Ovde više nikoga nema

Nema velikih dela bez velikih žrtava – ova misao opevana je u jednoj od najlepših pesama pretkosovskog ciklusa „Zidanje Skadra“. Tri brata Mrnjavčevića tri godine zidala Skadar, za tri godine ne mogaše ni temelj podignuti, a kamoli grada sazidati. Ono što trista majstora za dan ozidaju, to vila za noć sruši (jer noću se najbolje ruši). Analiza antagonizma vile i Junaka ukazuje na to da do sukoba može doći ukoliko Junak ugrozi njen prostor. Mrnjavčevićima, koji pokušavaju da izgrade Skadar i time narušavaju demonski prostor, vila se javlja sa planine, viče i doziva, tražeći prinošenje žrtve, više od dve trećine vlasništva nad projektom koji se gradi na zemljištu vrednom 700 miliona evra, zakup na samo 99 godina uz mogućnost konverzije prava korišćenja u pravo svojine, ekskluzivno pravo izgradnje u narednih 30 godina u strogom centru Beograda, zaobilazak srpskih zakona i ograničenu mogućnost države da u tom pogledu interveniše u budućnosti. Junak je sve kritike na račun ovog projekta nazvao besmislicama i glupostima, napominjući da će umesto „straćara“ desna obala Save postati „divan deo“ kome će se radovati „svi Beograđani“.

KRUG LOŽIONICE: „Drugarica mi je bila skoro i zafalio mi je šećer za kafu. Uzela sam šoljicu da odem i pozajmim od komšinice, ali sam onda shvatila da nema više nikog. I počela sam da plačem“, priča Viktorija Rakić, jedna od poslednjih koja je ostala sa porodicom u Krugu ložionice, čekajući konačnu odluku. Iseljavanja su krenula brzo i tiho, praćena momentalnim rušenjem kuća. Već početkom godine ostalo je tek pet domaćinstava. Ljudi su masovno potpisivali nepovoljne ugovore, koje im je Direkcija za javno i građevinsko zemljište grada Beograda preko noći nametnula.

„Kad je izašla sva ta priča oko tog ugovora, ljudi su se uplašili. Ugovor je uglavnom na godinu dana, retkima i na pet, nakon čega moraju da se isele. Oni su svi potpisali taj ugovor u nadi da će možda dobiti mogućnost otkupa, što je čisto verovanje na reč državi“, objašnjava Milica Stojanović. Njena porodica je u prvom krugu pregovora sa Direkcijom odbila da potpiše ugovor.

„Bio je slučaj sa jednom ženom ovde koju su maltene nasilno iselili. Rekli su joj ili stvari na ulicu ili će je oni preseliti. Dali su joj stan koji su oni izabrali i tu je smestili“, dodaje Miličin suprug Mitar Ilić. Ilićevi su bili odlučni u nameri da tuže Železnicu, pa i državu ako treba, te da izađu pred sud u Strazburu. Međutim, jasno im je bilo da niko od njih nema tu finansijsku snagu da pokrene spor, a kamoli da ga izgura do kraja. Sa sinom Mihailom su živeli naspram Ložionice sve do početka ove godine kada su i oni konačno iseljeni.

Nakon što mu je određen stan izuzetno male kvadrature i samo na godinu dana, bivši radnik Železnice u penziji Mladen Nikolić ponudio je Direkciji da ga se pisanim putem odrekne, samo da se ovo sve završi. „Ja sam 38 godina bio u radnom odnosu, 25 godina sam plaćao Fond za stambenu izgradnju, gde su moje pare od toga? Ja ne tražim od vas ništa, nikakav stan, samo mi vratite moj novac“, gorko će kroz smeh. Nakon što mu je otvoreno rečeno da će mu isključiti vodu i struju i doći sa policijom da ga isele, penzioner je spakovao stvari i na kraju kafkijanskog procesa preostalo mu je samo da čeka. Prema nacrtima famoznog projekta stara ložionica bi trebalo da bude uređena kao muzej. „Ko zna kad će i ovo doći na red da se renovira. Verovatno kao i Prokop. Kad sam došao da radim na Železnicu osamdesete godine, Prokop je bio počeo da se gradi“, priseća se Nikolić.

„‘Mene će odavde samo mrtvog da iznesu’, i tačno je tako i bilo“, neutešna je Sanda Kuzmić. Mesec dana nakon što su potpisali ugovor i neposredno pred iseljenje u Gostivarsku, Sandin suprug je preminuo. Iako su imali rešenje potrebno za potpisivanje ugovora na pet godina, prinudni smeštaj su dobili samo na godinu dana, a uz obrazloženje da vagoni kao mesto prebivališta nigde ne postoje. „Kako ne postoje, kako smo onda prijavili prebivalište i dobili lične karte?“, pitala je Sanda. Napušten vagon je 25 godina bio utočište bračnom paru Kuzmić, ali i mnoštvu mačaka i pasa koje je Sanda volela i hranila. Nema srca ovde da ih ostavi, nema srca da ostavi ono što je ovde imala. Iako spolja neugledan, vagon je u sebi krio istinsku toplinu doma, a danas je prazan.

GOSTIVARSKA: Podno ulice, skrivene iza betonskih zidina, uzdiže se nekoliko šestospratnica. Građene jedna do druge, spojene lavirintom ograda i stepenika kao da pokušavaju da zbliže razdvojene komšije.

„Ne mogu ovde, nisam navikla. Ispod Gazele smo od neke ‘83. godine, tamo su se i deca rodila. Nakon 35 godina dali su nam ovo, na godinu dana. U ovom malom stanu smo nas sedmoro“, objašnjava Ružica Antić. U Gostivarsku se preselila u aprilu sa sinom, snajom i četvoro dece. Iako stan ne odgovara veličini njihove porodice, spremni su da se za njega bore. Deci nedostaju dobro poznata mesta i drugovi. „Sve je srušeno, izravnjeno. Ranije je bilo lepo. Zovemo drugare, po ceo dan se vozimo, igramo fudbal, šetamo se, pravimo bunkere“, kažu unuci Stefan i Danilo, koji svaki dan idu da se igraju u svoj stari kraj.

U susednoj zgradi Marko Stanković svoje parče državne milostinje deli sa sestrom Mirjanom. Ona je ovde došla sa ćerkom Majom nakon što su njihovu kuću srušili bez prethodne najave. „Da mi nije brata, ja bih sad sa detetom bila na ulici. Oni su dobili naređenje da mora da se ruši hala, prošli svi rokovi, ali trebalo je da mi jave“, priča Mirjana. Od 2009. godine je sa ćerkom živela kod brata u Krugu ložionice, zbog bolesti i potrebe za redovnim kupatilom. Za korišćenje srušene prostorije imala je zvaničnu dozvolu od Železnice. Uprkos tome, majci i ćerci nov smeštaj nije dodeljen.

Maja i Darko su bili najbolji drugovi. Kad se Darko odselio, ona je bila na selu, gde ju je i dočekala ova vest. „Ja sam tamo i plakala, jedva sam čekala da se vratim. Ali sećam se da je on često dolazio u taj kraj, kod bake Evice“, ispričala je Maja.

Evica Aleksić sada živi u jednoj od zgrada u Gostivarskoj. Na Železnici je radila od ‘82, a ‘87. je i ona dobila smeštaj u Krugu ložionice. Predala je dokumentaciju advokatu i tužila Železnicu. „Ako tamo nije smelo da se stanuje, što me nisu isterali odmah? Ni mesec dana nisu morali tamo da me drže“, pitala se ona. Baka Evica je sa svojom porodicom živela u Krugu ložionice oko 30 godina. Osmoro unučadi je tu dobila. „Sutra ako umrem, šta će moje dete? Ne tužim ja Železnicu da mi stan pokloni. Ne tužim državu što me raselila što gradi grad na vodi. Ja tražim na otkup, da stan kupim i posle da ima moje dete pravo tu da živi“, rekla je baka Evica, čiji je jedan deo porodice raseljen u Denkovu baštu.

DENKOVA BAŠTA: Ulicom Gospodara Vučića, pa kroz Vučićev prolaz, negde u tom kraju raseljeno je nekoliko porodica. Koreni su im počupani, pa se čeka ko će se primiti, a koga će izbaciti.

„Neće im niko odavde tek tako lako izaći. Odozdo su nas nekako i izgurali. Ali odavde sigurno neće“, odlučna je Zorica Ivović. „Otišla sam u penziju da proživim malo na miru, a sad su veći stresovi nego kad sam radila. Ovo dete ide u školu, treba da misli na knjigu, a ona opterećena – jao tata, šta će biti s nama“, rekla je ona. Seća se kako je Vučić posećivao njihov kraj kod Gazele i obećavao kule i gradove. Doduše, na tome zaista i radi. „Dobro je što je on nas raselio odatle, nisu bili najbolji uslovi. Ali da nas je raselio adekvatno, da mi imamo neki svoj mir. Ovo je potpuna neizvesnost. Svako jutro čuješ neku novu priču, i onda, naravno, pritisak raste“, požalila se Zorica.

Ivovići su prihvatili stanove koji su im dodeljeni. Izborili su se za dva stana u istoj zgradi, kako bi porodicu održali na okupu. „Ovo su stanovi stvarno dobri. Rekao sam im, dajte ključeve, u redu je. Jer nemaš kud. Mogli su nas razbacati po Zemun Polju, Borči, Ovči, Barajevu, napraviti haos sa porodicom“, objašnjava Milan Ivović. Naglasio je da teška borba za pravo tek sad počinje. Njegov advokat je odustao, rekavši da ovaj spor ne može da se dobije. „Ovo je sve rađeno planski. Sami su sebi zakon krojili, Zakon o eksproprijaciji zemljišta je pogažen, narod su raseljavali kako njima odgovara“, rekao je Ivović, jedan od retkih čija je porodica stan dobila na pet godina. Zajedno sa suprugom i sinom imaju sto godina radnog staža u Železnici Srbije. Smatraju da su za ovog života zaradili barem za jedan komforan stan.

Jevtićevi su u maju dobili presudu protiv Železnice. Na novoj adresi su od septembra prošle godine, a račun za struju nisu dobijali skoro godinu dana. Zoran Jevtić je bezbroj puta išao u Direkciju i Elektrodistribuciju, pisao zahteve i molbe, bio slat sa jednog mesta na drugo, dobijao nepotpune informacije, da bi se na kraju proces ipak okončao. „Problem je bio u tome što se Direkcija nije odjavila sa tog mernog mesta, pošto su oni vlasnici stana, te smo svaki put strahovali da nam ne isključe struju“, objasnio je on.

U susednoj zgradi žive Božići. Kada su svojevremeno hteli da podnesu zahtev za dobijanje stana, Železnica ih je odbila uz obrazloženje da već imaju nužni smeštaj. Sada su se našli u neobranom grožđu – ni stana, ni sigurnog nužnog smeštaja. Desanka Božić kaže kako su u prethodnom prebivalištu struju plaćali do 2008. i onda prestali. Tražili su da im se ugrade satovi, ali je Železnica odbila. „Bunila sam se mnogo puta i dobila odgovor da gledam svoja posla. Gde idu te pare, kome mi plaćamo struju? Neka Železnica pokaže gde su te pare“, zahtevala je Desanka. Prisećala se života u Krugu ložionice i jedne zvanične posete. „Darko i Maja su se slikali sa Vučićem za novine, kad je bio dole i rekao je – ja ako dođem na vlast, niko neće biti na ulici. Svi ćete imati stanove. Deco, to vam ja obećavam. Tad je još bio u radikalima“, ispričala je ona.

AKCIONI PLAN: Preko pruge vodi neugledna staza daleko od očiju. Ne zalazi tu niko osim meštana i Junaka zalutalog u vreme predizborne kampanje. Tu, nadomak Gazele, u nekadašnjim napuštenim prostorijama JP Železnice Srbije i po kojem trošnom vagonu ušuškali su se domovi. Deca su se igrala po kraju, komšije sedele ispred kuća, klempavi psi i mačke bili oko njih.

To su bile ruševine, pod i zidovi puni nafte. Ljudi su mnogo uložili, dizali kredite, uveli vodu, struju, betonirali, krečili, popločavali, menjali krovne konstrukcije, od golih zidova napravili pristojne kuće za svoje porodice.

Svi imaju potvrdu ili rešenje o nužnom smeštaju, koje im je izdala Železnica. U akciji raseljavanja sa Direkcijom za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda potpisivali su ugovore na godinu dana ili retko pet godina. U svim ugovorima, koje smo dobili na uvid, stoji da je smeštaj korišćen bez pravnog osnova. Advokatica Anđelka Dimitrijević kaže da nije jasno koji su kriterijumi prema kojima Direkcija dodeljuje stanove. „Kriterijumi nigde nisu navedeni. Kad se zaključuje ugovor na određeno vreme, kad o zakupu stana na neodređeno vreme? Imam jedno pravosnažno rešenje za predlagača Slobodana Veličkovića i podneli smo zahtev Direkciji da zaključi ugovor o otkupu stana. Za nekoliko slučajeva su već zakazana ročišta“, rekla je ona.

Rešenjem zamenika gradonačelnika grada Beograda od 26. juna 2015. godine formirana je Radna grupa za izradu i praćenje realizacije Akcionog plana raseljavanja porodica koje žive na području obuhvaćenom projektom izgradnje „Beograd na vodi“.

Aprila 2015. godine urađena je anketa kojom je obuhvaćena 131 porodica (398 lica). Prema ovoj anketi 61 odsto ljudi je u naselju boravilo 20-30 godina, 20 odsto preko 30 godina. U radnom odnosu je 62 odsto, dok je 20 odsto njih u penziji, a 26 porodica spada u socijalno-ekonomski ugrožene. U anketi je postavljeno i pitanje o željama za budućnost. 131 porodica je izjavila da želi smeštaj.

Što narod poželi, to vila, uz sopstvenu interpretaciju, i dodeli. I tako je na prevaru u kamen temeljac zazidana nevina žrtva, ostavivši joj samo prorez za oči,

da ćutke gleda kako Junak i njegovi ljuti lavi dovršavaju svoje epohalno istorijsko delo i likuju pobedi nad demonskim prostorom.

PUSTOŠ I PRIVREMENI SMEŠTAJ: Fotografije Mine Delić snimljene u periodu 2014 – 2016.