Padavine se nastavljaju

Diglo je i Ljiljanu Buhu. Jadnici je ponestalo i resursa i jataka; kažu da je gladna i van sebe pala policiji u ruke i da joj je trebalo dva dana da se sredi i da počne da priča. Ona će svakako biti od koristi istrazi, jer je „insajder„, kako se to danas kaže: bila je sa Ljubišom Buhom Čumetom od početka uspona surčinske grupe pa do njenog kraja; prešla je Zemuncima i ostala s njima takođe do kraja. Čumeta i čitav niz drugih ljudi izogovarala je do mile volje u svojim pismima „Nacionalu“, sve u sklopu Dućine i Legijine kampanje protiv sadašnje vlasti; sada su na redu za ogovaranje Duća i Legija; samo se oslonite na Ljilju. Čume se već kandidovao za svedoka-saradnika; sada je red i na Ljilju, jer ona ima šta da ispriča. Ta je čula i videla svašta – sa obe strane. Ispalo je da je policija od nje doznala i ko je pisao ta njena čuvena pisma, ali ćemo to doznati kasnije. Čovek ne može da se otme pomisli da bi sve – verovatno – bilo drugačije, samo da se Čume malo manje švalerisao okolo… Isto kao što bi sve – verovatno – ispalo drugačije, samo da se Sloba malo više švalerisao okolo.

Legija, Bagzi i još neka bezbednosno interesantna, naoružana i opasna lica i dalje su u bekstvu. „Psihološki profil“ druga Legije, objavljen u „Nedeljnom telegrafu“ od 9. aprila, dokument za koji se tvrdi da je pronađen u glavnom stanu JSO-a u Kuli, a da potiče još od Arkanovog SDG-a iz Erduta (ala su oni bili moderni: čak su i psihološke profile pravili!), kaže da je drug Legija „relativno niske inteligencije, teško verbalizuje svoje misli… masivno tetoviran, što često krije… latentno homoseksualnih tendencija“ itd. Neko sa „relativno niskom inteligencijom“ do sada bi bio uhvaćen; svoje tetovaže Ulemek nikada nije krio, kao što se vidi i sa fotografija u „NT“; „latentna homoseksualnost“ služi samo zato da se Legija iznervira i eventualno nešto uradi oko toga. Da je Legija „zavisnik od kokaina“ zna ceo DB (i pola Beograda; uostalom, više nekako extasy…) već godinama, ali se ta informacija sada plasira kao velika vest; opet se vređaju elementarna inteligencija i obična pristojnost Srbije.

Ali, da se vratimo na stvar. Jagodinski SUP digao je svog bivšeg načelnika Živojina Trifunovića i bivšeg direktora jagodinske pivare Jovana Stojanovića (sponzora FK „Obilić“), kome su nađene neke velike pare i dve i po kile dukata (što ilustruje da dobre tradicije u Srba još postoje i da se zlato ceni). Ta dvojica su još od juna 2001, kada je novinar Milan Pantić ubijen udarcima tupog predmeta po glavi pred svojom kućom u Jagodini, bili prvi na listi sumnjivih: kolega Pantić bio je objavio niz tekstova u kojima je baš njih pominjao u kontekstu korupcije i zloupotreba… Skoro dve godine je trebalo da prođu da bi ministar Mihajlović posle pritvaranja Trifunovića i Stojanovića objavio kako je „došlo do značajnog pomaka u istrazi povodom ubistva Milana Pantića“; eto još neke koristi od vanrednog stanja. Još da se istim tragom – od očiglednih sumnjivaca – krene i u slučaju Slavka Ćuruvije, pa smo obavili i to. Naime, već i one Miloševićeve omiljene „ptice na grani“ znaju ko je Slavka Ćuruviju pratio do trenutka smrti; ko je tu pratnju povukao; ko nije čuo naredbu za povlačenje po radio-vezi, pa je tako video počinioce i njihovo vozilo; ko je podsticao na ubistvo, a ko je kasnije sprečavao raspitivanje i ometao istragu o počiniocima. Dobro: neki od tih su u pritvoru, za nekima se traga po dalekim zemljama, ali do nekih se još nije stiglo – za sada, barem.

E, onda su počela proklizavanja: dobra vest o hapšenju Miladina Suvajdžića (od majke Ibojke; ljubi ga majka) procurila je u javnost pre nego što je smela; pošto su Đura Mutavi i mama mu držali logistiku zemunske ekipe, nekih petnaestak sigurnih stanova, policija koja je nadzirala te stanove ostala je tako praznih ruku. Da je informacija ostala tajna, ko zna ko bi se u tim stanovima sve pojavio… „Vreme“ saznaje da je zbog toga pritvorena jedna osoba iz jedne od uprava BIA, tako da je barem taj segment pod kontrolom.

Sledeći slučaj bio je hapšenje Momčila Moma Mandića, jednog, da tako kažemo bizmismena, je li, iz Bosne, od ranije poznatog organima. Druga Momu diglo je valjda u četvrtak uveče, posle neke utakmice. Nije sasvim jasno da šta je Momo Mandić uopšte tražio u Srbiji u vreme vanrednog stanja, s obzirom na to da je već bio dovođen u vezu sa logistikom Radovana Karadžića i Ratka Mladića; da je već bio interesantan po nekim drugim osnovama; da su mu Amerikanci već zamrzli imovinu i zabranili ulaz u SAD itd. Mora biti da je ili bio preterano samouveren – ili da nije imao kuda, pošto se i policija BiH već počela zanimati za njega više nego što je to higijenski, a ostale zemlje u koje bi se mogao skloniti već su bile upozorene. Zanimanje za Momu Mandića naraslo je novembra 2002, kada je istraga oko ubistva Nenada Batočanina i Željka Škrbe ukazala i prema njemu. Momo Mandić je u istoriju ušao 1991, kada je od anonimnog pravnika kao kadar Karadžićevog SDS-a postao pomoćnik ministra unutrašnjih poslova BiH Alije Delimustafića za javnu bezbednost (državna bezbednost pripala je HDZ-ovom kadru Brunu Stojiću). Kad je Bosna pukla, marta 1992, Mandić se penje na Pale i tamo postaje ministar „pravde“. Kažu da ga je krenulo kad je opljačkana fabrika VW TAS u Vogošći (najmanje 2000 gotovih vozila i bar 4000 u rezervnim delovima). Kao ministar nije potrajao i već 1993. postaje „poslovan čovjek“ koji radi sve i sa svima, pazeći da caru da carevo i da se kloni problema. Dok si rekao „Dejton, Ohajo“, Mandić se ukorenio u Bosni i Srbiji: u trenutku lišenja slobode bio je veliki akcionar Privredne banke Sarajevo (banke sa veoma zanimljivom prošlošću), sponzor i donator Demokratske stranke Srbije (kažu Milorad Dodik i još neki), vlasnik nekoliko benzinskih pumpi u BiH i Srbiji, nekih kafića, jednog rukometnog kluba i već ostalog što će istraga ustanoviti. U to što tek treba ustanoviti spadaju i Mandićeva posla sa Željkom Škrbom i njegovim poslovima sa heroinom, to jest putevi heroinskih profita nakon sečenja „čistki“ na pola u Srbiji – da ne kažemo u Vojvodini – kad se taj polufabrikat izveze dalje na Zapad, na nova sečenja. Postoje osnove za sumnju da su se Mandićevi novci našli i u osnivačkom kapitalu dnevnika „Nacional“, a oprani preko Bijeljine. A gde su novci, tu su i interesi. Milorad Dodik dao je u utorak izjavu policiji u Banja Luci o okolnosti upozorenja koje je 21. februara preneo pokojnom Zoranu Đinđiću: da se organizovani kriminal u RS i Srbiji „uvezao“ između sebe i u tom kontekstu pomenuo je i Momčila Mandića; da je JSO imao i ima „svoje rezerviste“ u Republici Srpskoj i da su ti spremni na svašta itd. (Dodik je mislio na bivše saborce JSO-a koji, po običaju, održavaju veze sa Kulom i sarađuju u okviru te paravojne „patriotske“ supkulture koja prožima „sve srpske zemlje“.)

E, sad: ideja policije bila je da se hapšenje Mome Mandića zadrži u tajnosti iz razloga operativno-taktičkih i sasvim razumljivih. Naime, za dan-dva i on bi propevao nešto od praktičnog značaja o nekome. Informacija je, međutim, procurila na čudan način i ubrzo je o hapšenju Mandića znalo celo Sarajevo, plus Bijeljina, Banja Luka i Zagreb, dok je Vlada Srbije dosta nervozno pokušavala da zabrani objavljivanje te vesti ovde – kao da se telefoni već nisu bili usijali. „Vreme“ je, na primer, tu vest saznalo od „Slobodne Bosne“ iz Sarajeva – u nedelju. Još u ponedeljak je jedan potpredsednik Vlade Srbije bio jako ljut i pretio zabranama uglednih medija ako objave dobru vest pre Vlade, da bi MUP Srbije malo kasnije skrušeno priznao da je Mandić u pritvoru. Problem, očigledno, nije u medijima: da se informacija nije prosula širom Bosne i Hrvatske, ovdašnji mediji bi naravno imali razumevanja za zahtev Vlade i operativno-taktičke interese istrage. Problem je u već drugi put probušenoj operativnoj bezbednosti MUP-a i/ili BIA. Biće da je Momo Mandić imao pokrivena leđa i da su njegovi ljudi pustili vest o hapšenju odmah – upravo zato da ometu dalju istragu i upozore moguće sledeće klijente policije. Nervoza – inače loš savetnik – i pretnje medijima tu nisu od pomoći: ako iz Sarajeva stigne detaljna i potkrepljena vest o hapšenju jednog Momčila Mandića, svaki profesionalac u medijima ispašće budala u sopstvenim očima ako za njom ne krene. Ima, naime, razlike između „Identiteta“, „Nacionala“, „Nedeljnog telegrafa“ i toga s jedne i ostalih medija s druge strane: ostalim medijima se ne naređuje šta da objave, a šta ne i kako.

Bilo je prošle nedelje i više od nervoze u Vladi Srbije. U petak 11. aprila, kako su agencije izvestile, na brifingu u Vladi Srbije rečeno je kako su „protekle nedelje uhapšeni i Vlada Dragićević i Dragiša Ristivojević, svojevremeno bliski saradnici nekadašnjeg šefa državne bezbednosti Jovice Stanišića. Pozivajući se na saznanja iz istrage, u Vladi ističu da je njihov zadatak, po dogovoru sa Stanišićem, bio da iskoriste medije za odbranu Stanišića ili za napad na sve one koji ga osporavaju. Ova dvojica su nedavno, kako je rečeno, mesec dana punili ugledne beogradske nedeljnike informacijama u prilog Stanišiću, koji se u Vladi označava kao šef sindikata smrti“ (citirano prema vesti agencije Fonet od 11. aprila, br. 110403.082). E, ovo je bilo već previše: kao prvo, ta dvojica su na slobodi. Kao drugo, Dragiša Ristivojević se u subotu 12. aprila začudio videvši svoje ime u vestima, pa je otišao ravno u BIA, kod svojih bivših kolega, da se sam prijavi, za slučaj da je vest bila preuranjena. Tamo su mu ponudili kafu i ispratili ga kući, pravdajući se da oni ne drže te brifinge. Onda je Ristivojević napisao ljubazno pismo ministru Mihajloviću, sa molbom da ga ubuduće prvo uhapse, a onda o tome obaveštavaju javnost – a ne obrnuto. Kao treće, zna se odavno da se Ristivojević (čovek koji mnogo zna, dugogodišnji radnik i visoki funkcioner DB-a dok nije penzionisan u novembru 1998. zajedno sa Stanišićem) nije ni krio niti izbegavao da odgovara na službena pitanja kojih je, uzgred, bilo mnogo i sa raznih mesta. Kao četvrto, čovek se od 5. oktobra nadalje u više razgovora sa „Vremenom“ (za „ugledne nedeljnike“ ne znamo) niti jednom nije potrudio da brani Jovicu Stanišića; štaviše nije reagovao ni na našu krivičnu prijavu protiv Jovice Stanišića od pre dva broja „Vremena“, a razgovarali smo i u subotu 5. aprila, kad je to objavljeno. Njegov jasno izražen stav bio je da se „svako brani sam“: Jovica, ali i on – ako dotle dođe. Za Vladu Dragićevića (šefa kabineta Jovice Stanišića) ne znamo šta je radio i s kim je pričao.

Tu sad dolazimo na nešto što važi i u vanrednom stanju: na obavezu Vlade Srbije da na brifinzima sa urednicima i novinarima govori istinu. Na primer: da idući put preciziraju koji su to „ugledni nedeljnici“ bili „punjeni“ i kakvim „informacijama“, a zbog čega Dragiša Ristivojević – kako vidimo – nije bio uhapšen, iako je Vlada saopštila da jeste.

E, pa, gospodo, to tako ne ide.

Na taj način ruši se uverljivost i Vlade i njenih biroa, od kojih je jedan već izašao na sumnjiv glas, zbog čega je njegov šef nestao iz opticaja pre nekoliko meseci, a bez objašnjenja, da bi se odmah 12. marta pojavio niotkuda da predsedava pomenutim brifinzima. Vanredno stanje je stvar ozbiljna: koliko vanrednije toliko ozbiljnija, a ovo naše stanje je bogami veoma vanredno. Ta vanrednost i ozbiljnost nameću obavezu Vladi i njenim agencijama da paze šta i kako rade, a ne da razni biroi kreativno i široko zamahuju propagandnom motkom, po principu „sad ili nikad“. Nije reč samo o Ristivojeviću i Dragićeviću i sličnim konkretnim slučajevima; reč je o brzopletim pokušajima da se na silu Boga, pre ishoda istrage, sagradi jedna matić-marković (sve troje: Mira, Ratko, Ivan)-vučićevska konstrukcija „protivdržavne zavere“. Odatle „Haško bratstvo“ i ostali „vrući paroli“; odatle „stotine hiljada plakata“ sa parolama protiv Haga, od kojih još nije pokazan niti jedan (odštampajte neki, zaboga!); odatle prenagljeni napadi na Demokratsku stranku Srbije, koja se – naravno – odmah podigla na zadnje noge da se idiotskim izjavama svojih čelnika iskompromituje još više. Ali: jedna je stvar šta Koštunica, Samardžić, Maršićanin i mlađani Mihajlov misle i povremeno kažu, a sasvim je druga stvar optužiti ih da su deo zavere za ubistvo Zorana Đinđića, oprostite, molim. Ono što su pomenuta lica do sada javno rekla na razne relevantne za ovaj slučaj teme već je dovoljno neukusno, nepristojno i nevaspitano; ali to ne znači da su ta lica umešana u zaveru – dok ne budu donete pravosnažne presude; nažalost, neukus, nepristojnost i nevaspitanje nisu krivična dela; nisu, opet nažalost, čak ni prekršaji. Nisu i nisu. To su političke greške koje će na nekim budućim izborima biti odgovarajuće kažnjene. Tu treba podsetiti na čuveni Fušeov prekor Napoleonu kada je ovaj sasvim miloševićevski dao ubiti jednog svog političkog protivnika (vojvodu od Angijena, na britanskom tlu; imao je i Napoleon svoju Udbu): „Veličanstvo, to što ste učinili gore je od zločina: to je greška!“. To što DSS od početka svira samo na onoj poslovičnoj „devetoj rupi od svirale“ tu jednu istu do bola smarajuću antihašku melodiju njihov je problem i eto ih tamo; ali – to nije dokaz za učešće u zaveri za ubistvo Zorana Đinđića i za prevrat koji bi na vlast doveo Legiju, Duću, Cecu i Ljilju Buhu. Ali ne: neko i dalje veselo tera političku kampanju, sve koristeći priliku. Pa ne može svako ko se dohvatio ručke na Zoranovom kovčegu sada da bude nedodirljiv i da radi šta hoće; pritom ne mislimo samo na Njega. Srbija je posle 5. oktobra i posle 12. marta zaslužila barem to malo – da joj ne vređaju elementarnu inteligenciju i običnu pristojnost. Malo li je bilo prodatih, arogantnih i nesposobnih šefova Državne bezbednosti i načelnika Generalštaba; trebaju li nam još i nesposobni i pritom još i arogantni šefovi Agitpropa? Uostalom: treba li nam uopšte Agitprop, ovakav nezgrapan, tup i bahat pritom?

Ah, da: Nebojša Pavković, sećate ga se, onaj sa farbanom kosom, nekretninama i ženom Glorijom, onaj što je poklanjao okolo pištolje CZ-99 sa ugraviranom slikom svog lika (ograničena serija od 50 komada, posebno numerisanih, sa sve pratećom diplomom), setio se u pritvoru da je od Slobodana Miloševića (sećate ga se: stalno je išao okolo u društvu Sente Milenkovića) dobio usmeno naređenje da vojni helikopter stavi na raspolaganje budvanskim atentatorima na Vuka Draškovića, u junu 2000. godine, dakle: Dući Spasojeviću, Kumu, Japancu i još nekima, koji su dobili i vojne legitimacije i uniforme – po Pavkovićevom naređenju. „Pobednik nad NATO-om“ ostaje u pritvoru dok se ne rasvetle detalji lanca komandovanja: od Slobe do njega, od njega do RV i PVO, pa do pilota i kabinskog osoblja. Vrhovni savet odbrane smenio je šefa Vojnog kabineta Predsednika i postavio novog, što je logična mera; penzionisan je i gen. Zlatoje Terzić, predsednik fantomske Komisije Generalštaba za saradnju sa Haškim one iste komisije u kojoj je za lepe pare sedela ekipa blaženih vojnih penzionera „patriotskog nastrojenja“, pa i gen. Milan Gvero, šef propagande Ratka Mladića 1992; to je onaj koga je iz SSNO-a maja 1992. otkomandovalo u Bosnu, Mladiću, jer više nisu mogli da ga gledaju; čak ni oni. Najvažnije od svega: VSO je naredio reorganizaciju vojnih službi bezbednosti i njihovo premeštanje u Ministarstvo odbrane SCG, gde im je i mesto i gde su bile od 1946. do 1992. Očekuje se temeljita čistka dosadašnje Uprave bezbednosti GŠVJ od svih saradnika gen. Aca Tomića (trenutno u pritvoru). To će biti zanimljiv posao, mada manje opsežan nego u slučaju nekih drugih službi, jer je Uprava bezbednosti nekako uspela da sačuva profesionalni integritet kroz sva ta burna vremena. Aco Tomić je za sve što ga je snašlo uglavnom sam kriv; mogao je da odbije i zato će se kola slomiti na njemu.

Ah, da: u utorak uveče pustilo je iz pritvora Milovana Brkića, novinara, od pre neki dan na brzaka i odjednom izbačenog iz NUNS-a. Sud je „imao u vidu Brkićevo svečano obećanje da se više neće baviti novinarstvom na teritoriji Srbije i Crne Gore, kao i da će gledati da emigrira što pre može u neku drugu državu“; pa neka neko kaže da naši sudovi nisu puni hrišćanskog milosrđa! Neka Bog bude na pomoći toj državi u koju Milovan Brkić emigrira; neka ga ipak prime, kao znak dobre volje prema ovoj demokratskoj Srbiji i njenim naporima da se uljudi.

Ah, da: uhapsilo je i lice poznato kao „Aca Lukas“. To je onaj u čijim estradnim hitovima dominiraju bela boja i beli prah, onaj koji je u nedoba sa udovicom Ražnatović sarađivao na „Projektu 2000“, baš nekako pred preranu tragičnu smrt Željka Ražnatovića, što je dovelo do propasti „Projekta“.