Otac, sin i kum sveti u trgovini oružjem

Pre 2012. godine nije bilo privatnih trgovaca oružjem koji su po obimu poslovanja bili čak i blizu Jugoimporta SDPR. Od dolaska Srpske napredne stranke na vlast, procvetale su neke privatne firme koje se bave trgovinom naoružanjem. Njihova bliskost sa SNS-om je obostrano plodna, a najbolje berbe su u vreme izbornih kampanja, kaže za „Vreme“ penzionisani general Zdravko Ponoš, bivši načelnik Generalštaba, a danas potpredsednik Narodne stranke.

„VREME„: Kako, pored monopoliste poput SDPR–a, jedna privatna firma kao što je GIM, može uzimati takav veliki deo „kolača“ u trgovini naoružanjem i vojnom opremom?

ZDRAVKO PONOŠ: SDPR nije monopolista već duže vreme. I nije to problem. Problem je što je državna kompanija sa višegodišnjom tradicijom i referencama gurnuta u neravnopravan položaj u odnosu na novoosnovane privatne firme bez referenci u poslu trgovine sa naoružanjem. Tako nešto može biti zbog dva razloga. Prvo – preko privatnih firmi mogu sa manje reputacionog rizika da se obavljaju poslovi na ivici ili iza granice poštovanja međunarodnih regulativa. To je mehanizam koji omogućava nečijoj državnoj administraciji da se distancira od tako obavljenog posla ako stvari krenu u lošem smeru. Drugi razlog je da se enormne zarade koje se ostvaruju u ovom biznisu na mnogo fleksibilnije načine prelivaju na privatne račune nego što je to moguće sa računa državne kompanije. Imam utisak da je drugi od navedenih razloga, preciznije interesa, toliko dominantan da je obesmislio prvi, jer se poslovi obavljaju preko osoba koje su u porodičnim relacijama sa samim vrhom režima.

Ko stoji iza toga, za čiji račun se radi?

Trgovina oružjem je veoma specifičan biznis. Zato je sistem izdavanja dozvola za obavljanje prometa za naoružanjem i vojnom opremom koncipiran da smanji rizik i od korupcije i od drugih zloupotreba. Da bi se dobila dozvola od Ministarstva trgovine, neophodna je saglasnost ministarstava odbrane, unutrašnjih poslova, spoljnih poslova i BIA. Ovakav sistem trebalo je da obezbedi ne samo profesionalno, kompetentno i državno odgovorno sagledavanje svih aspekata za koje su navedeni organi nadležni, nego i da se smanji mogućnost korupcije. Dovoljno bi bilo da bar jedan od navedenih organa nije stranački ili na neki drugi način korumpiran, odnosno privatizovan, pa da se prikoči trgovina uticajem. Međutim, to funkcioniše samo kad sistem nije institucionalno urušen. U Vučićevoj verziji države stvari su izokrenute. Ni jedna institucija i državni organ ne može da funkcioniše shodno profesionalnim normama i pravilima struke. O svemu, a posebno o onome gde se vrte velike pare, odlučuje se na jednom mestu, a svi državni organi služe samo da stave pečat i ništa ne pitaju. Tako se obezbeđuje da povlašćene firme imaju ekspresnu prohodnost kroz državnu administraciju, a ta ista administracija ima zadatak da one druge redovno usporava i onemogućava da posluju. Dovoljno je da jedan od organa ne izda neku dozvolu ili saglasnost pa da se onemogući da posluje firma koja nije blisko povezana sa režimom. Uostalom, to je sistem koji je SNS režim doveo do savršenstva i primenio u svim oblastima – od dobijanja građevinskih dozvola i papirologije u oblasti farmacije do trgovine naoružanjem. Najliberalniji oblik funkcionisanja je plaćanje reketa da bi se dobila ničim sporna saglasnost ili dozvola ili rešenje. Naravno, uz uslov da se pronađe neko ko zna nekoga… Trgovina naoružanjem nije ni toliko liberalna. Jer samo par ljudi može da dođe do onoga ko stvarno odlučuje.

Nebojša Stefanović demantuje, ali dokumenti i fotografije govore suprotno – otkud ime Branka, oca ministra unutrašnjih poslova Stefanovića na zvaničnom zahtevu za ulazak delegacije trgovaca naoružanja u Krušik? I otkud on na proslavi godišnjice te firme?

U papiru u koji javnost ima uvid, sasvim jasno stoji da Branko Stefanović posećuje „Krušik“ u sastavu delegacije firme GIM. Ministar Stefanović je najpre tvrdio da njegov otac nije uključen u biznis trgovine oružjem, potom da nije vlasnik firme GIM, što niko nije ni tvrdio. Na kraju je odbio da odgovara na pitanja na navedenu temu, a Vučić je, kao čovek sa ispravnom diplomom pravnog fakulteta zatečen u obavljanju posla predsednika države, presudio da Branko Stefanović nije počinio nikakvo krivično delo. To je trebalo da bude kraj ove sage.

Kolika šteta po državu nastaje takvim aranžmanima, a navodno je „Krušik“ čak u gubicima? I zašto je za GIM data manja cena po kontingentu nego za SDPR? Objašnjenje koje je stiglo iz „Krušika“ nije baš uverljivo.

Ovakvi aranžmani prave višestruku štetu interesu države. Sasvim je jasno da je povlašćeni položaj koji ima GIM po pitanju cena na direktnu štetu proizvođača, a i državne firme SDPR. Ne manji problem su uslovi rada u srpskoj namenskoj industriji gde radnici često stradaju. Enormni profiti završavaju u džepovima trgovaca, a fabrike, zaposleni i država ostaju kratkih rukava. Tehnologija proizvodnje u nekim od fabrika zastala je u sedamdesetim godinama prošlog veka, a mere zaštite na radu žrtvuju se za ispunjenje nerazumnih rokova isporuke. Na stranu što država povremeno iz budžeta pokriva rupe u poslovanju fabrika namenske industrije.

A to što oružje završava na nekoj strani koja je pod međunarodnim embargom, iako je papirološki sve „čisto„?

Posebna dimenzija je uključenost srpskih firmi u međunarodnu trgovinu oružjem koje završava na područjima zahvaćenim građanskim ratom, i to u rukama ekstremističkih islamističkih naoružanih grupa. To pravi nesagledivu štetu ugledu Srbije u svetu. Zar je potrebno posebno objašnjavati zašto velike sile koje podržavaju neku od zaraćenih strana prilično paze da ne ostave direktan otisak prstiju u njihovom snabdevanju oružjem. I baš je Vučićev režim zagrizao da upetlja Srbiju u prljave poslove za tuđe državne, a svoje lične interese. Sasvim je jasno da se ne radi o državnim interesima Srbije. Kao što se o njima nije radilo ni kad je izdavan srpski pasoš Jingluk Šinavatri, bivšoj premijerki Tajlanda za kojom je raspisana međunarodna poternica.

Kako tumačite to što su se dokumenti o umešanosti Stefanovićevog oca u trgovinu oružjem za Jemen pojavili na bugarskom sajtu, za koji ministar tvrdi da ima svega stotinak pratilaca, šta stoji iza toga?

Arms Watch nije nepoznat onima koji se interesuju za oblast koju prati, ni u Srbiji ni u svetu. Izazvao je pažnju šire javnosti u Srbiji kada je objavio materijal koji dokumentuje umešanost srpskih privatnih firmi, a posebno firme GIM i oca ministra Stefanovića u trgovinu oružjem koje završava u rukama islamističkih grupa. Indikativno je da je sajt, po objavljivanju navedenog materijala, pod konstantnim hakerskim napadima za koje se tvrdi da dolaze iz Srbije. Izgleda da režim pokazuje aspiracije da primeni svoje standarde medijskih sloboda i van granica Srbije. Poznato je da u Jemenu trenutno bukti surovi građanski rat uz indirektni sukob nekih moćnijih regionalnih i svetskih sila. To je prostor trenutno najmasovnijih stradanja civila u svetu, a stanje se kvalifikuje kao humanitarna katastrofa. Javnost u Srbiji ima pravo da zna kako se oružje proizvedeno u Srbiji, koje je iz fabrika preuzela firma za koju radi otac ministra policije, našlo u rukama jedne od zaraćenih strana. Da li je vlast u Srbiji možda zauzela stranu u tom sukobu, s kojim razlogom, šta je nacionalni interes, ko i kad je o tome odlučivao? Šta je po tom pitanju savetovao savetnik Toni Bler i da li njegovi saveti možda odražavaju interes onoga ko ga plaća, jer izgleda da ipak nije plaćen iz srpskog budžeta.

Otkud u Bugarskoj, da li iza toga stoje interesi SAD, kako tvrde neki?

Nije mnogo važno odakle radi ili čiji pasoš poseduje novinar koji objavi argumentovanu priču na temu od ogromnog interesa javnosti, a samim tim i razloga za glavobolju neke vlasti koja najradije operiše u mraku. Osim toga, i neki domaći novinari, konkretno BIRN, veoma podrobno su pisali o ovoj temi. Nemam dilemu da Vašington zna šta Vučić radi i u Srbiji i van Srbije. A da li Vašington ima neki problem s tim ili ne, to je pitanje za američku administraciju. Srbija i njeni građani svakako imaju problem sa Vučićevim režimom i taj problem moraćemo da rešavamo sami, bez obzira šta kaže ili radi neko spolja. Bilo bi lakše kada bi iz Vašingtona, Brisela, Berlina pokazali više interesa za stanje demokratije, ljudskih prava i institucija, ali oni trenutno imaju neke druge prioritete u Srbiji. Što se tiče priča o unutrašnjim previranjima u vrhu režima, nema tu niko ko može Vučiću dobronamerno da kaže ni da poseti lekara, a kamoli da oproba autonomnost u svom delovanju. Nije se on slučajno okružio ljudima sa lažnim diplomama i raznim drugim moralnim i radnim deficitima i kompromitujućim nasleđenim dosijeima.

Šta se dešava sa SDPR?

SDPR je državna firma pod punom partijskom kontrolom SNS, konkretnije, poverena je na operativno upravljanje izraslijim članovima zemunske filijale SNS. Naravno, ni ta ekipa nije prošla neki staž ni bezbednosnu proveru da se bavi poslom kojim se bavi SDPR. Ali to SNS ni inače ne praktikuje u poslovima od posebnog državnog interesa. Ima još nekih interesantnih stvari vezanih za SDPR i aktuelnu upravljačku garnituru. Imamo situaciju da je Branko Stefanović angažovan u firmi GIM i zajedno sa vlasnikom GIM osnivač još jedne firme registrovane za trgovinu oružjem, njegov mlađi sin Nemanja jedan je od suvlasnika firme iz iste branše zajedno sa direktorom SDPR Jugoslavom Petkovićem, a stariji sin Nebojša je ministar policije i izdaje dozvole za trgovinu oružjem. Sasvim je jasno da članovi porodice Stefanović nemaju nikakve reference koje ih kvalifikuju za uspešno bavljenje poslom međunarodne trgovine oružjem osim bliskosti i lojalnosti sa predsednikom Vučićem. To je izgleda sasvim dovoljno u režimu gde je vlast lična i gde se država tretira kao privatno vlasništvo. Svakim danom je sve jasnije da Srbijom vlada jedan čovek uz pomoć svoje i sa osloncem na još samo par porodica. Takav sistem vlasti obično se sreće kod nekih drugih entiteta, a duboko je suprotan ustrojstvu i funkcionisanju normalne države.