Pesnik zelene kutije, ukleti neimar, protivrečnost na dve noge

Bio je arhitekta, ali nema nijedne zgrade koju je projektovao, a kojoj bismo mogli da se divimo. Predavao je urbanizam, ali nije podigao nijedno naselje, kroz koje bismo mogli da se šetamo. Možda je zbog toga naslov jedne njegove knjige Ukleti neimar. Bio je gradonačelnik, ali nije umeo da potpiše ček, čak ni da se koristi kreditnim karticama. Voleo je život, veseo, duhovit, često smo se tresli od smeha u njegovom društvu, ali ostvario se nadgrobnim spomenicama u susretu sa smrću.

Bogdan Bogdanović je bio protivrečnost na dve noge.

Grad za njega nije pre svega arhitektonski, nego kulturni, moralni, mitskim simbolima bremeniti pojam. Rat nastaje kad selo krene da ruši grad. Bogdanova sudbina bila je da gradi za mrtve, za žive da crta i piše. Svoje koncepcije nije ostvarivao opekama, betonom, čelikom, staklom, mramorom, drvetom, nego papirom – skicama i knjigama, vazduhom – rečima. Ali kamen je voleo. Razgovarao je sa kamenjem pre nego što bi ga ugradio u nešto, čega pre toga nije bilo.

Sagradio je više od dvadeset spomenika i memorijalnih centara. Neki su srušeni u toku nesrećnih ratova u našim – njegovim – krajevima. Najpoznatiji je ostao čitav, iako je bio najosetljiviji, najranjiviji onako čudno tankom drškom visoko uzdignuti cvet koji svoju senku baca na tužnu zemlju na kojoj je stajao koncentracioni logor Jasenovac.

Rado je pričao kako su iznenada došli po njega, zvao ga je Tito da bi ga pitao šta je svojim nacrtom hteo da kaže. Predstavnici raznih odgovornih organizacija očekivali su u Jasenovcu figurativni spomenik. Tito je shvatio obrazloženje da je taj cvet oda života za ubijene.

Trebalo je da zabeležim sve što mi je Bogdan pričao, a smatrao isuviše efemernim da unese u svoje knjige. Pitao sam ga da li je srećan, jer je po mom mišljenju Milan Bogdanović, njegov otac, to svakako bio. Posmatrajući u Klubu književnika već pedesetih godina kako Milan jede i šta pije, mnogo sam naučio. Bogdan nije. Odgovorio mi je anegdotom: kad je maturirao, otac ga je poveo na ručak u Ekscelzior. Dugo je diskutovao sa šefom sale koje su ribe i plodovi mora upravo stigli, šta je sveže, šta preporučljivo, pa pita:

„A šta ćeš ti, sine?“

„Molim bečku šniclu…“

Pošto je kelner otišao, Milan ga je izgrdio:

„Zar ne znaš ništa bolje? Kako si mogao tako da me obrukaš?“

Gradonačelnik Beograda bio je u tandemu sa Slobodanom Miloševićem, koji je tada predvodio Savez komunista u našem glavnom gradu. Zna se da je Partija bila jača od gradske uprave. Pitao sam Bogdana zašto je pristao. Odgovorio je: „Ivica je insistirao…“ Ivan Stambolić. Njegova užasna smrt dokazuje da je Bogdan i te kako imao čega da se plaši u svom rodnom gradu. Bogdan Bogdanović je stigao u Beč 1993. godine, ja godinu dana ranije. Zahvaljujući zajedničkom prijatelju, pokojnom Luti – Milutinu Doroslovcu, Milo Doru – družili smo se, razgovarali, nismo se uvek slagali. Bogdan je, na primer, insistirao da je pobegao, emigrirao. Imao je jake argumente, ozbiljno su mu pretili smrću. Ja nikad nisam rekao da sam emigrant, uvek samo da, eto, živim i u Beču i u Beogradu, doduše, meni niko nije ni pretio, nisam bio tako važan. Druga, šaljivija tema bila je što je Bogdan uporno tvrdio da je „dositejevac“, da je „Vuk mnogo toga upropastio u Srbiji“.

Govorio sam da volim da se družim sa Bogdanom i Lutom, jer je to za mene poslednja prilika da budem najmlađi u društvu. Tu šansu više nigde nemam.

Mislim da Bogdan nije umeo da oprosti svojoj Srbiji i svom Beogradu ni kad su se promenili, jer ih je isuviše voleo, ali dolazio je katkad. Jedanput mi je pokazivao sva čudesa u svom stanu na Vračaru. Pitao sam ga:

„Ali, gde ti zapravo spavaš?“

Pokazao mi je ležaj u nekoj ostavi kakav niko drugi ne bi prihvatio.

U njegovo zlatno doba širom Jugoslavije gradio je spomenike i vajar Dušan Džamonja. Obogatio se, jer je za izgradnju svojih dela legalno uzimao procenat investicione sume. Bogdan nikada. Novac ga nije zanimao.

„Ja se osećam kao čovek koji je pobeđen“, reče jednom. „Ali poraz u kulturi više vredi od varvarske pobede.“

Dugo je bolovao. Kad smo se poslednji put videli u njegovom bečkom stanu, u ulici Davidgasse, izjavio je da namerava da doživi devedeseti rođendan. Nije uspeo.

Još ne znamo gde će počivati njegovi posmrtni ostaci. Ko će njemu podići spomenik? Puškin je u pesmi rekao da je sebi podigao „pamjetnik nerukotvorni“.

Važno mestu u tom „nerukotvornom“ spomeniku zaslužuje Bogdanovićeva poslednja knjiga Zelena kutija. Meni je kao posvetu u nju napisao da je to „… bukvar ezoteričnih mudrosti“. Po tom bukvaru učimo jezik kojim se govori u njegovom svetu snoviđenja. Sanjaj mirno, Bogdane.