Onkološki pacijenti nisu statistički podaci

Kada budu saznali da boluju od raka, Jelena i Dragan neće razmišljati o tome da je rak među najčešćim bolestima savremenog doba, niti da je širom sveta 2022. godine dijagnostikovan kod gotovo 20 miliona ljudi. Oni će se suočiti sa dijagnozom koja će iz korena promeniti njihov život.

foto: privatna arhiva

Nakon saznanja da boluju od karcinoma kod pacijenata nastupa stanje šoka koje može da traje i do tri meseca, objašnjava za “Vreme” onkopsihološkinja Sandra Bijelac. U tom periodu dolazi do potpunog razaranja dotadašnjeg sistema uverenja i odnosa prema sebi, sopstvenom telu, obavezama i društvenim ulogama.

Dok prvi šok još traje, Jelena i Dragan će ući u sistem lečenja koji, prema poslednjem dostupnom izveštaju, ima svega 0,98 onkologa na 100.000 stanovnika. Još je porazniji podatak da jedan onkolog u Srbiji godišnje dobije čak 778 novih pacijenata – prema Globalnoj anketi o radnoj snazi u oblasti kliničke onkologije, najviše u Evropi.

BROJ OBOLELIH I NAJČEŠĆI OBLICI RAKA KOD NAS

Prema poslednjem dostupnom izveštaju Instituta za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, tokom 2024. godine u Srbiji registrovana su 41.472 nova slučaja malignih bolesti – 21.793 kod muškaraca i 19.679 kod žena. Dok Jelena i Dragan pokušavaju da razumeju šta znači život sa karcinomom, oboje će već postati deo zvanične statistike za 2026. godinu u Srbiji. Oni to neće znati, niti će im u tom trenutku biti važno.

Za Dragana će, kao i za više od dvadeset hiljada muškaraca u Srbiji kojima je postavljena ista dijagnoza, naredni meseci biti ispunjeni pregledima, analizama, terapijama i čekanjem nalaza. Koja će dijagnoza biti njegova, Dragan još ne zna. Iza zajedničkog naziva “maligno oboljenje” kriju se različite vrste bolesti, različite prognoze i različiti načini lečenja.

Statistika pokazuje da muškarci u Srbiji najčešće obolevaju od karcinoma pluća i bronha, koji čini gotovo petinu svih novoobolelih slučajeva (19,5 odsto). Slede karcinom kolona i rektuma (15 odsto), rak prostate (12,4 odsto), karcinom mokraćne bešike (8,2 odsto) i rak pankreasa (3,4 odsto). Karcinom pluća je najsmrtonosniji: više od četvrtine svih smrti od malignih bolesti među muškarcima u Srbiji posledica je ove dijagnoze (27,3 odsto). Slede karcinom kolona (14,3 odsto) i rak prostate (9,3 odsto).

Za Jelenu će, međutim, jedna dijagnoza biti verovatnija od drugih. Statistika pokazuje da žene u Srbiji najčešće obolevaju od raka dojke, koji čini gotovo četvrtinu svih novoobolelih slučajeva malignih bolesti (23,1 odsto). Slede karcinom kolona i rektuma (10,6 odsto), rak pluća (10,1 odsto), dok se na četvrtom i petom mestu nalaze karcinom grlića materice i rak tela materice, sa po 5,3 odsto.

Ono što Jelena tek pokušava da razume, Suzana Đorđević iz Kragujevca proživela je pre devet godina. Kada je u 34. godini saznala da boluje od raka dojke, postala je deo zvanične statistike, tek jedna od više hiljada novoobolelih žena. Suzana se i danas seća puta koji je prošla u procesu lečenja.

“Nisam išla u državnu ustanovu zato što sam znala da nema termina i da ne može da se dođe do pregleda. Sve preglede pre operacije obavljala sam privatno. Ko ima da plati pregled, možda može na vreme i da otkrije bolest. Ko nema novca, teško, a mnogo je onih koji ga nemaju”, kaže ona za “Vreme”.

foto: sava radovanović / tanjug

Suzanino iskustvo nije izuzetak, već standard u Srbiji. Meseci čekanja, privatni pregledi i neizvesnost direktno su povezani sa opremljenošću zdravstvenog sistema. Prema podacima Eurostata za 2023. godinu, Srbija raspolaže sa 1,92 CT skenera na 100.000 stanovnika. Poređenja radi, Grčka ih ima 5,06, a Bugarska 4,93. Još veća razlika vidi se kada je reč o magnetnoj rezonanci – u Srbiji je dostupno svega 0,6 uređaja na 100.000 stanovnika, dok ih Grčka ima 3,91. Slika nije ohrabrujuća ni kada je reč o opremi koja se koristi u prevenciji. U Srbiji na 100.000 stanovnika dolazi 2,23 mamografa – Grčka ih ima skoro tri i po puta više.

SVI PRIČAJU O PREVENCIJI, A TERMINA NEMA

Manji broj dijagnostičkih uređaja ne znači samo slabiju opremljenost sistema, on dovodi do dugih lista čekanja na pregled i postavljanje dijagnoze pacijentima.

“Period čekanja je mnogo teži nego samo suočavanje sa dijagnozom. Kada dijagnostičke procedure nisu dostupne ili se dugo čekaju, to dodatno opterećuje i pacijente i porodicu, izaziva strah i dovodi do toga da se neke dijagnoze postavljaju kasnije nego što bi mogle”, objašnjava onkopsihološkinja Sandra Bijelac.

Suzana se i danas seća koliko je bilo teško doći do pregleda. “Kod nas svi pričaju o prevenciji, a kada pokušaš da zakažeš ultrazvuk, kažu ti da nema termina. Ako imaš novca, odeš privatno. Ako nemaš, čekaš”.

izvor: švedski institut za zdravstvenu ekonomiju, januar 2026.

Da Suzanino iskustvo nije usamljeno, pokazuje i izveštaj Švedskog instituta za zdravstvenu ekonomiju iz januara 2026. godine. U Srbiji je samo osam odsto žena starosti između 50 i 69 godina obuhvaćeno zvaničnim programom organizovanog skrininga raka dojke. Poređenja radi, organizovani skrining u Sloveniji obuhvata 78 odsto žena, u Hrvatskoj 62 odsto, dok je prosek Evropske unije 56 odsto. Čak je i Bugarska, prema dostupnim podacima, iznad Srbije sa oko 36 odsto žena obuhvaćenih pregledima.

Ipak, kako kaže onkopsihološkinja Sandra Bijelac, broj aparata, liste čekanja i terapije su samo deo šire priče. “Ono što mi u sistemu vidimo jesu ljudi koji dolaze na operaciju, hemioterapiju ili zračenje. Ono što ne vidimo su svi oni lomovi koji se dešavaju unutar četiri zida i unutar porodice”, kaže ona.

Bolest se, objašnjava Sandra Bijelac, ne završava izlaskom iz bolnice – tada tek počinje svakodnevica u kojoj se ljudi suočavaju sa sopstvenim strahovima, neizvesnošću, promenama u porodici, na poslu i u odnosima sa najbližima.

Za Suzanu, koja je hemioterapiju primala nakon operacije, povratak kući bio je izuzetno važan trenutak pošto nije znala šta da očekuje. “Pitala sam doktorku: ‘Je l’ to znači da sada samo treba da ležim u krevetu?’ Rekla mi je: ‘Svašta. Zašto bi ležala? Dođeš da primiš hemioterapiju, odmoriš se dan ili dva i nastavljaš sa životom koliko možeš.’ To mi je mnogo značilo”, priseća se.

Upravo je to, kaže Sandra Bijelac, jedna od najvećih zabluda kada je reč o malignim bolestima. “Gubitak zdravlja je jedan od najstresnijih događaja koje čovek može da doživi. Ipak, često se ponašamo kao da se ništa posebno nije dogodilo. Očekuje se da se ljudi vrlo brzo vrate starom životu, poslu, obavezama, ulozi roditelja ili partnera iako se njihov svet u međuvremenu potpuno promenio”.

Zbog toga, dodaje ona, bolest retko pogađa samo osobu koja je dobila dijagnozu. “Kada jedan član porodice oboli od karcinoma, cela porodica prolazi kroz krizu. Sve se menja – svakodnevne obaveze, odnosi, planovi, finansije. Često se sva pažnja usmeri na obolelog, dok članovi porodice ostaju potpuno nevidljivi iako i oni prolaze kroz veliki emocionalni teret.”

Suzana kaže da je upravo zbog svojih najbližih pokušavala da sačuva svoju svakodnevicu. “Nisam želela da se cela kuća vrti oko moje bolesti. Naravno da su se svi brinuli, ali trudila sam se da živimo što normalnije. Mnogo znači kada imaš podršku ljudi oko sebe.”

VAŽNOST PODRŠKE I KAKO JE PONUDITI

Dok će Jelena i Dragan pokušavati da razumeju šta ih sve čeka, počeće da dobijaju i savete – da moraju da misle pozitivno, da ne smeju da klonu, da moraju da se bore i da će pobediti rak. Takve poruke gotovo su postale sastavni deo načina na koji društvo govori o malignim bolestima. Iako najčešće dolaze iz najbolje namere, upozorava onkopsihološkinja Sandra Bijelac, one mogu da stvore dodatni teret ljudima koji se već suočavaju sa jednim od najtežih perioda u životu.

“Kada nekome kažemo da mora da bude jak ili da mora da pobedi rak, mi zapravo odgovornost za ishod lečenja prebacujemo na pacijenta. Kao da će neko ko ne ozdravi biti manje hrabar ili se nije dovoljno borio. A to jednostavno nije tačno”, kaže Sandra Bijelac.

Maligna bolest, objašnjava ona, nije takmičenje u kojem pobeđuju oni sa najviše volje, niti je to psihološki test koji prolaze samo najuporniji. “Ljudi imaju pravo da budu uplašeni, da plaču, da budu ljuti ili da nemaju snage. Sve su to potpuno normalne reakcije. Ne postoji jedan ispravan način na koji se prolazi kroz rak.”

Suzana kaže da nikada nije razmišljala o tome da li je borac ili nije. Jedino što je pokušavala bilo je da sačuva ono što joj daje osećaj normalnog života.

“Rekla sam sebi da ću misliti pozitivno koliko god mogu. To nije značilo da se pravim da mi nije teško, nego da neću dozvoliti da me bolest proguta.” Ipak, dodaje, vrlo brzo je shvatila da će zbog sopstvenog mira morati da promeni i ljude kojima je okružena. “Uklonila sam iz svog života sve koji su mi crpeli energiju. Nisam imala snage za negativnost. Trebali su mi ljudi uz koje mogu da se osećam mirno.”

Bijelac kaže da je upravo u tome razlika između psihološke podrške i takozvane pozitivne psihologije. “Nije cilj da čovek po svaku cenu bude pozitivan. Cilj je da dobije prostor da oseća ono što oseća, bez pritiska da stalno pokazuje optimizam. Nekome će snagu dati humor, nekome razgovor, nekome vera, a nekome će biti potrebno vreme da prihvati ono što mu se dogodilo.”

Tu, smatra Suzana, ne postoji univerzalno pravilo. “Meni je pomoglo da razmišljam na taj način, ali ne mogu svi tako. Neko će biti dobro, neko neće. Neko će jednog dana imati snage da ustane iz kreveta, a drugog neće. I to je u redu.”

U tome se ogleda paradoks našeg zdravstvenog sistema. O malignim bolestima se najčešće govori kroz broj obolelih i umrlih, a psihološke posledice gotovo se ne pominju.

To potvrđuje i Program unapređenja kontrole raka u Republici Srbiji za period od 2020. do 2022. godine, u kojem se navodi da oko 60 odsto onkoloških pacijenata već u početnoj fazi lečenja ima potrebu za psihoonkološkom podrškom, dok između 30 i 40 odsto razvije izraženije psihološke probleme koji zahtevaju stručnu pomoć. Uprkos tome, prema istom programu organizovana psihoonkološka podrška dostupna je u svega tri zdravstvena centra u Srbiji.

Za Jelenu ili Dragana to znači da će, pored suočavanja sa dijagnozom, terapijama i neizvesnošću, vrlo verovatno morati sami da pronađu način da se izbore i sa psihološkim posledicama bolesti. Neki će, poput Suzane, oslonac pronaći u porodici, prijateljima ili sopstvenim mehanizmima suočavanja, dok drugi tu mogućnost neće imati.

“Ne postoji ispravan način da neko prolazi kroz malignu bolest”, kaže Sandra Bijelac. “Ali bi svaki pacijent trebalo da ima mogućnost da kroz taj proces ne prolazi sam.”

ODNOS SA LEKAROM I DOSTUPNOST LEKOVA

Jelena ili Dragan uskoro će ući u sistem lečenja i neće razmišljati o tome da onkologa u Srbiji, prema Globalnoj anketi o radnoj snazi u oblasti kliničke onkologije, ima svega 54. Mnogo će im važnije biti kakav će odnos uspeti da uspostave sa lekarom koji će ih voditi kroz lečenje.

Suzana kaže da je u tome imala sreće. “Značio mi je dobar odnos sa mojim lekarom, jer smo svi rasli sa tim da ono što doktor kaže – to je to. Ja sam imala sreće da su lekari bili razumni i dobri ljudi. Znali su u svakom trenutku šta treba da kažu”, objašnjava ona. Dodaje i da se tokom lečenja u potpunosti pridržavala svega što su joj lekari savetovali.

Takva iskustva, međutim, ne mogu da prikriju ograničenja sistema u kojem ti lekari rade. Evropska agencija za lekove (EMA) odobrila je između 2020. i 2023. godine ukupno 56 novih onkoloških lekova, a pacijentima u Srbiji dostupno je svega osam. To je oko 14 odsto registrovanih terapija, dok zemlje Evropske unije u proseku imaju pristup polovini novih onkoloških lekova.

Ni Jelena ni Dragan neće tokom lečenja razmišljati koliko je novih terapija dostupno u Nemačkoj ili Italiji. Razmišljaće samo o tome da li lek koji bi mogao da im pomogne postoji u Srbiji. Ni lekar preko puta njih neće misliti o evropskim statistikama, već o tome kako da, uprkos ograničenjima sistema, svom pacijentu pruži najbolje moguće lečenje.

POTREBNO JE GOVORITI I O IZLEČENIM SUGRAĐANIMA

Narednog 4. februara, na Svetski dan borbe protiv raka, ili u oktobru kada se obeležava Mesec borbe protiv raka dojke, kao i drugi pacijenti, Jelena i Dragan će ponovo u medijima slušati statistiku – koliko je ljudi obolelo i koliko ih je preminulo. Tokom Nacionalnog meseca borbe protiv raka u martu 2026, Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” saopštio je da je rak, kada se otkrije na vreme, izlečiv u više od 90 odsto slučajeva i da pravovremena dijagnoza spasava živote.

Međutim, u ovim procentima se ne vide ljudi, niti trenutak kada neko prvi put čuje dijagnozu maligne bolesti. Ne vide se meseci čekanja, razgovori sa lekarima, porodice koje zajedno prolaze kroz lečenje, niti dan kada se neko prvi put vrati na posao ili napravi plan za naredno leto. Upravo zato Suzana smatra da bi o raku trebalo govoriti drugačije. “Čim se čuje da neko ima rak, ljudi ga već otpisuju, a to ne treba da bude tako.” Dodaje da javnost gotovo uvek sluša iste brojke.

“Stalno nas bombarduju statistikom koliko je ljudi obolelo i koliko je preminulo. Mi nikad nismo videli niti čuli statistiku koliko njih se izlečilo, a taj broj nije mali. To mnogo optimističnije deluje.” Zato veruje da bi trebalo promeniti način na koji govorimo o malignim bolestima. “O malignim bolestima bi trebalo da pričamo češće, ali sa vedrije strane,” smatra ona.

Jelena i Dragan će postati deo zvanične statistike, ali njihov život neće stati u godišnje izveštaje. Strahovi i nadanja, čekanje rezultata, radost zbog dobrih vesti i strepnja od onih loših deo su svakodnevice ljudi koji se leče od malignih bolesti. Zato je, uz prevenciju, dijagnostiku i lečenje, jednako važno da obolele od karcinoma ne posmatramo kroz njihovu dijagnozu, već kao ljude koji nastavljaju da žive uprkos bolesti.