„Pantersi“ na sceni

Put do jedne od najvećih beogradskih ugostiteljsko-turističkih atrakcija vodi od neosvetljenog parkinga u blizini veslačkog kluba Crvena zvezda na Adi Ciganliji, pored oronulih magacina koji bude neprijatne asocijacije na mračne trilere. Odatle se izlazi na obalu Save, a zatim je potrebno preći drveni mostić koji ne uliva preterano poverenje. Tako se konačno stiže na splav – restoran „Crni panter“, mesto koje mnogi posetioci Beograda navode kao nešto što mora videti svako ko želi da oseti kako izgleda „pravi“ provod u Srbiji.

Drveni splav sa jednostavnim nameštajem nema ničeg od glamura kojim se kite blještavi objekti iste namene gusto poređani na obalama Save i Dunava. Unutrašnjost je skučena, mesta jedva ima za pedesetak gostiju. Hrana na splavu je dobra, ali postoji mnogo mesta u gradu koja su po tome daleko poznatija. Gosti se slažu da je za atmosferu presudna muzika orkestra „Blek panters“, po kome je splav i dobio ime. Orkestar je romski i čine ga članovi porodice Jovanović, sa izuzetkom jednog Stankovića, a iz iste porodice je i kompletno osoblje koje radi na splavu.

Provod na „Panteru“ je obrazac balkanskog „derneka“. Kada „ludilo“ krene, sve je moguće. Igra se po stolovima, razbija, ako je gost spreman da plati, i kontrabas će otići u paramparčad. Na „Crnom panteru“ nema mnogo ustezanja, sipaju se „masne“ pesme, što je zora bliža sve lascivnije. Splav se trese uz realnu opasnost da se raspadne i potone, a muzika goste često ispraća sve do Ade.

Možda ništa od svega ne bi bilo izuzetno da nije činjenice da traje već 17 godina, šest dana nedeljno. Osim toga, mesto za večernji provod na „Panteru“ rezerviše se bar dve nedelje unapred, a gosti su i ambasadori stranih zemalja, poznati muzičari, sportisti, glumice, manekenke, javne ličnosti sa ove i one strane zakona… „Pantersi“ su u junu izdali i disk sa svojim pesmama, uglavnom starim kafanskim. Uskoro bi trebalo da krenu na koncertnu turneju, prvo po republikama bivše Jugoslavije, potom u inostranstvo. Njihov nastup je otvorio Exit 2006.

Na prvi pogled, slika „Pantersa“ je savršeno uklopljena u stereotipnu predstavu o Romima: bezbrižni svirači, spremni da svakome ugode, žive od danas do sutra ne razmišljajući o budućnosti, ali to je ipak samo površna projekcija. Da bi neko opstao u gradu u kome kafići i restorani niču i propadaju preko noći potreban je žestok rad, veliko planiranje i iskustvo, reći će svaki iskusan ugostitelj. „Pantersi“ ne samo da su opstali već su postigli i mnogo više. Dok čitavi timovi već godinama razmatraju kako doći do srpskog brenda, oni su taj poduhvat odavno izveli: sviđalo se to nekome ili ne, u svojoj oblasti jesu brend, poznat i van granica zemlje.

Ljubomir Jovanović Burko je sa Tomom Jovanovićem vlasnik restorana. Kaže da je Toma šef orkestra, zadužen za muziku i zabavu, a on za drugu stranu posla. O uspehu „Pantersa“ za „Vreme“ kaže: „Da bi se uspelo, treba voleti posao koji radiš, poštovati, ceniti i voleti ljude. Tajna našeg uspeha je upravo u tome što se borimo za svakog gosta, bez obzira na to da li je poznat ili nije, da li u džepu ima 10 ili 1000 evra. Ako danas nema para, sutra će imati, pa će opet doći ako je bio lepo primljen. Sa gostima nismo nikad oskudevali. Ljudi su shvatili da se ovde gostima sve pruža od srca, iskreno, na obostrano zadovoljstvo. Najsrećniji smo i ja i Toma kad ljudi odavde izađu zadovoljni. Veličina ‘Pantersa’ je i u tome što se nismo promenili, to možete pitati svakog gosta, isti smo kao i kada smo ušli u ovaj restoran. Slava nas nije udarila u glavu, živimo normalan život. Zvali su nas u Tel Aviv, Kanadu, Milano, Pariz, ali je Beograd mesto koje najviše volimo. Nemamo planove za proširenje, ‘Pantersi’ su ono što jesu samo u ovom prostoru, u nečem većem ne bi to bilo isto. Od otvaranja se nijedan detalj nije promenio.“

„Pantersi“ se, kažu, nisu nikada bavili politikom jer se to od ugostitelja i muzičara i ne može očekivati – njima u goste dolaze svi. Ipak, kada je 28. decembra listu kandidata za poslanike predavala Unija Roma Srbije (URS) na čijem čelu je dr Rajko Đurić, u pratnji su bili i njihovi članovi. „I mi Romi treba da podržimo ono što je naše, Rajko Đurić je čovek koga vredi podržati. Ima i među Romima pametnih ljudi, i šteta je to ne iskoristiti. Očekujemo predstavnike u parlamentu, da ljudi iz naše partije uđu u skupštinu grada, opštine, da se čuje i naš glas, da odlučujemo sami o sebi, da se promeni socijalna situacija Roma jer mnogi žive na ivici egzistencije. ‘Pantersi’ će uzeti učešće u kampanji, želimo da pomognemo Rajku Đuriću“, kaže Jovanović.

Inače, URS je prva romska stranka koja će učestvovati na republičkim izborima. Dr Rajko Đurić, nosilac liste, istakao je da je ta stranka deo demokratskog bloka koja će se boriti za uspostavljanje evropskih vrednosti u Srbiji. Na listi je okupljena, kako kaže dr Đurić, elita romskog naroda – 16 profesora, pet lekara, novinari, advokati, pravnici… Na listi su i pripadnici drugih naroda, u kampanji URS-a učestvuju između ostalih i Bora Todorović, Milena Dravić a na kovenciji u januaru očekuju se Goran Bregović, Marija Šerifović, mnogi čuveni romski muzičari.

Može se pretpostaviti da će mnogi primiti pokušaj Roma da se pojave samostalno na političkoj sceni smehom, uz opasku da su to „ciganska posla“. Drugi će ostati bez komentara ali će imati nelagodan, pomalo gadljiv izraz. To su oni koji protiv Roma načelno nisu, ali samo dok ne pređu prag kafane. Za takve su karakteristične privatne opaske o preteranoj „ciganizaciji“ Srbije. Ta „ciganizacija“ je, po čistuncima, počela još od Skupljača perja Saše Petrovića, nastavila se Kusturičinim filmovima i forsiranjem romske muzike, pa sve to zajedno u svetu odaje utisak da je ovo „ciganska zemlja“ i da druge stvari ovde i ne postoje. Ova škola mišljenja koren ima u počecima Miloševićeve vladavine, kada su se do neba dizale jadikovke kako smo zarad „nesvrstanih majmuna“ (citat Tomislava Nikolića, tada mladog Evropejca) zaboravili svoje evropske prijatelje kojima prirodno pripadamo. Istina, i kod mnogih demokratskih političara se uz pominjanje Evrope u pozitivnom kontekstu lepi termin „azijatski“, gde su za nesrećnu Aziju rezervisane samo negativne konotacije: lenjost, prevrtljivost, fanatizam. Uz sva zaklinjanja o ravnopravnosti, Romi su u takvoj priči neizbežna kolateralna šteta. Takva vrsta kompleksa nije karakteristična samo za Srbiju, ona je zajednička za sve balkanske države, uključujući čak i Grčku koja je u Evropsku uniju odavno ušla.

Međutim, nije malo ni drugačijih mišljenja, na listi URS-a je dosta uglednih ličnosti koje nisu Romi. Jedan od njih je i novinar Borivoj Erdeljan koji za „Vreme“ o motivima da se kandiduje na listi URS-a kaže: „Ranije nikada nisam imao želju da se politički angažujem, ali ova lista demonstrira širinu i univerzalnost i tu poruku treba svi da shvate, jer je kod nas politički život opterećen parohijalnošću i sebičnošću. Da bi se shvatila ta univerzalnost, dovoljno je videti da je na listi i Aleksandar Mošić, dugogodišnji predsednik beogradskog Saveza jevrejskih opština. Program i pristup ove stranke imaju kosmopolitsku širinu, iako stranka zastupa svoj narod koji mnogi, nažalost, gledaju na način koji Romi ne zaslužuju. Takvi ne žele da vide da taj narod čine i vrhunski intelektualci kao što je dr Rajko Đurić, već gledaju samo negativne strane, koje svako ima.“

Priča o „Pantersima“ može biti argument koji razbija mnoge stereotipe o Romima. Voleli njihov nastup ili ne, mora se shvatiti da su oni pre svega uspešno preduzeće. Orkestar ima 18 članova, na splavu radi više od 25 ljudi. Kažu da svi od tog rada žive pristojno, imaju rešeno stambeno pitanje, voze automobile. Koliko je takav rad žestok i iscrpljujući govori i činjenica da su od prve postave u orkestru ostala samo tri člana.

„Pantersi“ predstavljaju Srbiju onoliko autentično koliko Grčku predstavljaju sirtaki i razbijanje tanjira po restoranima atinske Plake, ili Mađarsku čardaš u budimpeštanskim lokalima. Osnovni cilj je zadovoljstvo gostiju koji žele da dobiju tačno ono što zamišljaju. Ta jednostavnost je, uostalom, osnova najvećeg dela turističke industrije, a ako neko želi da vidi i širu sliku, trebalo bi sam da se potrudi. U tom smislu, njihov marketing je savršen, zato većina i izlazi sa ovog splava tako zadovoljna. To pre svega važi za strance koji žele da se pohvale da su osetili „pravi“ Balkan. Međutim, ovde su i većina domaćih gostiju u stvari strani turisti koji hrle da osete taj isti zamišljeni Balkan koji ne poznaju, mada na njemu žive. „Pantersi“ im, vrlo profesionalno, te želje ispunjavaju. Mnogi bi mogli od njih da nauče da su žestok rad i upornost neophodni da bi se uspelo u svakoj oblasti života, pa i u politici.

Rajko Đurić: Kolonijalni model i bele rukavice

„Pojedini romski predstavnici u vlasti bili su samo manipulacija“

Dr Rajko Đurić je diplomirao filozofiju i doktorirao sociologiju u Beogradu, a doktorirao je i filozofiju u Berlinu. Od 1971. do 1991. bio je novinar „Politike“ i urednik kulturne rubrike ovog lista. Objavio je 34 knjige. Od 1991. do 2004. živeo je u Berlinu i predavao etno-sociologiju na Slobodnom univerzitetu, radio je i kao novinar na Radiju Slobodni Berlin. Bio je predsednik Svetskog kongresa Roma od 1990. do 2000, osnovao Romski Pen centar. Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada.

„VREME„: Zašto tek sada jedna romska partija prvi put predaje listu za parlamentarne izbore?

DR RAJKO ĐURIĆ: Razloga je više, jedan od ključnih je onaj koji su objasnili mnogi istoričari – jedan narod ne može da se uspravi dok ne dobije prvi krug svojih intelektualaca koji će biti u stanju da razmišljaju i problematizuju položaj toga naroda. Mi smo prve Rome intelektualce dobili jako kasno, krajem šezdesetih godina. Prvi nastup jednog naroda počinje kulturnom aktivnošću. Druga faza počinje sa politikom i mi smo krajem osamdesetih počeli mnogo aktivnije da pripremamo naš narod da i Romi moraju da se politički aktiviraju. Nažalost, došla je Osma sednica koja je uništila demokratsku svest u Srbiji. U toj situaciji devedesetih, Romi nisu imali šansu da daju glasa od sebe. Pojedini romski predstavnici u vlasti bili su samo manipulacija. I danas mnoge stranke uzimaju za svoje ciljeve poslušne a nepismene ljude, da bi bili marionete.

I pored tih podela, strahova, mi smo stvorili Uniju Roma Srbije. Sve smo sami finansirali i Romi sada, srećom, imaju neke, da tako kažem, biznismene. Zahvaljujući pre svega gospodinu Milošu Paunkoviću, koji je javni prevoznik u Gradskom saobraćaju i koji nam je omogućio da imamo dva vozila i jedan autobus besplatno, uspeli smo da u svakom romskom naselju, gotovo u svakoj opštini, formiramo partijske odbore i imamo više od 120.000 članova. Naš primer je pokazao da je i za formiranje partije i za izbornu kampanju dovoljno, za sada, ne više od 10.000 evra.

Prvi put smo preko URS-a okupili romsku intelektualnu elitu. Fenomen je kod Roma da je svima onima koji su završavali fakultete diploma bila ispisnica iz ciganskog roda, mnogo je naših uglednih intelektualaca koji su se stideli da kažu da su Romi. Reč je o užasnim predrasudama. Sada su nam se priključili i mnogi Srbi intelektualci, Vlasi, Bugari…

Da li ima i osporavanja vaše stranke?

Naši neprijatelji su oni čija je politička svest totalitarna, pre svega radikali koji ne žele dobro ni Srbiji ni Srbima. To je jedina stranka koja se oglasila protiv toga da nacionalne manjine imaju tri hiljade potpisnika da bi predale listu. Drugo, odmah su se ustremili protiv URS-a iz vrlo pragmatičnih razloga jer je do sada, nažalost, veliki broj Roma iz različitih razloga davao svoje glasove radikalima.

Zašto su Romi do sada u velikom broju glasali za radikale?

Romi su u početku glasali za socijaliste jer su im pretili, a tek posle za radikale. U vreme kada je Šešelj bio u vladi napravio je lukav gest, doveo je u vladu svog čoveka, poslušnog, a kada jedan narod koji nikada nije doživeo političku promociju vidi da Rom, makar i takav, ima neki položaj, onda tu počinju da rade i svest i podsvest i narod se vezuje za stranku koja je tobože pružila ruku. Drugo, radikali su išli po mahalama i nudili Romima ulje, brašno, u zamenu za glasove.

Osim toga, ozbiljan nedostatak demokratskog bloka je navlačenje belih rukavica i gađenje prema Romima. To onda otvara polje za raznovrsne manipulacije.

Treći problem su nevladine organizacije koje rade sa Romima, osim časnih izuzetaka najveći broj njih su dolarske radionice. Imamo veliku dokumentaciju o zloupotrebama novca namenjenog Romima. Veliki broj NVO-a primenjuje na Romima tzv. kolonijalni model paternalizma, ne samo ovde.

Koliko očekujete glasova na izborima?

Očekujemo najmanje dva poslanika, ali ja time nisam zadovoljan jer znam da možemo imati uticaj na sudbinu našeg naroda i naše zemlje samo ako imamo poslanički klub, dakle najmanje pet do šest poslanika. Sve naše analize pokazuju da u Srbiji ima 800.000 Roma, a da je romsko biračko telo između 250.000 i 300.000 glasača. Pod najgorim uslovima imamo 120.000 birača. Očekujemo najmanje jednog poslanika iz Beča, jer tamo živi 65.000 Roma, što su državni podaci Austrije. Kada bi bili optimalni uslovi, mogli bismo imati 16 do 18 poslanika, ali to je vreme, svestan sam, koje će tek doći.