Dragan Velikić je srpski pisac čije su sve knjige prevedene na nemački jezik, a pojedine i na još petnaest jezika. Roman Ruski prozor, za koji je dobio Ninovu nagradu i nagradu „Meša Selimović“, najviše je prevođeno Velikićevo delo. Dragan Velikić je obavezni reprezent srpske književnosti na inostranim sajmovima, i često pozivan učesnik evropskih književnih tribina. Bio je i ambasador Srbije u Austriji.
„VREME„: Da li bi se u književnosti moglo govoriti o uzajamnom uticaju između Evrope i nas?
DRAGAN VELIKIĆ: Čini mi se da je to vidljivije u pozorištu i na filmu. Taj uzajamni uticaj. Mislim na istinski velike autore, a ne na korektne zanatlije, na dela koja su pre fenomeni svog vremena, a manje umetnost. Imam uvida u savremenu književnost, čitam na tri jezika, međutim, pisca formata Tomasa Bernharda ovo vreme još nije dalo. Dobro, imamo Elfridu Jelinek, jedan snažan, originalan glas. Tu je fantastični Zebald. I sigurno da u svakoj književnosti postoje veliki pisci, ali pitanje je da li će izazvati dovoljno medijske pažnje da budu prevedeni na druge jezike i stignu do svojih potencijalnih čitalaca. Ne mislim na armije fanova, već na prave čitaoce. Međutim, danas su mediji trafo-stanice. Na tržištu se nameće i prolazi ono što formatizuje prosečna novinarska pamet. Zato imamo fenomen svetskih veličina ala Murakami ili Pamuk, koji su pristojni pisci, ali daleko su od književnih veličina. Oni u literaturi nisu ekvivalent jednog Almodovara ili Majkl Lia, Larsa fon Trira ili Majkla Mura.
Susreti pisaca, i ostalih profesija iz kulture, iz drugih zemalja i Srbije su česti. Čini se, češće ih inicira Evropa nego mi. Da li je jedini razlog novac? Da li ti susreti i razgovori umanjuju naš evroskepticizam? Da li saradnja inostranih i naših pisaca, koja je najčešće samo prijateljska, ima uticaja na približavanje?
Naravno da je novac uslov za susrete koje pominjete. Meni je poznato kako se to odvija na nemačkom govornom području. Svako malo veće mesto u Nemačkoj i Austriji ima tzv. literaturhaus (dom književnosti). Organizuje susrete sa stranim i domaćim piscima. Strano mi je razmišljanje u kategorijama evroskepticizam ili evrooptimizam. To što jesam je ukupan zbir svega na čemu sam se formirao, što čini moj pogled na svet. Pisac, za razliku od filmskog reditelja, nema potrebu da animira strane i domaće fondove, da neguje dobre odnose sa tajkunima i političarima da bi stvorio svoje delo. Naravno da je komunikacija važna. Bez duhovne razmene tonemo u autizam.
Vi ste jedan od najčitanijih i najtraženijih srpskih pisaca u Nemačkoj. Da li biste, recimo na primeru Ruskog prozora, mogli da odredite šta je evropskom čitaocu prijemčivo iz naše zemlje?
Ne postoji evropski čitalac. Evropejac postoji na aerodromima i u fri šopovima. To je onaj tužni, nasmejani tip koji bira knjige na isti način kao i sendviče u celofanu. Međutim, pravi čitalac je uvek poseban. Svaki jezik ima takve čitaoce koji su svetovi za sebe. Oni uživaju u avanturi otkrivanja novih knjiga i pisaca. Nastup Srbije ove godine na Sajmu knjiga u Lajpcigu je pokazao da naša književnost ima takvu publiku.
Da li srpska kultura za Evropu znači „ruski prozor„, fortočku, prozorčić koji služi da u prostoriju uđe svež vazduh, ali ne i vazduh koji će promeniti temperaturu prostorije?
U Nemačkoj su dobro udahnuli Tišmu. I Kiša. I Albaharija. Ozon iz Srbije tek dolazi.
U vreme dok ste bili ambasador u Austriji, po kojim kriterijumima ste birali čime i kako predstaviti našu kulturu?
Ambasada nije kulturni centar. Međutim, zahvaljujući sjajnoj ekipi diplomata, srpska ambasada je funkcionisala i kao kulturni centar. U Beču smo svakog novembra održavali Festival srpskog filma, naša pozorišta su često gostovala u austrijskoj prestonici. Organizovali smo i nastup Beogradske filharmonije, dakle, kriterijum je bio kvalitet.
Od kulture se očekuje da nas približi Evropi i da nas, istovremeno, učini autonomnim. Kako se to radi? Da li je to moguće?
Ako ste autentična kultura onda ste autonomni. Ako imate šta da kažete, onda i postojite. Besmislena je bojazan da bi se mogli pretopiti i izgubiti integritet. Književna dela nisu cipele koje italijanske firme proizvode u Šapcu. Možete roman napisati u Londonu i o Londonu pa da ostanete pisac srpske literature.
Tema dodatka: Kulturni identitet i srpsko-evropska kulturna saradnja
Tekstovi:
Uvod: Jedinstvo razlika
Ostali intervjui: Vida Ognjenović, Vladislav Bajac, Branko Cvejić, Jovan Ćirilov
Kulturni centri: Italijanski institut za kulturu, Gete institut
Mapa
Ceo dodatak u PDF-u
Ovaj dodatak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
