Nekoliko "pitanja o smislu šetanja" i već postojećih "objašnjenja s povodom" za anketno istraživanje SeConS-a (Grupe za razvojnu inicijativu) i Fondacije "Fridrih Ebert"
U redu, mediji treba da budu oslobođeni, politički sistem liberalizovan, javni novac kontrolisan… slažemo se! No, kakvu ulogu vi vidite za sebe u svemu tome i u onome što će, pretpostavljate, nastupiti kada se „izvučićete“?
Vi kažete da ste za zapošljavanje sposobnih, obrazovanih kadrova na važnim funkcijama. A kako oni to postaju pri ovakvom stanju obrazovanja, koje forsira nasleđivanje klasnih pozicija i privilegija, to se ne pitate?
Zalažete se za vladavinu eksperata, onih najboljih. A to što – da bi eksperti po vladajućim kriterijumima postali eksperti – moraju biti lojalni poslušnici svake ideologije i svakog režima, instrumentalni umovi, operisani od šire društvene svesti i odgovornosti, to vas ne zanima, vladavina takvih umova za vas je nešto poželjno? Hoćete li ohrabrivati svoju decu da se prilagode i uspeju u takvom sistemu, hoće li vam život proći u brigama i naporima da ih negde „ljuljnete“ tj. „zaposlite“, ili ćete ih prepustiti tržištu? Gde će se, u konkurenciji sa rastućom rezervnom armijom rada satirati pri gradnji što uspešnije karijere putem dodvoravanja i pokoravanja gazdama, karakterno razvijati pri sticanju veština korumpiranja, subordinacije, submisivnosti, nepotizma?
Vi naravno niste za to, taman posla, ali gde to postoji drugačiji svet rada na kapitalističkoj (polu)periferiji? Da, vi upirete prstom na kolonijalne metropole, sa divljenjem imitirate manire i stilove srednjih klasa imperijalističkog Zapada. A to što su svu svoju kulturu, znanje i imanje stekli poglavito na kolonijalnoj pljački i zločinu, to vas ne zanima? I što su na toj osnovi stvorili međusobnu mrežu ekonomske sigurnosti, dostupnosti medija, obrazovanja i političke moći, ekskluzivno za sebe i svoju decu, a što se onda predstavlja kao afirmacija „vrednosti ‘naših’ društava“. Da li biste da se i sami pridružite tom istorijskom i političkom globalnom bloku, da i vas dopadne neka kapljica od krvavih profita ekspanzije, otimanja i pokoravanja? Da li zato nosite evropske zastave i bivate tetošeni na hladnoratovski inspirisanim i ustrojenim medijima?
Da li ste već odlučili, hoćete li da se pridružite onoj polovini stanovništva koja je u jednom Njujorku na večitoj ivici siromaštva? Ili onoj desetini koja od tog siromaštva večito profitira i pritom ga reprodukuje, zataškavajući i ignorišući njegove uzroke svojim prosistemsko-srednjeklasnim politikama i vrednostima? Ok, razumljivo je ako hoćete da se pridružite ovoj desetini ili dvadesetini „najboljih i najuspešnijih“. Ali zar vas sve vaše znanje ne upozorava da tu nema mesta ni za sve vas koji ste sad na ulicama a kamoli za oportuniste i „nepolitične“, koji u vašoj klasi uvek dominiraju, a koji sede kod kuće i zevajući čekaju ko će da pobedi i upregne ih, tako zgodno nepolitične u svoje inače vrlo politične planove i poslove?
U vezi sa vašim nespornim kvalitetima, vašim veštinama i znanjima, vašom kreativnošću, da vas prvo podsetimo da ste vi sada tek prašinari, pešadija tekuće surove okupacije kako nasleđa tako aktuelnih i budućih kapaciteta lokalnih i globalnih znanja, veština, kreativnosti. Okupacije umreženih i upregnutih informacija, nauke, kulture, umetnosti od strane kapitala. Iako i sami vidite, i čujete, svakog dana i sata, kako i zašto sve to znanje ne uspeva pod takvom okupacijom da proizvede ni minimalno pristojan i dostojan život vredan čoveka: ne uspevajući da se izbori sa bolestima jer im se raduje kao novoj prilici za profit, sa beskućništvom jer ga tretira kao sredstvo za disciplinovanje radništva, sa nemaštinom, nezaposlenošću, neobrazovanošću, koji, svi zajedno, u pretećoj interakciji, one koji još imaju makar nešto da izgube održavaju u stroju, bilo autoritarnim pretnjama bilo snobovskim fantazijama.
Vi se i dalje tim znanjem hvalite i mašete zastavom prosvećenosti i racionalnosti. A naslovi poput „Working Class Kids Permanent Underachievement“, iz novina udruženja srenjoškolskih nastavnika jedne velike imperije, čine vas kakvim? Potajno srećnim? Ravnodušnim? Avaj, zato su vaša znanja tek upotrebljivi restlovi buržoaske prosvećenosti i racionalnosti, kojima je davno prošlo vreme bilo kakve progresivnosti i revolucionarnosti, evo, ima jedno dvesta godina… Za vas dakle nema i ne može ni biti rehabilitacije, uzalud skarabudženi zakoni za lickanje kolaboracije i zločina vaših istorijskih prethodnika, vernih sledbenika ondašnjih imperijalnih planova za rezervni ekonomski prostor, uzalud restitucije, glancanje srebrnine i naduvavanje trijumfalne kapije povratka privatnoj svojini i „slobodi govora“ (koja je u vašoj interpretaciji ionako tek sloboda prazne frazeologije) – u svoju odbranu i obnovu nemate baš ništa suvislo da kažete i uložite.
Vreme je dakle da kao klasa sami sebe ukinete (ionako ta vaša klasa postoji samo kao himera – zasenjivač i prigušivač klasne borbe između vlasnika i radnika, rada i kapitala) i pomognete čovečanstvu na putu u besklasno društvo, u kome će se vaše teško breme održavanja jednog nazadnog, nepravednog i zločinačkog sveta pretvoriti u osmišljavanje pravednog i svima dostupnog sveta razvoja i napretka individua i kolektiva, sveta svedruštvene (a ne buržoaske) pravde, sveta stvaralaštva u koji se svako može uključiti, aktivirati se i ostvariti kao jednako ljudsko biće, i sveta solidarnosti sa onima koje ni takav sistem možda neće dovoljno dobro podržati ili prepoznati. O svemu tome piše sve što treba u knjigama koje nećete više da čitate, makar bile, kao što je slučaj sa Marksovim, najcitiranije u od vas obožavanoj, zapadnoj naučnoj misli. Zašto ne čitate ozbiljne stvari već se zamajavate dubiozama i trivijalnostima koje onda dospevaju na vaše parole, u vaš govor, u vaše pesme i romane? Jedina stranka koja bi vas zaista predstavljala morala bi, za početak, da se i nazove po vama – Malograđanska stranka.
I šta sad, hoćete da se rehabilitujete, da budete još bolji u toj sramnoj ulozi koja vam je istorijski dopala, ne vašom ličnom krivicom, niko nije kriv za mesto i okruženje svog dolaska na svet i stasavanja u njemu, ali sa vašom svakodnevnom uklopljenošću, pomirenošću i saglasnošću sa takvom ulogom? U vezi sa kojom, tj. sa pripadajućim duševnim mukama, mucate svoje ispovesti i jadanja u vašim pozorištima, na vašim izložbama i po vašim književnostima. Nikako da izbacite nekog novog Igoa. Pa, kao u zamenu, škrabate i potpisujete i nekakav ugovor, onako usput, stojećki, kao neki trgovački putnici – prevaranti, (i) iz njegovih romana. „Ideje i ruta vaši, benzin i kola narodni“ – tu ste se valjda prisetili i Iljfa i Petrova! Ali imate i neke veoma jake razloge za takvo uzgredno muljanje, znate i sami da većina ljudi koja protestuje ne bi sa vašim političarima ni sela za sto, od sramote.
Evo, da ne bude da smo „skroz negativni“, nečeg konstruktivnog čak i po vašim shvatanjima poštenja i požrtvovanosti: neka vaš mecena g. Đilas vrati novac koji je „zaradio“ privatizujući i eksploatišući resurse javnog servisa u koji su generacije ulagale i stvarale ga. U njegovom slučaju, to je jedino oporezivanje koje se može nazvati „progresivnim“. Neka u slučaju preuzimanja vlasti pokaže i dokaže svoje menadžerske i trgovačke sposobnosti vodeći oglasni sektor javnog servisa, za pristojnu platu, a enormne profite koje je privatizovao i prisvajao neka stavi na raspolaganje zaposlenima, stanovništvu i generacijama koje dolaze.
Neka vaše stidljivo i oportunističko levo krilo Borko Stefanović prizna da je sistem socijalističkog samoupravljanja, sa svim svojim manama i maglama, bio jednu civilizaciju ispred današnjeg tlačenja i mučenja radništva i neka obeća da će učiniti sve da ga povrati u kad-tad podruštvljenoj proizvodnji i reprodukciji. Ne tražite od njega da to uradi odmah, da ne dobije nervni slom, samo neka jasno i glasno kaže da u ovoj zemlji ništa drugo i ništa manje od toga ne može biti misija ni najkorumpiranijeg neklasnog partijskog levičara. U suprotnom, neka barem prizna da kao buržoaski političar nema takve ambicije i znanja i da će mu zato biti potrebne ambicije i znanje radništva, zbog čega će odmah po preuzimanju vlasti ponovo otvoriti i javnim finansijama dugoročno održavati radničke univerzitete, sa aktivnostima i odeljenjima i u najmanjem radnom kolektivu i zabačenom mestašcetu SNS-ovske paukove mreže klijentizma i ucena. Pa da vidimo da li će i koliko ta mreža onda potrajati. Hoće li možda vladavina buržoaskog prava, „fer“ izbori gde su ljudi dnevno prestravljeni egzistencijalnim i emocionalnim problemima, slobodni mediji čijom slobodom komanduju interesi političke i ekonomske oligarhije, dovesti u pitanje potčinjenost radnika u kompanijama, zaposlenih u drugim oblastima, i ključni oblik raspodele dohotka? Hoće li se Stefanović zalagati za uključenje prava radnika i radnica u međunarodne poslovne ugovore, kao i dužnosti i obaveza investitora iz oblasti čuvanja zdravlja i sigurnosti zaposlenih i njihovih porodica, poštovanja ekoloških i etičkih poslovnih standarda? A ne da se, kao što je slučaj sada, tim ugovorima reguliše samo sigurnost investicija, tj. profita?
Neka Vuk Jeremić iznese svoj plan za Kosovo, koji nas neće uvaljivati u sve veće blato nacionalističkih iluzija i mržnje, gajenja neprijateljstva i profiterstva na neprijateljstvu, koji se neminovno pretvaraju u služenje imperijalnim silama. Neka objasni kako će retorikom i politikom koju je vodio i koju vodi dovesti do boljih odnosa u regionu, posebno s obzirom na nasleđe ratova i ratnih zločina i razaranja? Neka objasni kako će svoje međunarodne veze i uticaj iskoristiti za promovisanje alternativa globalnom kapitalizmu koji u podaničkoj i eksploatisanoj ulozi drži najveći deo sveta. Neka objasni kako će unutar EU održati makar i iluzorni karakter narodnog suvereniteta?
I neka onda svi zajedno šutnu klerofašističke Dveri na đubrište istorije gde im je mesto i odakle se recikliraju upravo onda kada političke elite ne vode goreopisane politike.
Pre toga ne vredi ni da ih pitamo zašto među njima nema nijedne žene i zašto ih pominju samo kada su žrtve najbrutalnijeg nasilja? I potčinjavanje žena i nasilje prema njima i svim slabijima, siromašnima, manjinama, prema ogromnoj većini čovečanstva jesu i preduslov i proizvod sistema koji vi održavate i smatrate jedino mogućim. Kada ćete dakle svoje znanje i sposobnosti usmeriti u pravcu njegove istorijske demisije i dekonstrukcije, a ne bilo kakve restauracije i rehabilitacije?
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
