Čujem da je Ujedinjena demokratska Srbija (UDS), na čijoj sam listi, dobila zavidan prostor u prošlom broju „Vremena“. Autor Sejdimović mi je posvetio kraj teksta u kome se pita otkud ja na listi sa dojučerašnjim „najbližim saradnicima Borisa Tadića“. Povod za to pitanje je jedan stari tekst, koji je objavljen na mojoj Fejsbuk strani, a koji je Antidot tražio da prenese.
Povod za ovo pitanje autora je citat poznatih činjenica iz tog mog teksta. Da je Zoran Đinđić, zbog pritiska Vojske da ministar odbrane ne bude Zoran Živković već Boris Tadić, ovog drugog hteo da pošalje za ambasadora u Kinu. I da je, posle atentata 12. marta, Tadić ipak postao ministar odbrane. Ostalo je istorija.
Nije mi najjasnije zašto je autor baš ove činjenice uzeo kao povod za svoje pitanje meni. Ali bih bio zahvalan za mogućnost da odgovorim na njega.
Dakle, svakako nisam nikada bio fan Borisa Tadića. Od političkom angažmana u GSS-u, 2004, pa kroz opoziciono delovanje kao poslanik LDP-a protiv njegove vlade koju je vodio Mirko Cvetković. Nisam se slagao sa sramnom prodajom NIS-a stranoj državi. Kao i s trošenjem naših milion dolara, da bi neki nasilnik Kovačević izbegao pravdu u Americi. Bio sam 2008. protiv povećanje penzija za 10 odsto da bi se PUPS uvukao u tu vladu. Jer su i slepcu bile jasne posledice toga koje su usledile 2014. Bio sam i protiv ovakvog Ustava, a posebno načina na koji je donet. I bilo mi je jasno zašto su se, dok je Tadić bio na vlasti, ubice Slavka Ćuruvije, bez suđenja, šepurile na slobodi. Takođe, i zašto je bio protiv, tada važećeg, Zakona o lustraciji. Protivio sam se i da se „Politika“ proda familiji Rodić. I znam kako su Šarići dobili državljanstvo Srbije da bi prali narko-pare kroz privatizacije. I svakako sam bio protiv zamrznutog konflikta na Kosovu kroz floskulu „I Kosovo i Evropa“.
Za sve ovo i mnogo toga drugog odgovorni su oni koji su bili u izvršnoj vlasti sa Tadićem na čelu. Ministar spoljnih poslova „na steroidima“ Jeremić, njegov pomoćnik Borko Stefanović, gradonačelnik Đilas, predsednik vojvođanske vlade Pajtić i drugi. Da ne pominjem Tadićevog ministra policije Dačića. Sa njima nisam na listi.
Na listi sam sa Markom Đurišićem, Gordanom Čomić i Nenadom Konstantinovićem, koji su bili u Tadićevoj Demokratskoj stranci. Ali za razliku od pobrojanih, oni su sve vreme bili samo poslanici. Nikada u vladi, te svakako nisu bili Tadićevi „najbliži saradnici“.
I srećan sam što smo zajedno na početku velikog posla – stvaranja organizacije koja će biti alternativa Vučiću, Dačiću i njihovim partijama. Ta buduća snažna organizacija svakako ima i drugačiju politiku u čijem centru su potrebe običnih građana koje se mogu zadovoljiti samo kroz brže evroatlantske integracije.
U čemu se razlikuju Tadić i njegovi bivši, stvarno najbliži saradnici od Vučića? U stepenu korupcije? U slobodi medija? U nezavisnosti pravosuđa? U davanju podsticaja za strane investicije? U stavu prema vojnoj neutralnosti? U broju stubova u spoljnoj politici? U politici „otpriznavanja Kosova“?
Iako smo u jeku predizborne kampanje, ova pitanja ne interesuju medije, što nas vraća na početak – profesionalizam.
