Ova vlast nema svetlu budućnost kako god da se izbori završe

Iako je nastup Jelene Pavlović studentskom pokretu naneo više štete nego koristi, deluje da pokret može da izdrži povremene ideološke kontroverze, ali samo dok one ne postanu centralna tema kampanje. Tada mogu da predstavljaju ozbiljnu pretnju jedinstvu i podršci.

Skup u Beogradu pokazao je da partijska mašina SNS-a možda nije toliko moćna kao nekada, ali da i dalje funkcioniše, a preko medija pod njihovom kontrolom skup je prikazan tako da će tvrde pristalice režima biti zadovoljne. Opozicija bi najveće šanse za promenu vlasti imala kroz objedinjavanje oko studentske liste i umerenog predsedničkog kandidata koji ne polarizuje birače, dok bi rasipanje glasova na više opozicionih kolona išlo u korist vlasti. Iako režim pojačava represiju i pritiske na protivnike, to zapravo predstavlja znak njegove slabosti.

Ovo su akcenti iz razgovora koji smo vodili sa politikologom Aleksandrom Ivkovićem, istraživačem u Centru savremene politike i doktorandom na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

VREME: Kakvi su vaši utisci posle dva skupa, onog naprednjačkog u Beogradu i onog studentskog u Kraljevu? Režim je uložio baš mnogo truda, ali se čini da rezultati nisu ni približno adekvatni trudu, bez obzira na silne autobuse koji su tog dana jezdili ka Beogradu i veliki medijski “hajp” koji je pratio skup.

Očigledno je da ne treba održavati političke mitinge na 40 stepeni, a činjenica da niko, uprkos vrućini, nije odustao od skupova kako se to ne bi protumačilo kao znak slabosti – pokazuje da su glavni akteri već uveliko zauzeli niski start pred izbore. S druge strane, ne bih u potpunosti povlačio paralelu između ta dva skupa, jer je skup vlasti u Beogradu bio direktan odgovor na studentski skup na Slaviji u maju, dok Kraljevo može da se okarakteriše kao jedan od skupova manjeg obima koji se dešavaju u intermecu između velikih događaja studentskog pokreta. Takve skupove je pokret, na primer, imao početkom ove godine u više gradova u Srbiji.

Skup na Slaviji bio je vrlo važan za studentski pokret jer je pokazao da, uz dobru pripremu, on i dalje može da okupi ogroman broj pristalica, čak i kada se ne očekuje da će skup sam po sebi biti neka prekretnica. Skup SNS-a u Beogradu pokazao je da partijska mašina možda nije toliko moćna kao nekada, ali da i dalje funkcioniše, a preko medija pod njihovom kontrolom bio je prikazan tako da će tvrde pristalice SNS-a biti zadovoljne. U tom smislu, rekao bih da iz prve polovine ove godine izlazimo u manje-više istom odnosu snaga u kojem smo u nju ušli. Prošlu godinu možemo opisati kao veliku političku ofanzivu protivnika vlasti, predvođenu studentima, koja je uspela znatno da ojača svoj položaj pred buduće izbore. Ove godine, za sada, frontovi političke borbe uglavnom su zamrznuti, i svaka strana radi na pripremi svojih pristalica za konačan izborni obračun.

ALEKSANDAR IVKOVIĆ: Skup u Kraljevu je prouzrokovao mnogo jakih emocija na antivučićevskom političkom polu, pre svega zbog obraćanja Jelene Pavlović, bivše članice pokreta “Mi – snaga naroda”. Smatra se to snažnim zaokretom udesno.

Skup u Kraljevu je bio još jedan događaj koji testira granice ideološke fleksibilnosti studentskog pokreta, što se uvek dešava kada na agendu dođu identitetska pitanja, u ovom slučaju Kosovo. Mislim da su u pravu oni koji kažu da se na tim temama ne može pobediti vlast – ali studentski pokret do sada i nije pokušao da od tih tema napravi centralni deo svoje kampanje. Oni su se o njima oglašavali s vremena na vreme, i u tim situacijama zauzimali stavove koji su “mejnstrim” u srpskoj politici – što je za jedan deo građana neprijatna činjenica, ali jeste činjenica. Dokle god ostane tako, deluje da ne postoji preveliki rizik da se pokret raspadne ili da se njegove pristalice ozbiljno podele.

Zanimljivo je primetiti da je taj pristup – centralna tema kampanje je nešto drugo, a identitetska pitanja se javljaju kao prateća poruka u skladu sa većinskim javnim mnjenjem – zapravo pristup Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke, jer im je on i omogućio da dominiraju centrom političke scene Srbije više od deceniju. Kampanja studentskog pokreta u tom smislu deluje kao neki odraz u ogledalu – što se građanima kojima su ove teme najvažnije verovatno neće svideti, ali sa stanovišta osvajanja što veće podrške na izborima ima smisla.

Da, ali poslanica Pavlović je izuzetak i u smislu da su političari počeli da govore na studentnskom protestu, što ranije nije bio slučaj.

Što se tiče njenog nastupa, priznajem da do sada nisam pažljivo pratio njen rad, ali deluje da je njeno pojavljivanje nanelo više štete nego koristi studentskom pokretu. Doduše, ovo nije prvi put da se problematizuju stavovi i uloga pojedinaca koji se vezuju za studente, a oni su do sad uspevali da očuvaju princip da se pokret ne svodi ni na jednu ličnost, tako da pojavljivanje kontroverznih pojedinaca nije imalo dugoročne efekte.

Navikli smo da Vučić svašta priča i da se ne treba previše obazirati na njegove često, blago rečeno, kontradiktorne izjave. Ipak, ovoga puta se čini da je neka odluka donesena i da će se on “povući” sa mesta predsednika, sa očiglednom namerom da postane predsednik vlade. Možete li naslutiti kakav je generalno plan naprednjaka, kada će onda biti raspisani predsednički a kada parlamentarni izbori?

Verujem da bi vladajuća koalicija, kada bi sutra bili održani izbori, imala više šanse na parlamentarnim nego na predsedničkim. Na parlamentarnim i sa manje od pedeset odsto može da se osvoji većina mandata ako na drugoj strani dođe do većeg rasipanja glasova, dok na predsedničkim to automatski znači drugi krug, u kojem bi favorit ovog puta gotovo sigurno bio izazivač vlasti. Prema tome, meni sve najave o prevremenim predsedničkim izborima nemaju smisla, jer ne vidim na koji način rastu šanse kandidatu vlasti ako se oni održe, na primer, u oktobru umesto u aprilu. Deluje mi da te najave više služe da Vučić stvori utisak kako on diktira tempo, da mobiliše svoje pristalice zbog mogućnosti da ga “izgube” i da generalno unese šumove i zbunjenost u opozicionu javnost.

Strategija koja ima najviše smisla iz perspektive vlasti jeste da održe parlamentarne izbore pre predsedničkih, pokušaju na njima da pobede i onda time eventualno demorališu pristalice opozicije i povećaju sebi šanse i na predsedničkim. Da li to mogu da izvedu do kraja ove godine, ključno je pitanje, za koje verovatno još uvek ne postoji konačan odgovor. Sva istraživanja koja smo do sada videli ukazuju na to da prvi put postoji mogućnost da vladajuća koalicija ne osvoji većinu u parlamentu, a odluka će verovatno biti doneta u narednim mesecima, u zavisnosti od stalnog merenja rejtinga i pozicioniranja protivničke strane.

Neki bi se složili sa vama, ali kažu da režim planira da prepusti predsedničko mesto drugima, a zadrži kontrolu nad vladom i parlamentom. Novi predsednik bi bio meta režimskih napada, a preko njega bi se dezavuisali i studentski pokret i opozicija. Ima li u tome nekog smisla?

Mislim da možemo računati na sve osim na to da režim prepusti neku funkciju bez ozbiljne (i prljave) borbe, što može posvedočiti svako ko je pratio izbore i za mesne zajednice, a kamoli nacionalne izbore u Srbiji od 2012. Predsednik republike koji je opoziciono nastrojen u odnosu na aktuelnu vlast po svojim ustavnim ovlašćenjima ne bi mogao da vodi politiku zemlje, to je tačno, ali bi mogao znatno da uspori agendu vlasti vraćanjem zakona u parlament, mogao bi da na diplomatskom nivou postane dugoočekivana “druga strana” iz Srbije i, ako bi pametno koristio simbolički kapital predsedničke funkcije, postane popularnija politička ličnost od Aleksandra Vučića – a to bi znatno uticalo na političke procese u zemlji, i to u nepovoljnom pravcu po SNS.

Ko bi bio idealan kandidat studentskog pokreta i opozicije? Deo opozicije je najavio da će podržati studentskog kandidata. Ne mislim, naravno, na ime kandidata nego na tip ličnosti i njegov društveni i medijski habitus.

Jedini zadatak tog predsedničkog kandidata jeste da ne odbija (skoro) nikoga od protivnika vlasti, kojih po svim istraživanjima trenutno ima više od pristalica vlasti. To, dakle, treba da bude osoba koja ima umerene stavove o ključnim pitanjima, koja nema nikakvu ozbiljnu aferu u prošlosti i koja će biti percipirana kao patriota i ujedinjujuća ličnost. Ona ne mora da ima sijaset vrlina, samo je bitno da nema očiglednih mana. Vlast će, naravno, provući bilo koga kroz medijsko blato, ali ono se neće jednako “primiti” na svakoga.

Pristižu rezultati istraživanja političkih preferencija građana. Neki se objavljuju u medijima, a neki bogami pristižu i neformalnim putem, s obzirom na to da naručioci istraživanja iz nekog razloga ne žele da se ona javno objavljuju. Rezultati su, naravno, različiti, ali je jasno da je studentski pokret postao najsnažnija opoziciona grupacija. Kada tumačimo ove rezultate i procese, razgrnemo maglu, koji bi po vašem mišljenju bio najadekvatniji odgovor antivučićevskih snaga na izborima? Jedna lista i referendumska atmosfera ili se režim može promeniti u sadejstvu više kolona?

Rekao bih da je ideja o sadejstvu nekoliko kolona sada već u dobroj meri deplasirana. Prvo, jasno je da na desnici neće doći do jedinstvenog nastupa koalicije NADA i stranke doktora Nestorovića. To je, doduše, bilo poprilično očekivano, a i opozicioni status Nestorovića vrlo je upitan. Stvari na tom polu deluju zacrtano i postoji ozbiljan rizik od rasipanja bar dela tih glasova. U toj situaciji, najbolji scenario za pristalice promena bio bi da studentska lista pokupi što veći broj tih glasova i time umanji štetu od njihovog rasipanja.

Na drugom polu smo imali situaciju u kojoj, da su stranke koje su činile koaliciju “Srbija protiv nasilja” – bez DS, koja je rešila da podrži studente – dogovorile zajednički izlazak i krenule u kampanju komplementarnu sa studentskim pokretom, cenzus za takvu listu ne bi bio upitan i tu bi moglo da se govori o sadejstvu makar te kolone i studentske liste. Međutim, sada deluje da se razmatra mogućnost dve liste na tom polu, jedna oko SSP-a, a druga oko NPS-a. Ukoliko to zaista bude scenario, to će gotovo sigurno proizvesti antisinergetski efekat: te dve liste će odvojeno osvojiti manje glasova nego što bi osvojila zajednička lista, jer će deo glasača otići studentima. To će, onda, povećati šanse da te liste padnu ispod cenzusa, a da istovremeno, zajedno sa listama desnice, dovoljno okrnje studentsku listu tako da ne može da se takmiči za prvo mesto, što bi značilo da će od rasutih glasova profitirati lista vlasti.

Možda još postoji dovoljno vremena da makar na ovom polu dođe do dogovora kako bi se izbeglo više od jedne liste, ali to vreme opasno curi. Ukoliko takvog dogovora ne bude, te partije bi daleko više doprinele šansama za smenu vlasti povlačenjem u korist studentske liste.

Kada se raspišu parlamentarni izbori, studenti će morati da izađu sa imenima osoba koje se nalaze na njihovoj listi. Neki smatraju da personalizacija (i režimski atak na njih) može umanjiti rejting studenata, a neki pak da dobro selektovana imena mogu biti povod za njihov rast. Kako sve to vama izgleda?

Kao što sam već pomenuo u slučaju poslanice Pavlović, studentski pokret je do sada prilično uspešno sprovodio ideju da je pokret iznad svakog pojedinca i da niko ne može da se nametne kao dominantna ličnost. Zbog toga ne očekujem da će objavljivanje imena znatno uticati na podršku studentima ni u jednom smeru. To smo videli i u slučaju lokalnih izbora na kojima su učestvovale liste koje je podržao studentski pokret, a koje je vlast napadala zbog činjenice da na njima nema studenata, kao i zbog ranije iznetih stavova određenih kandidata. Nema naznaka da su ti napadi bili posebno uspešni. Naravno, bilo bi korisno za studentski pokret da na listi ima određen broj ljudi iz kojih se može nazreti i buduća vlada, jer će delu neodlučnih glasača biti potrebna poruka da nakon promena ima ko da preuzme vlast i da neće doći ni do kakvih potresa.

Da li vam se čini da je stalnim najavljivanjem parlamentarnih izbora Vučić na neki način ostvario cilj i demobilisao, odnosno umanjio javni bunt studenata i građana? Nekako se čini da studenti i građani veruju da su izbori, odnosno izborni proces – mesto i vreme kada će se desiti “konačni obračun” sa režimom. Da li je to dobar pristup?

To je jedini realističan pristup. I da Vučić nije najavljivao izbore, mobilizacija koja je obeležila prvu polovinu prošle godine nije mogla zauvek da se održava na tom nivo, i to je bilo vidljivo već na proleće, kada su studenti zatražili izbore i najavili učešće na njima. Da oni to nisu uradili, sva je prilika da bi studentski protesti danas bili samo lepa uspomena, dok bi se za njihovo nasleđe borila veća grupa fragmentisanih političkih aktera. Odlukom da fokus pomere na izbore, studenti su institucionalizovali svoju pobunu. To jeste urađeno na jedan vrlo neortodoksan način, ali je dovelo do situacije u kojoj danas imamo opozicionog političkog aktera koji čak i prema agencijama bliskim vlasti ima više od 30 odsto podrške, što se nije desilo ni u jednom momentu od 2012, kao i aktera koji je, na opozicionoj strani, u tehničkom smislu najspremniji za izbore do sada. A da li je i dalje dovoljno spreman, ostaje da se vidi.

S druge strane, povlačenje ljudi sa ulica dovelo je do snažnije represije režima, koja se sprovodi uglavnom na individualnom nivou. Ljudi koji su podržali proteste ostaju bez posla, na fakultetima, u gimnazijama, u administraciji. Akcija “simuliranje zvučnog topa” očigledno ima za cilj pravosudni progon i nekih studenata, za sada neimenovanih, ali i novinara, aktivista, opozicionara. Sve to prate režimski mediji, koji dosežu najviši nivo “krvoločnosti”, a istovremeno i zastrašujuća kampanja mržnje na društvenim mrežama, vrlo otvoreni pozivi na ubistva celih porodica “nepodobnih”. Da li sve to svedoči o snazi režima ili pak o njegovoj slabosti?

To govori o slabosti režima, odnosno o jačanju njegovih protivnika, i činjenici da smo ušli u njegovu završnu fazu, ali ta faza može da traje neko vreme. Zbog toga, nažalost, očekujem nastavak ovakvih poteza. Da se primetiti, doduše, da oni donose sve manje povraćaja u odnosu na uložene resurse.

Za kraj, može li Srbija da postane balkanska Belorusija?

U Belorusiji bi brojni aktivisti i demonstranti do sada bili osuđeni na višedecenijske zatvorske kazne, a studentski pokret bi bio sprečen da se kandiduje na izborima i verovatno stavljen van zakona. RIK bi izašao u deset uveče na izborni dan i saopštio da je lista predvođena Aleksandrom Vučićem osvojila 85 odsto glasova i svi bi to prihvatili. Mislim da ipak nećemo stići do takve situacije, jer nema dovoljno ljudi koji su iznutra spremni da prate režim na putu ka takvoj zemlji, a postoji i koliki-toliki obuzdavajući efekat spolja.

Ukoliko vlast SNS-a opstane i nakon sledećih izbora, pre bih rekao da je verovatniji gruzijski ili turski scenario, u kojem borba i dalje traje, ali ulozi za protivnike vlasti postaju sve veći. Mada i to bi, zbog geografskog položaja Srbije, bilo “lajt” verzija tih slučajeva. Sve u svemu, verujem da ova vlast nema svetlu budućnost kako god da se izbori završe, samo je pitanje koliko će tačno vremena proći do njihovog silaska i koliku će cenu društvo morati da plati do tada.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!