Da li uobičajeni izazovi roditeljstva mogu da se sažmu u onih pet minuta u kolima kada, posle posla, skupljate snagu pre nego zakoračite ka vrtiću da pokupite svoje dete? Ili u onom brzom ispijanju kafe, kada se pravi plan kako sve da se stigne, a da se dovoljno posvetite deci? Ili u neprestanom strahu da li ih dobro odgajate? A tu je još jedan krupan izazov – čitav paket koji donosi novo doba, oličen u digitalnim uređajima i eri ekrana, društvenim mrežama i igricama
U Srbiji, prema istraživanju “Deca Evrope online”, 86 procenata dece uzrasta od 9 do 17 godina koristi internet svakodnevno, u proseku 3,5 sata dnevno. Česta slika današnjice je, kako i navode stručnjaci, da roditelji male dece sede u parku, restoranu ili nekom drugom javnom mestu i daju telefon detetu kako bi ga utišali i smirili. Dete se navikava na to te kasnije i samo traga za stimulusom koji dobija prilikom gledanja ekrana telefona, tableta ili televizora. Jarke boje, slike koje se brzo menjaju mu jesu zanimljive, ali kako one utiču na razvoj kognitivnih i socijalnih sposobnosti? Studija koju su sproveli istraživači Univerziteta u Torontu, a koja je obuhvatila blizu 900 dece starosti od 6 meseci do 2 godine, pokazala je da dodatnih 30 minuta dnevno ispred ekrana povećava rizik od kašnjenja izražajnog govora za 49 procenata.
Kako se roditelji suočavaju sa izazovima novog doba? Koje su sve, osim kašnjenja govora, posledice prekomernog izlaganja ekranima? Kako struka prepoznaje ovakav vid problema kod dece?
KAD GOVOR KASNI
Neki stručnjaci ukazuju na fenomen poremećaja u govoru i socijalnim veštinama, a usled prekomernog izlaganja ekranu i korišćenju digitalnih uređaja, i nazivaju ga “ekranizmom” ili čak “digitalnim (virtuelnim) autizmom”; drugi smatraju da, dok se zvanično poremećaj ne utvrdi, možemo da govorimo o digitalnoj zavisnosti. I jedni i drugi čekaju na zvaničnu nomenklaturu ovog problema.
Kako naglašava psihijatar Danilo Pešić sa Instituta za mentalno zdravlje, prikladnije je ovaj fenomen nazivati “ekranizmom” jer označava posledice dugog izlaganja ekranu, posebno kod dece mlađeg uzrasta, a odnosi se i na decu urednog psihomotornog razvoja.
Da je fenomen prisutan, ukazuje i to što se roditelji uveliko obraćaju za pomoć logopedskim centrima. Kako kažu iz Centra za rehabilitaciju “Logo Tim” u Nišu, roditelji najčešće dolaze uplašeni zato što im dete nije progovorilo. Pored toga, neki od prisutnih simptoma su da kod deteta izostaje kontakt pogledom, te da nema odgovarajuće razvijene socijalne veštine.
“Među simptome spadaju i kašnjenje u razvoju govora (receptivni i ekspresivni govor), stereotipni, repetitivni pokreti i radnje, nedovoljno razvijene veštine igre, imitacije socijalnog ponašanja…”, objašnjavaju master logoped Jovana Aleksić i master logoped, reedukator psihomotorike i osnivač Centra “Sinapsa” Aleksandar Zlatić.
ISKUSTVA IZ PRAKSE
Uplašeni roditelji skloni su da zvone na sva vrata kako bi pomogli svom detetu. Međutim, kod ovakvih poremećaja koji su po simptomima slični poremećajima iz spektra autizma (otud se u javnosti odomaćio i pomenuti naziv ‘digitalni autizam’), bitno je znati koje korake kad preduzeti.
Stručnjaci savetuju da se roditelji, ukoliko primete razvojna odstupanja kod deteta, obrate najpre razvojnim savetovalištima (domovima zdravlja) ili drugim specijalizovanim ustanovama.
“Terapijske intervencije su ključne. Kod male dece se uključuje logopedska i okupaciona terapija za razvoj govora, motorike i socijalnih veština, uz edukaciju roditelja i redovno praćenje napretka. Kod adolescenata, terapijske intervencije uključuju individualnu ili grupnu psihoterapiju i porodičnu terapiju za jačanje porodične dinamike i poboljšanje komunikacije”, objašnjava Pešić.
Na terapiju roditelji dovode decu sa već uspostavljenom dijagnozom koju su pročitali na internetu, bez obzira na prethodni lekarski pregled. Postoje i oni koji dođu po potvrdu da je sve u redu sa detetom.
“Bude zaista surovo kada im kažemo šta je sve dete do tog uzrasta trebalo da razvije”, opisuje defektološkinja i porodična savetnica Dragana Pavlović iz “Logo tima”.
Digitalna era dovela je do mnogih pomaka, kako u medicini tako i u svakodnevnom životu. Koliko pomaže toliko ume da, ukoliko se ne koristi sa merom, izazove različite negativne posledice. Stručnjaci ističu da je osnovno pitanje prilikom uzimanja anamneze, a kada su gore pomenuti problemi u pitanju, postalo upravo – da li je dete bilo izloženo ekranima i u kojoj meri.
“Odgovor na ovo pitanje nam daje uvid u sredinske faktore rizika koji su potencijalno mogli da dovedu do ispoljavanja određenih simptoma”, objašnjavaju Jovana Aleksić i Aleksandar Zlatić, uz napomenu da kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju može nastati i pod uticajem okruženja, genetskih, psiholoških faktora, kao i njihovim međusobnim dejstvom.
“Savet koji dajemo roditeljima pri prvom razgovoru jeste da svojoj deci u potpunosti ukinu korišćenje ekrana. Ukoliko je samo to uzrok, pomak se može videti nakon mesec dana”, objašnjava Dragana Pavlović.
ULOGA RODITELJA
Ukoliko je dete izloženo ekranima, ono reaguje na klik na laptopu ili notifikaciju na telefonu. Dečija radoznalost da istraži svet oko sebe ostaje ista, ali su deca usmerena na istraživanje onog digitalnog.
“U toj sferi mora da se uspostavi ograničenje. Mi tražimo da televizor u kući bude isključen. Cilj je da dete bude vraćeno u sferu normalnog odrastanja koje se zove – igračke i pesak”, poručuje defektolog-logoped, porodični psihoterapeut i osnivač Centra za rehabilitaciju “Logo Tim” Goran Malović.
U samom procesu rehabilitacije kreće se od nule. Kako objašnjava Pavlović, najpre se dete uči ponašanju u prostoriji, zatim se radi na razvoju pokaznog gesta, razvoju fine motorike i jednostavnijim igrama kako bi se povezalo sa terapeutom. Govor se stimuliše najpre pomoću vokala i onomatopeje. Roditelji najčešće, iz želje da neguju prijateljski odnos sa decom, idu linijom manjeg otpora i popuštaju deci u njihovim željama. I to je, u ovim slučajevima, dodatni problem.
Naime, ukoliko se samo radi na govoru i razvoju fine motorike, a ne utiče se na ponašanje dece, rehabilitacija kod fenomena digitalne zavisnosti će vrlo malo uraditi.
“Roditelj treba da usmerava dete na to šta ono treba da radi u svakom uzrastu, a naročito u najranijem. Ne sme da bude obrnuto”, zaključuje Dragana Pavlović.
Period do treće godine života najvažniji je u celokupnom razvoju ličnosti. Danilo Pešić ističe da je potrebna edukacija roditelja jer kada digitalni uređaji zamene interakcije deteta sa njegovim okruženjem, izostaju socijalni stimulusi, baš u onom “kritičnom” periodu razvoja mozga za učenje komunikacije i socijalnih veština.
“To neće dovesti do razvoja autizma, ali dete će možda sporije razvijati govor, delovaće odsutno, imaće teškoće u fokusiranju i zadržavanju pažnje, ispoljavaće nisku toleranciju na frustracije, teže će se adaptirati u grupi vršnjaka”, objašnjava on i dodaje da se slični problemi mogu javiti kod starije dece u vidu poremećaja pažnje, teškoće sa učenjem, a kasnije i razvoja anksioznih i depresivnih stanja.
Glavni izazovi za roditelje ostaju – kako uspostaviti balans između digitalnog i stvarnog sveta; kako da dete bude u korak sa vremenom, ali ne i zavisnik od digitalnih uređaja? Odgovor se krije u edukaciji, u posvećivanju roditelja deci, ali i u – dečijem vraćanju pravoj igri.
Problem preterane izloženosti ekranima javlja se i na samom početku “digitalne ere”. U knjizi Digitalna demencija, nemački psihijatar i neuronaučnik Manfred Spitzer je opisao generaciju ljudi rođenih nakon 1980-ih kao “digitalne migrante” pred kojima su sve češći izazovi u socijalnoj interakciji, uspostavljanju fokusa i učenja. Kako navodi, ljudi koji pristupe virtuelnom svetu samo jednim klikom, znatno su manje sposobni da misle na ovaj svet nego oni koji pokušavaju da razumeju stvarni svet. Takođe, daje lične primere ljudi koji su primetili da što više koriste internet, teže im je da sastave duže paragrafe tekstova. Još tada naglašava da previše izloženosti audio-vizuelnim medijima u ranom detinjstvu ostavlja posledice na razvoj mozga, a naročito na razvoj govora. Ako generacije izložene digitalnim uređajima odgajaju generacije koje se rađaju sa “telefonima u rukama”, na odgovornost se na kraju opet pozivaju roditelji, jer deca uče po modelu.
Pojam “ekranizma”, ili kako ga ponekad zovu “digitalnog autizma”, nije zvanično utvrđen. Međutim, fenomen postoji, ali kako stručnjaci ukazuju, važno je napraviti razliku između autizma i poremećaja koji može imati simptome nalik poremećaju iz spektra autizma. Jasna razlika primetna je tek u procesu rehabilitacije. Kada je reč o digitalnoj zavisnosti, kako objašnjavaju iz centara, rehabilitacija traje kraće, dok terapija za poremećaj iz spektra autizma traje čitavog života.
Nakon utvrđene dijagnoze, dete se upućuje na tretmane i rehabilitaciju. Tretmani koji su se pokazali efikasnim u tretiranju razvojnih poremećaja jesu logopedski i defektološki tretmani, koji podrazumevaju stimulaciju govorno-jezičkog razvoja, imitacije, igre, vizuelne percepcije, motorike, funkcionalnog ponašanja, odnosno svih onih aspekata koji su i pogođeni. Osim dece, potreban je i rad sa roditeljima u vidu psihološke podrške, kako bi bili istrajni i dosledni u primeni saveta i aktivnosti kod kuće. U logopedskom centru “Sinapsa” u Beogradu, za decu koja imaju izazove sa govorom koriste dijagnostičke instrumente iz metodologije “ABA terapije” i “Skinerove analize verbalnog ponašanja”, “The VB MAPP” (Verbal Behavior Milestones Assessment and Placement Program). U realizaciju tretmana i intervencija najčešće su uključeni logopedi, defektolozi, psiholozi i drugi stručnjaci obučeni za rad sa decom i pomoć porodici.
U niškom Centru za rehabilitaciju dece “Logo Tim” objašnjavaju da njihov rad počinje od prvog razgovora odnosno pregleda koji obavlja defektolog-logoped, zatim se vrši procena koji bi terapeut detetu odgovarao po senzibilitetu. Najčešće to u početku budu psiholozi i defektolozi.
Tehnike koje koriste su “Behringer aparat” za rad sa decom, aparat “For Brain” koji se sastoji iz dva dela koja se koriste za razvoj govora. Pored toga, u Centru postoji reedukacija psihomotorike, senzorna integracija, odnosno senzorna soba, muzikoterapija, “Brain Gym”. Kako objašnjavaju, koriste standardne defektološke tretmane i elemente svih ostalih terapija. Takođe, od septembra ove godine počinje sa radom škola “Plus”, prva škola za decu sa razvojnim smetnjama i hendikepom u ovom delu regiona.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
