Pare za život

Otmice, pljačke i ubistva neizostavni su momenti svake priče o krugovima u kojima se vrti veliki novac i o (polu)svetu koji ga poseduje. U takvom stanju stvari praksa je mnoge iz pomenutih krugova naterala da posebnu pažnju obrate na vlastitu bezbednost, sve u nadi da, ako baš moraju nešto da plate, to urade na mostu pre nego što nalete na ćupriju.

Pitanje je ovde samo koliko je ulaganje u vlastitu bezbednost skup „sport“, i to ne samo za obične smrtnike već i za klijentelu zainteresovanu za tu vrstu usluga.

Pre nego što izbacimo konačnu, doduše okvirnu, sumu koja bi mogla da „pokrije“ sve troškove privatnog obezbeđenja, da krenemo redom, praveći specifikaciju za svaki njegov deo ponaosob.

Počinjemo od „porodičnog gnezda“, za čije obezbeđenje odavno više nisu dovoljni visoka ograda i natpis na kapiji „ovde ja čuvam“, sa audio-pozadinom laveža. Takav odbrambeni bedem oko kuće možda će pokolebati radnike Elektrodistribucije u seči struje, ali ne i profesionalce ozbiljnih namera.

KUĆA: Željko Milisavljević, direktor privatnog preduzeća za ugradnju opreme za video-nadzor Gamasigurnost, u razgovoru za „Vreme“ kaže da je najbolja varijanta za tehničko obezbeđenje objekta kombinacija alarmne zaštite sa sistemima za video-nadzor, uz neophodne nosače zvuka i slike na kojima bi se arhivirao snimljeni materijal. „To bi svaka ozbiljna firma ponudila klijentu“, ističe Milisavljević.

Sagovornik „Vremena“ pristao je, za ovu priliku, da napravi specifikaciju potrebne opreme za obezbeđenje zamišljenog dvorišnog objekta površine oko 300 kvadratnih metara, podeljenog u dve etaže.

Za kuću ove površine potreban je alarmni sistem sa centralom i šest alarmnih senzora koji se postavljaju na najdostupnije delove objekta (kućna i garažna vrata i sl.), zatim jedan senzor koji bi „uhvatio“ dejstvo sa krova. Osim ovih, potrebni su još i senzor za registrovanje prisustva kućnih ljubimaca (kako lavež ne bi aktivirao sistem), akustični senzor loma stakla postavljen na vratima balkona ili terase, te tri magnetna prekidača na prozorima. Milisavljević savetuje i ugradnju dve unutrašnje i jedne spoljne sirene koje se aktiviraju istovremeno kad i ceo alarmni sistem. Buka ovih sirena, objašnjava on, u velikoj meri onesposobiće nezvane goste, uticajem na srednje uvo, što za posledicu ima dezorijentisanost i mučninu.

Uz dva protivpožarna dojavljivača, sa akumulatorom (za slučaj nestanka struje) i instalacionim kablovima, ceo ovaj sistem, prema Milisavljevićevoj računici, košta oko 48.000 dinara (oko 800 evra).

Koliko će opreme biti potrebno za video-nadzor zavisi pre svega od konfiguracije terena na kome je izgrađen objekat. U ovoj simulaciji predviđene su četiri spoljne i dve unutrašnje kamere. Prateća oprema sastoji se od Pentium 4 kompjutera, sa snimačem zvuka i slike i dva 19 inčna monitora, od kojih je na jednom ekran podeljen na onoliko delova koliko ima kamera, dok drugi služi za detaljniji pregled i zumiranje snimka sa željene kamere.

Za ugradnju ovakve konfiguracije video-nadzora potencijalni klijent moraće da izdvoji dodatnih 365.000 dinara (oko 5500 evra).

Kasnije servisiranje alarmnog i sistema video-nadzora ne košta mnogo u poređenju sa instaliranjem. Potrebno je samo na svake dve godine promeniti baterijske uloške alarma koji koštaju 1000 dinara po komadu, dok kod servisiranja kamera nema većih troškova.

Milisavljević ne daje preciznije podatke o veličini tržišta zainteresovanog za ovu vrstu usluga. „Tržište postoji, ali još ne postoji dovoljna svest o potrebi za ovakvim načinom obezbeđenja“, kaže on.

Tržište u Srbiji, sve govori u prilog tome, više je zainteresovano za tradicionalne načine obezbeđenja; uostalom, najozbiljnije pretnje po bezbednost nemoguće je drugačije rešiti osim fizičkim zaštitom.

Samo u Beogradu, prema tvrdnjama upućenih, poslovima fizičkog obezbeđenja bavi se preko 120 firmi i oko 50 agencija.

Prema rečima Milovana Miloševića, direktora privatne firme za fizičko-tehničko obezbeđenje Sistem FTO, preduzeća (u koja ubraja i svoju firmu), za razliku od agencija, izbegavaju poslove obezbeđenja ličnosti.

„Postoji, pre svega, rizik od kompromitovanja. Ne bih da me povezuju sa nekim čuvenim kriminalcem, dok moja firma istovremeno čuva banku“, objašnjava Milošević.

Prema cenovniku Sistema, za neprekidno fizičko obezbeđenje objekta sa jednim čovekom potrebno je mesečno izdvojiti oko 140.000 dinara (oko 2500 evra). Ukoliko pretpostavimo da je reč o objektu sa video-nadzorom, potreban je u smeni još jedan čovek za nadgledanje monitora, što cenu udvostručuje, dakle 5000 evra.

PRATNjA: Iskustvo pokazuje da se većina otmica i ubistava dogodila izvan objekta stanovanja. Rizik se, dakle, povećava svakim udaljavanjem od kućnog praga, što se, po pravilu, rešava unajmljivanjem telohranitelja i obraćanjem pažnje na još neke tehničke detalje, a o njima kasnije.

Ovde se, međutim, javlja jedan problem: zakonska zabrana nošenja vatrenog oružja pripadnicima obezbeđenja van objekta koji čuvaju, osim u slučajevima prenosa vrednosti.

Problem je ovde velik za one koji, radi vlastite sigurnosti, žele naoružanu pratnju.

Dva su načina da se stvar preseče: ili uzeti momke iz jedne od petnaestak beogradskih agencija koje „rade“ ličnosti, ne pitajući ih da li i šta nose ispod jakne; ili biti tako pozicioniran, poput pojednih srpskih biznismena, koje obezbeđuju (naoružani) pripadnici MUP-a u okviru redovnih poslova.

Uslovno rečeno, treći način je osnivanje u okviru kompanije posebne firme za obezbeđenje, međutim, i pripadnici takvog obezbeđenja nemaju po slovu zakona pravo na nošenje oružja u pokretu.

Cene pratnje, kako ističu sagovornici „Vremena“ koji su želeli da ostanu neimenovani, nisu fiksne. Njihova visina zavisi, pre svega, od bezbednosne procene ugroženosti „objekta“ koji se štiti i varira između tri i četiri hiljade evra mesečno, najčešće „na ruke“.

Ukoliko bi neko insistirao na kompletnoj bezbednosnoj preventivi, neizostavno bi morao posetiti predstavništvo neke od renomiranih svetskih fabrika automobila i unapred dogovoriti nabavku odgovarajućeg blindiranog vozila, prema vlastitim željama i mogućnostima, koje će diktirati i cenu željenog modela.

Novinaru „Vremena“ u Autokomercu, firmi koja zastupa Audi za Srbiju i Crnu Goru, rečeno je da su podaci o cenama blindiranih automobila poslovna tajna i da se saopštavaju samo potencijalnim kupcima i nadležnim državnim organima. Pomalo čudan rezon, s obzirom na to da se svojevremeno na beogradskom Sajmu automobila pojavio blindirani model „mercedesa 320 E“, čija je cena bila dostupna javnosti – oko 300.000 tadašnjih maraka, što je bilo oko tri puta skuplje od istog serijskog modela.

Krenemo li na svođenje računa, videćemo da naš zamišljeni klijent, koji živi u objektu površine 300 kvadrata, samo u startu, za nabavku blindiranih kola i ugradnju sistema video-nadzora, sa bankovnog računa (iz slamarice) treba da izdvoji gotovo 160.000 evra. Uz dodatno mesečno izdvajanje za fizičko obezbeđenje objekta, s pratnjom, u prvoj godini moraće u ličnu bezbednost da investira ukupno oko 270.000 evra, da bi narednih godina izdvajao po 108.000 evra.

Tako bi, otprilike, stvari izgledale tržišno.

Život, dakle, ima cenu. Pitanje je samo ko je spreman i ko može da je plati. Zašto, to je druga priča.