U prvom intervjuu koji smo, pre oko osam godina, radili sa vladikom Grigorijem, na pitanje kako se povukao sa studentskih demonstracija početkom devedesetih, budući da je tada bio jedan od vođa protesta, kazao je: „Bilo je onih koji su nas potajno podržavali. (…) Bilo je to za nas veoma podsticajno i značajno. Ipak, brzo sam uvideo da smo nemoćni i da su oni koji su bili za Miloševića opasniji, moćniji. A bilo je među studentima i ‘ubačenih’. Sve to mi je bilo mučno i otišao sam svojim putem.“
Za nekoliko dana (16. septembra) u hramu Svetog Save u Diseldorfu, vladika Grigorije biće uveden u tron Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. Čini se da skoro tri decenije nakon onih mladalačkih protesta episkop Grigorije opet odlazi nekim svojim putem.
U javnosti se mnogo govorilo o tome zašto ide, da li je to zaista bila njegova odluka ili je, iz ovih ili onih razloga, prinuđen da napusti Eparhiju zahumsko-hercegovačku. Da li on nekome smeta ili nešto smeta njemu?
Možda je bolje pitanje šta za sobom ostavlja i šta je tokom ovih godina stolovanja u Hercegovini uradio. I možda je važnija tema ona da se ipak nešto sme i može – ma koliko svi pričali o crkvenoj disciplini i nesposobnosti laika da razumeju kako Crkva funkcioniše, te da se stvari ne mogu tako brzo menjati niti otvoreno kritikovati, a kamoli iskakati iz proseka.
O ČASTI I VLASTI: Na praznik Preobraženja, 19. avgusta, Trebinje vrvi od ljudi. Skupe se na slavu grada sa svih strana. Još od jutra teško je uloviti mesto ispod Platana da se popije kafa. Atmosfera bude radosna, svečana i glasna. Ove godine je, kažu Trebinjci, bilo mnogo pomešanih osećanja. Dokasno, ljudi su dolazili da se pozdrave sa vladikom Grigorijem. I to nešto govori i znači.
U svojoj besedi na taj dan vladika je istakao da je odluku da preuzme novu dužnost doneo sam, a zatim je nastavio: „Kada sam u dvadeset i petoj godini ostavio sve i otišao u Ostrog, govorili su da sam vjerovatno poludio. Ipak se ispostavilo da nisam, ali kada sam mogao tada ostaviti sve, nije mi teško ni u pedesetoj ostaviti čast i vlast i uticaj koji sam nesumnjivo stekao. Jednostavno sam želio da se još jednom u životu lišim vlasti i moći, da napravim mjesta drugome i boljem od sebe i da, što je najbitnije, odem tamo gdje je potreba i nužda veća i pretežnija.“
Tokom godina, vladici je zamerano upravo to – vlast i uticaj koji je nesumnjivo stekao; da je u Hercegovini sve i svja, da je nezaobilazan igrač za sve što se tamo dešava; da se bavi biznisom; da se druži sa političarima na vlasti; da je impulsivan, da je prečesto u civilu, da previše igra fudbal…
Za početak valja primetiti da je moć opasna i primamljiva rabota i retko ko je imun na njene čari, pa je otuda lako zaključiti da verovatno nije ni vladika Grigorije. Dodatni problem je ustrojstvo Crkve po kojem episkopi imaju skoro pa neograničene nadležnosti kada je reč o upravljanju eparhijama, te ih takoreći, sve dok ne dogori do nokata, ništa ne sprečava da tu moć zloupotrebe kako i kad god im je volja. Ova težnja ka moći, a to svedočimo svakodnevno, svakako nije ograničena samo na Crkvu.
Baš zato, u vremenima malih bogova, imponuje činjenica da se neko svojevoljno odlučio da napusti mesto gde je već uveliko izgradio i čast i vlast i uticaj i ode u eparhiju koju će biti, čega je veoma svestan, teško i komplikovano voditi. Možda je zato, da zanemarimo one zlonamerne ali i veoma dobronamerne sumnje, i bilo toliko teško našoj čaršiji da prihvati da je taj odlazak njegov slobodni izbor.
Za novu eparhiju ga je na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora predložio episkop budimljansko-nikšićki Joanikije. Poznato je da su njih dvojica u dobrim odnosima, te teško da je ovaj to uradio mimo volje budućeg episkopa frankfurtskog i sve Nemačke. Na kraju bi sama činjenica da je pristao da ode po sebi bila dovoljna.
O DRUGIMA I MOSTOVIMA: Tokom prethodnih godina, vladika Grigorije je bio poznat po istupima, kako u javnosti tako i unutar Crkve, veoma netipičnim za SPC. Nije moguće svrstati ga u ladice, niti u tabore.
Talasao je mnogo. Od onog čuvenog pisma ostalim episkopima koje je završilo u medijima sa porukom da u Crkvi mora nešto da se menja preko izjava da treba da se gradi više škola i bolnica umesto hramova (crkve koje je on gradio i obnavljao, poput one u Prebilovcima ili Saborne u Mostaru, nisu građene novcima običnih vernika, već donacijama kompanija, poslovnog sveta i države) do otvorenih ekumenskih stavova i više nego dobrih odnosa sa predstavnicima svih verskih zajednica u Bosni i Hercegovini.
Ima jedna fotografija, valjda nastala posle uzvratne posete redovnika i redovnica Dubrovačke biskupije Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj, gde su u nekom trebinjskom kafiću svaki sto zauzele časne sestre i opušteno razgovaraju. Ima nečeg u toj slici što smiruje i daje nadu.
Zbog dijaloga sa drugima, ali i zajedničkih molebana za jedinstvo svih hrišćana koje Zahumsko-hercegovačka eparhija organizuje sa Dubrovačkom biskupijom, često je na meti oštrih kritika, pogotovo onih kojima je ekumenizam psovka, a takvih u Crkvi nije malo.
Andrej Jeftić, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, podseća kako je vladika tokom svog stolovanja u Hercegovini organizovao mirovne konferencije za verske vođe u Trebinju i kako su na njegovu inicijativu verske vođe BiH nedavno zajedno obišli stratišta iz proteklog rata sva tri bosanskohercegovačka naroda i na njima se pomolili. „Na trusnom području kakvo je bosanskohercegovačko, glas vladike Grigorija je predstavljao rijedak glas koji je vapio za mirom i slogom među narodima i vjerskim zajednicama, koji je bio utoliko značajniji što je poticao od jednog episkopa“, ističe za „Vreme“ Andrej Jeftić. Sagovornik „Vremena“ dalje smatra da vladika nastoji da bude pre svega čovek, a tek onda čovek svog jerarhijskog čina te da je, kako on to vidi, vladika Grigorije pastir koji ne služi „samo nekim deriviranim ‘duhovnim potrebama’ pojedinca već njegovom celokupnom biću“, trudeći se da pomogne ljudima u tegobama svakodnevnog života. Koliko god da je radio na hramovima u Hercegovini, a radio je mnogo, Andrej Jeftić ističe da je vladika još više radio na izgradnji života ljudi.
Ističući šta smatra karakterističnim za delovanje vladike Grigorije, sveštenik Eparhije zahumsko-hercegovačke Dražen Tupanjanin za „Vreme“ kaže: „Prema njemu je, bilo da ga podržavate ili ne, teško, zapravo gotovo nemoguće, bilo biti ravnodušan. To vidim kao njegov ogroman uspjeh!“, nastavljajući dalje da „kroz ratne i poratne krize njegovo svešteničko i episkopsko služenje nikada nije bilo ravnodušno posmatranje. Crkva u koju je vjerovao (i vjeruje) jeste živa Crkva, a nikako muzejski eksponat i robovanje tradicionalizmu. To je vizija Crkve koja prihvata rizike i odgovornosti datoga trenutka, Crkva tako potrebna savremenom čovjeku. Crkva kojoj se ne prosto pripada, već ona čija se stvarnost živi u sveobuhvatnosti naše egzistencije.“
O RAVNOTEŽI I ODLASCIMA: Ma koliko pojedini u Crkvi zamerali vladici Grigoriju da se ne ponaša konvencionalno, čak i ako to rade iz dobre namere podstaknuti nekom svojom idejom kakav bi jedan po njima vladika trebalo da bude, prenebregavaju da su takvi ljudi više nego potrebni Crkvi, da su neka vrsta mostova između nekih drugačijih svetova koji se svakako prožimaju, ali se neretko i sudaraju. Otuda to balansiranje između svetova nije lako, krije razne zamke, može dosta da košta, ali je neophodno.
Vladika Grigorije se tokom prethodnih godina kalio i menjao. Sigurno da je nekada i grešio. Ali je pokazao da je moguće govoriti i kada drugi ćute, suprotstaviti se i kada to nije poželjno. I da zbog toga nećete završiti u nekom zabačenom kutku ničega.
Prečesto se nedelovanje u društvu, unutar Crkve, skoro na svakom koraku, pravda time da se ne može ništa promeniti, da je suviše opasno, da to tako ne ide, da nismo mi ti koji smo odgovorni, zaslužni… Nema opasnije pojave u jednoj instituciji ili društvu nego ubeđenje drugih da su borba i kritika uzaludne, a da je različitost nepotrebna. Onima koji rade nasuprot ovakvih umrtvljujućih stavova treba odati počast jer… petlja je skupa reč.
Eparhija frankfurtska i sve Nemačke dobija dobrog episkopa. A Crkvi i društvu bi išlo znatno bolje da je više onih koji se usuđuju da govore.
Kada je objavljeno da će vladika Grigorije otići u Nemačku, neki su posumnjali i da je to zato jer se zamerio Aleksandru Vučiću. Naime, on je retko kada krio da oseća animozitet prema predsedniku Srbije i načinu na koji ovaj vlada.
Svojevremeno je u emisiji „Pressing“ na N1 izjavio: „Imam protiv toga što ima dosta nametljivosti u njegovom nastupu, mnogo je na televiziji, suviše priča i vrlo je sposoban da sve pokrije. (…) Mislim da je pretjerao u pokrivanju medija. Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja kad sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvijek bio protiv Miloševića, nikad nisam bio za njega. Nisam ja naivan, on je ozbiljan, sposoban i opasan političar, sve prati i sve vidi. On zna da ja nisam za njega, baš me briga što zna.“
Kada je on to izjavio, nije bilo malo onih iz Crkve koji su hvalili Vučića ili su makar zahvalno ćutali. Do danas se situacija podosta promenila.
Nedavno je za „Nedeljnik“ kazao, odgovarajući na pitanje o predsedniku Srbije kako je „Napoleon Bonaparta svojevremeno rekao da se ne treba plašiti onih koji ne misle kao vi i to vam kažu, već onih koji ne misle kao vi a to neće ili ne smeju da vam kažu. Voleo sam da ponavljam svojim saradnicima: kad dođe faza da ne smete da mi kažete ono što mislite da mi neće prijati, menjajte me, pa makar silom! A vrlo lako dođe čas kad volimo da o sebi slušamo samo lepe reči. Iako je to prijatno, neopisivo je opasno za čoveka na vlasti. Jer, zasigurno, oko njega će sve manje biti prijatelja, a sve više laskavaca koji će ga odvesti u propast.“
Dobar duhovni savet, samo još da ima onih koji će ga čuti.
