnim izborima odgovorio okruglo pa na ćoše: još je rano, odlučićemo o tome kad bude vreme.
Ne lezi vraže, iste večeri je u parlamentu obrazlagao budžet, gde je pobesneo na svih nekoliko opozicionih poslanika koji su uspeli da dobiju reč (što se u novom sazivu dešava retko i uz težak napor), pa im je svečano obećao da za nekoliko meseci „nećete sedeti u tim klupama“. Naime, zbog nemogućnosti da dobiju reč, poslanici pokreta „Dosta je bilo“ podigli su transparente i sliku Pinokija sa velikim nosem (onim koji malo poraste svaki put kad dečak-lutak izgovori laž), pa je Vučić prasnuo: „Još nekoliko meseci i više neće biti potrebe za Frojdom u Narodnoj skupštini, možda na nekom drugom mestu… Sram vas bilo da se tako ponašate u Skupštini. Uskoro vam stiže druga vrsta pomoći da vas rastereti ovih teških dužnosti.“
U utorak, u nastavku sednice Skupštine, nakon što je budžet za 2017. već bio usvojen, Vučić je još jednom podsetio opoziciju „kak je velik“: „Ja sam čist kao suza i zato vas pobeđujem i pobeđivaću vas dokle god budem hteo da se bavim politikom“, i još: „Obećavam za predstojeće predsedničke, a videćemo da li i parlamentarne izbore, imaćete punu zaštitu.“
Potpisnica ovog teksta više je puta skretala pažnju javnosti na činjenicu da su premijerova izlaganja puna protivrečnosti, te da ih je nemoguće uočiti bez naknadnog preslušavanja ili hvatanja beležaka, pa kasnijeg upoređivanja. Međutim, stvar, šta god ta stvar bila, progresira: ovog puta apsolutno je nejasno šta znači „neće vas biti u tim klupama“, ali „imaćete punu zaštitu“.
DEŠIFROVANJE UMA: Pokušajmo prvo da raspetljamo premijerovu tvrdnju da poslanici „Dosta je bilo“ (DJB) za nekoliko meseci neće sedeti u poslaničkim klupama. Koliko je javnosti poznato, DJB ne planira nikuda: ni da kolektivno emigrira, ni da rasformira poslanički klub, a pogotovo ne iskazuju nameru da, poput nekog ekstremnog kulta, šta znam, izvrše kolektivno ritualno samoubistvo. Niti su tako šta pomenuli, niti pokazuju naznake da su zabrazdili u fatalizam, a znamo da saopštenja, reakcije i izjave izbacuju na dnevnoj bazi. Isto kao što znamo da u parlamentu ne mogu da dođu do reči ama nikako. I znamo da nije prvi put da ih premijer vređa. Dakle, poslanici DJB, kojima je nepobedivi premijer obećao da ih u Skupštini biti neće, sasvim izvesno sami ne planiraju svoj nestanak.
Posledično, Vučićevo obećanje ima dva moguća tumačenja. Jedno je da ulazimo u otvorenu diktaturu u kojoj će sve neistomišljenike vladajuće stranke i premijera lično „pojesti mrak“. Nije nezamislivo, ali onda vladajuća elita mora da se oprosti od svake šanse da će se Srbija ne pridružiti, nego ni približiti Evropskoj uniji. Drugo moguće objašnjenje je da će biti parlamentarnih izbora, a da je Vučić uveren kako DJB neće preći cenzus. Što nas opet vodi ka zaključku da će biti parlamentarnih izbora.
Ovde ćemo napraviti malu digresiju, u kojoj čuči odgovor na pitanje zašto bi Vučiću odgovarali izbori samo godinu dana nakon prethodnih. Mi se nećemo pozivati na Frojda, jer je u savremenoj psihologiji prevaziđen. Pozvaćemo se na jednu tehniku iz racionalno-emotivno-bihejvorijalne terapije (REBT). Biramo ovu psihoterapeutsku školu jer naučne studije pokazuju da daje najefikasnije rezultate u rešavanju svakodnevnih teškoća. Naime, ta REBT tehnika nalaže da čovek, svaki put kad se zaglavi pred svakodnevnim problemima i treba da donese neku odluku, postavi sebi tri pitanja: da li je ovo logično, da li je racionalno i kako je ovo dobro za mene?
Pa kad je već psihologiziranje, zahvaljujući Vučićevom pominjanju Frojda, ušlo u Skupštinu, hajde da testiramo mogućnost prevremenih parlamentarnih izbora REBT tehnikom.
Da li je logično raspisati parlamentarne izbore samo godinu dana nakon prethodnih? Pa, nije. Mi još nismo shvatili ni zašto su prošli izbori bili raspisani, pa je neshvatljivo šta će nam još jedni, u tako kratkom roku. Odluku o raspisivanju ovogodišnjih vanrednih izbora premijer je pravdao time da mu za sprovođenje reformi treba još jedan ceo mandat, ne bi li Srbija procvetala do 2020. Novim izborima, procvat i progres bi bili odloženi za 2021. Godina gore-dole ne znači ništa, pogotovo sa aspekta istorije, a znamo koliko su ovoj vlasti važni istorijski uspesi.
Da li je razumno raspisati još jedne vanredne izbore? Bogme, nije ni to. Štaviše, ideja je van svake pameti. Istina, premijer je obećao kratku kampanju. Doduše, on ne zna da li će izbora biti ili ne, ali zna da će kampanja biti kratka. Ali, ma koliko kratka bila, ta kampanja košta, a greota je ovako istorijski uspešan, netom usvojen budžet štrpkati i čerečiti zarad nekih tamo bilborda. Uostalom, gradovi su nam sve lepši, Kraljevo je dobilo semafor, Beograd će dobiti muzičku fontanu, nići će i prva kula Beograda na vodi i krajnje je nerazumno da te divne, urbanistički besprekorne slike naših gradova kvarimo plakatima, bilbordima i sličnim tricama.
Stižemo do poslednjeg, najbitnijeg REBT pitanja: kako je ovo dobro za Aleksandra Vučića? Možda on misli da će na mogućim izborima razbiti ovo malo patrljaka preostale opozicije. Možda smatra odličnom idejom da Srpska napredna stranka i prateći sateliti uzmu svih 250 mandata u Skupštini. Moguće je da je okuražen istraživanjima javnog mnjenja koje u ogromnoj većini smatra da su čvrsta ruka i autoritarna vladavina najbolje za Srbiju. Zaista, ako se stavimo u kožu Aleksandra Vučića, ovakva slika sveta izgleda sjajno za njega. Problem je što je to samo privid. Apsolutna vlast i jednoumlje nisu dobri ni za jednu zemlju na svetu, pa ni za Srbiju. Ali, nisu dobri ni za Vučića. Štaviše, to je možda najgore što može da ga snađe u životu: da i formalno svu vlast drži u sopstvenim rukama. U tom slučaju, za sve političke promašaje, loše odluke, prepreke i sunovrate na putu ka progresu kriv će biti isključivo – Aleksandar Vučić.
USTA MOJA, HVALITE ME: Onima koji politički život u Srbiji prate tek ovlaš i nasumično, poslednje četiri godine mogu izgledati kao status quo. Imamo sveprisutnog, omnipotentnog premijera, ministre u njegovoj senci (bože dragi, pa nama je i oficijelna vlada zapravo vlada u senci), stalno izdiranje na novinare, gašenje i ukidanje medijskih sadržaja koji su kritički nastrojeni prema vlasti, te stalnu samohvalu o istorijskim, neviđenim, supermegagigamakro-fantastičnim uspesima Vlade Srbije. Međutim, pažljiv posmatrač trebalo bi da bez mnogo muke uoči najnoviju, što bi rekli mladi, promenu narativa.
Ranije smo imali ministre u Vladi koji su svaku svoju izjavu počinjali sa: „naše ministarstvo, Vlada Srbije i premijer Vučić lično…“ Istorijski uspeh ili odluku dopisati po želji. Ruku na srce, premijer nikada nije bio nesklon samohvali, ali od aprila naovamo, njegove su se izjave svele samo na to. „Ja vas se ne plašim“, „ja sam čist kao suza“, „ja ne znam šta je pet miliona evra“, „ja sam i Angeli rekao“, „moj prijatelj Renci“, „moj prijatelj Bojko“, „ja imam prijatelje“, „ja radim 24 sata dnevno“, ja, ja, ja, moj, moj… Nepristojno je i neprimereno, ali objašnjivo: kada neko usisa u sebe sav politički sadržaj, kada odgovara na pitanja postavljena ministrima, pa čak i u ponedeljak na pitanje postavljeno komesaru Hanu (na slici), jasno je da mu je ego veći od najviše kule Beograda na vodi. Prave, ne makete. Naravno, ovoliko „ja pa ja“ je delimično i proračunato, s obzirom na ankete po kojima je najpopularniji političar u zemlji. Setimo se, uostalom, ovogodišnjih lokalnih izbora na kojima se svaka lista zvala „Aleksandar Vučić“, a ne po nosiocima izbornih lista SNS-a na lokalu. Računalo se, naravno, na glasanje po automatizmu – kome je Vučić prirastao srcu, zaokružiće njegovo ime na izbornom listiću na svim nivoima. O tome koliko je, sa aspekta političke pameti, dobro da lider bude popularniji od stranke, takođe nije zgoreg porazmisliti.
No, možda baš u tom grmu leži zec: predsednički izbori su neminovni 2017. Srpska napredna stranka za ove četiri godine koliko je na vlasti nije uspela da iznedri nijednu politički prepoznatljivu i snažnu individuu koja bi mogla da bude kvalitetan predsednički kandidat. Paralelno se odvijao još jedan proces: predsednik Srbije Tomislav Nikolić marginalizovan je i od njega se Vučić prećutno, ali i te kako očigledno, ogradio do te mere da se jedva iko seća da su iz iste partije. Takođe u tišini, obavljena je i čistka Nikolićevih ljudi sa svih bitnih funkcija u SNS-u i u prethodnom sazivu Vlade Srbije. Eto nama (donekle) logičnog objašnjenja zašto Vučiću odgovaraju parlamentarni izbori koji bi bili raspisani istovremeno sa predsedničkim. Bez jakog kandidata, jedino na šta može da računa je glasanje po automatizmu. Po toj logici, može i konja da kandiduje za predsednika, ovaj će dobiti većinu glasova jer ga podržava Aleksandar Vučić. Ako je do sada nešto kod političara Vučića bilo nesporno, to je politička spretnost, sposobnost da dobro izračuna i preračuna šta mu ide naruku i da uvek bude svež, nov i drugačiji. Međutim, izgleda da se preigrao. Činjenica da su predsednički izbori pred vratima, a da SNS nema nikoga ko slovi za potencijalnog kandidata, govori nam da su Vučićeve političke veštine ipak ograničene, te da vrlo lako može da odseče granu na kojoj sedi.
ZDRAVORAZUMSKA PITANJA: Na onoj konferenciji za novinare koju je držao zajedno sa Johanesom Hanom, Vučić je u jednom od svojih ispada osuo iznebuha i po EU, pa i po Hanu. S obzirom na izraz lica komesara za proširenje, sva je prilika da mu ovaj deo Vučićevog izlaganja nije simultano prevođen. S druge strane, Han nije štedeo lepe reči za Vladu Srbije i Vučića lično. S obzirom na sveukupno stanje i pravac u kom evoluira Vučićeva vladavina od 2012. do danas, nameće se nekoliko zdravorazumskih pitanja. Prvo, dokle će EU zvaničnici imati nerava da se smeškaju i gledaju u pod dok se Vučić dernja naokolo – kad-tad će shvatiti da nešto ne štima i da ne dobijaju kompletan prevod. Drugo, isti ti zvaničnici Evropske unije često su meta tabloida i Tviter botova (ovih dana je na meti opet Majkl Davenport jer se „meša u unutrašnja pitanja Srbije“). Treće, Vučić je svima njima super jer isporučuje rezultate, u vidu zakona, propisa, podzakonskih akata, i dobar je dečko u pregovorima sa Prištinom. Za sve to bićemo nagrađeni sa još dva-tri otvorena pregovaračka poglavlja, možda i pre nego što se ovaj broj „Vremena“ nađe na kioscima. Ali sve to očas posla može da postane dim i prašina. Nije kvaka u tome da se pregovaračka poglavlja otvore, nego ih treba i zatvoriti. A tu nek nam je bog u pomoći.
Osim toga, Vučiću stalno nad glavom visi pitanje do kada će mu najbliži saradnici biti lojalni. Sva je prilika da onolika javna poniženja i uvrede trpe jer zauzvrat dobijaju nešto drugo. Ali, apetiti rastu, a resursa je malo, pa će Vučić vrlo lako doći do tačke kada će mu i najodaniji okrenuti leđa. Izraz lica Maje Gojković na sednici Skupštine, u trenutku kada je narodni poslanik Marko Đurišić uhvatio premijera u laži, indikativan je: svi ostali su dobili udobne ministarske i savetničke fotelje, a njoj je zapala „koska“ u vidu Skupštine Srbije, gde, o jada, ima onih koji ne podržavaju politiku Aleksandra Vučića.
Sve u svemu, ako uz predsedničke izbore narednog proleća budemo imali i parlamentarne, to bi, kakav god ishod da bude, mogao biti početak kraja ovog režima. Ako Vučiću popularnost padne, pa u Skupštini bude više opozicionih poslanika nego sad, pritisak na svaku iole kritičku reč biće još veći nego sada. Ako prođe bolje, pa osvoji još više mesta u parlamentu, a njegov kandidat pobedi na predsedničkim izborima, Vučić je sam na čistini, sa saradnicima koji su mu lojalni iz interesa. Takav sistem može da snađe samo jedna sudbina: da se uruši iznutra. A to neće biti loše samo za Vučića i njegov režim. Kad nastane opšti haos i grabež, nadrljaće svako, do poslednjeg građanina Srbije. Neće to biti prvi put da pacovi prvi napuštaju brod koji tone, ali nikad nismo imali brod sa ovoliko pacova. Nema Srbija toliko rupa u koje bi mogli da se posakrivaju.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
