Omča za društvo

Mislili smo da imamo ceo slučaj pred očima, a ispostavilo se da je to tek početak niza događaja u kojima je teško razlučiti ko je (sve) žrtva i čija. Trojica učenika Tehničke škole u Trsteniku zakasnili su na čas. Jedan od trojice je po ulasku u učionicu seo na radijator iza profesorke engleskog. Drugi je sve snimao telefonom. Učenik sa radijatora, nakon što ga je profesorka opomenula da joj ne stoji iza leđa, izmiče joj stolicu. Žena pada, zatim ustaje i tu se snimak završava. Učenici ga zatim kače na Tiktok i video vrlo brzo završava u medijima.

Snimak je strašan: vidi se da je profesorka jako uplašena, dok se učenici, mahom sedamnaestogodišnjaci, smeju. Ubrzo se oglašavaju škola, prosvetna inspekcija, Ministarstvo prosvete… Dva učenika bivaju kažnjeni isključenjem iz škole. Pojedini sindikati prosvetnih radnika traže da dobiju status službenih lica, javnost je besna i traži krv, pa Više javno tužilaštvo u Kruševcu upućuje sudu zahtev za pokretanje pripremnog postupka protiv dvojice maloletnika zbog incidenta u školi.

“Zahtev za pokretanje pripremnog postupka ide u pravcu krivičnog dela zlostavljanje i mučenje, izvršenog u saizvršilaštvu, iz člana 137 stav 1 u vezi sa članom 33 Krivičnog zakonika”, navodi se u saopštenju kruševačkog tužilaštva. Javni tužilac Bratislav Petrović u saopštenju navodi da zbog “osetljivosti postupka i zaštite prava svih učesnika u postupku, nisu u mogućnosti da javno iznesu predloge koje su uputili sudu u predmetnom zahtevu”.

Sve ovo dešava se u prvoj polovini novembra.

PROSVETA NA ULICI

foto: zoran žestić / tanjug

Nekoliko stotina prosvetnih radnika okupilo se 1. decembra na protestu na Trgu Nikole Pašića u centru Beograda, a ovaj protest se, prema navodima organizatora, održava istovremeno u 47 gradova i opština u Srbiji. Na protest “Stop nasilju u školama” pozvala je ranije Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, a skupu su se pridružile i druge sindikalne organizacije. Povod protesta bilo je učeničko nasilje prema profesorki engleskog jezika iz Tehničke škole u Trsteniku.

Na inicijativu sindikata, obustavljena je i nastava u više stotina škola u Srbiji. Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, uputila je sa govornice kritike Ministarstvu prosvete jer nadležni, kako smatra, minimizuju probleme u prosveti, a prosveti radnici su u teškom položaju. “Radimo u školi degradirani sa platom ispod republičkog proseka. Mladi ljudi ne mogu da se zaposle za stalno (na neodređeno vreme, prim. aut.), nego rade na određeno vreme 20 godina. Kitimo se perjem Evrope, a u našim odeljenjima sedi po 35 đaka”, rekla je ona.

Snežana Romandić Petrović, predsednica Unije sindikata škola Beograda, rekla je za Radio Slobodna Evropa (RSE) da su prosvetari izašli na ulicu sa jednim zahtevom – da dobiju neki oblik statusa službenog lica “da bi postojale jasne procedure, a ne komplikovane kao do sada, da bismo mogli da se osećamo zaštićeno. Svaki vid nasilja je zabranjen, ali trenutno epilog svega je da nastavnik mora u privatnoj tužbi da tuži roditelja i to se ne dešava. Država bi trebalo po automatizmu da pokreće neki postupak jer mi nismo u statusu privatnih lica u školi, već zaposleni”, rekla je ona.

Iz Ministarstva prosvete Srbije su 29. novembra saopštili da je na inicijativu ministra osnovana Radna grupa za prevenciju i sprečavanje nasilja u sistemu obrazovanja i vaspitanja. Zadatak Radne grupe je da izvrši analizu postojeće zakonske regulative u oblasti zaštite od nasilja, navodi se u saopštenju Ministarstva.

Ministar prosvete Branko Ružić je u intervjuu za N1 30. novembra, između ostalog, rekao da je broj prijava nasilja protiv nastavnika “u najmanjem mogućem procentu”. Ružić je takođe rekao da “status službenog lica donosi prava, ali i mnogo veće obaveze i krivično-pravnu odgovornost”, tvrdeći da se neki sindikati prosvetnih radnika ne zalažu za to rešenje.

Statusu službenih lica protivi se i napadnuta profesorka Marija Stevanović, koja je u intervjuu za dnevni list “Danas” rekla da to nije najsrećnije rešenje i da bi trebalo unaprediti postojeću zakonsku regulativu. Takođe bi, dodala je, bilo dobro da svaka škola ima školskog policajca. Ona je istakla kako nije nesprovodivo da se zabrani upotreba mobilnih telefona na času, dodajući da neke škole praktikuju da učenici telefone ostavljaju u kutiji na ulazu u učionici.

Profesorka je rekla da se nerado seća dana kada se dogodio incident i da joj teško pada što se u medijima i dalje prikazuje snimak na kojem joj učenik izmiče stolicu nakon čega je pala, a u pozadini se čuje smeh celog odeljenja.

Deo javnosti, pa i njenih kolega, kritikovali su je jer nema kontrolu nad učenicima i zbog toga što nije odmah nakon incidenta napustila čas i prijavila učenike. Ipak, ona je više puta u medijima objašnjavala da nekih stvari koje su se dogodile nije bila svesna, otuda je ostala u učionici i održala čas do kraja. Profesorka kaže da razume kolege koje interesuje šta se dešavalo na času i napominje da su pomenuta tri učenika zakasnila i u učionicu ušla pošto je zvonilo.

Najveću pažnju javnosti privukla je njena izjava da joj se posle svega nije izvinio nijedan od trojice učenika niti njihovi roditelji, pa čak ni ostali đaci iz tog odeljenja.

KOBNI PREOKRET

U trenutku kada je novinar lista “Danas” radio intervju sa profesorkom, stigla je vest da je učenik koji joj je izmakao stolicu prethodne večeri pokušao samoubistvo vešanjem. Profesorka je odbila da komentariše tu vest, što je kasnije u medijima tumačeno na bezbroj načina, od kojih nijedan nije bio: profesorka nema obavezu da pokušaj suicida sedamnaestogodišnjaka komentariše u medijima.

Tek nakon objavljivanja te vesti, zapravo, odmotalo se klupko duboke disfunkcionalnosti školskog sistema, moguće i jedne porodice, a sasvim izvesno – društva u celini.

Pre svega, treba se podsetiti da je odmah nakon incidenta, otac ovog momka u školu doneo lekarski nalaz koji potvrđuje da njegov sin ima psiholoških teškoća. Mediji, koji zapravo, uopšte ne bi smeli da znaju šta u tom nalazu piše, objavljivali su kako je doneo nekakvu potvrdu o neuračunljivosti i nalaz o “traumi iz detinjstva”. I jedno i drugo potpuna su besmislica, jer lekarski nalazi ne izgledaju tako, ali u danima nakon pokušaja suicida mladića, otac u javnost iznosi stvari koje mogu da ukažu gde je koren ovakvog ponašanja njegovog sina.

Otprilike u vreme kada je izmakao stolicu profesorki, navršavalo se godinu dana od smrti njegove majke. Majka je stradala u saobraćajnoj nesreći tako što je kamion udario vozilo u kom se nalazila. U nesreći su povređena i dva brata ovog momka, a majka je bila trudna.

SUICID I KOMENTARI

Posle inicijalne vesti da je momak pokušao da se obesi, počinje drugi talas tabloidnog divljanja, kom, mora se reći, znatno doprinosi i otac dečaka. On je sina pronašao obešenog o drvo, ali nije sam pokušao da ga skine, već je pozvao policiju i hitnu pomoć. Dok su policija i hitna pomoć skidali momka sa drveta, otac je postupio potpuno neshvatljivo: sve je snimao mobilnim telefonom. Taj snimak objavio je portal “Srbija Danas”, a otac je kasnije još nekoliko puta snimao sopstvene izjave koje tabloidi na svojim portalima zdušno prenose.

Deo javnosti, očekivano, pretvorio se u besnu rulju: broj ljudi koji na društvenim mrežama otvoreno izražavaju žaljenje što je momak preživeo duboko je zabrinjavajuć. Ne manjka ni onih koji pokušaj samoubistva tumače kao manipulaciju, simuliranje ili čak potpunu laž. Takođe, postoje odrasli ljudi koji tvrde da su tinejdžeri od sedamnaest godina i te kako proračunati, sabrani i svesni svake svoje odluke. U surovosti posebno prednjači Tviter, gde svako ko nazove ovog momka detetom prolazi “toplog zeca” optužbi koje idu toliko daleko da ispada kako čak i minimum empatije prema ovom momku znači da onaj ko tu empatiju iskaže, krivi profesorku.

Mogli bismo da kažemo kako su sve to samo anonimni komentatori, avatari koji divljaju za tastaturom, međutim, simptomatično je da su svi ti ljudi nesposobni za nešto što je suštinski dokaz zrelosti: nisu u stanju da u glavi istovremeno imaju dve suprotstavljene ideje, a da ih to ne uznemiri. Konkretno: ne uspevaju da spoje mogućnost da su i profesorka i njen nasilnik – žrtve. Profesorka je nedvosmisleno žrtva agresivnog učenika. Ali, i on je brzo postao žrtva medija, tužilaštva koje je sastavilo optužni predlog za krivično delo koje je do sada isključivo korišćeno u optužnicama za ratne zločine, a moguće i da je žrtva manipulativnog oca.

Ako uzmemo kao tačnu tezu internet pravednika da je momak simulirao pokušaj samoubistva, moramo da zađemo dublje u nju. Šta onda imamo? Imamo momka koji trči u polje i veša se o drvo. Zatim imamo oca koji ga ne skida s konopca, nego snima telefonom hitnu pomoć i policiju, a zatim se danima ne skida iz medija i daje kontradiktorne izjave. Konkretno: tvrdi da su toliko siromašni da im je u kući odavno isključena i voda i struja, a da je sa sinom gledao TV u momentu kad je momak odlučio da se ubije. Novca nema jer ima zdravstvenih problema, a sin, dok gledaju TV, dobija poruku na mobilnom telefonu.

Takođe, treba videti čega nema. Nema, kao nikada do sada u slučajevima nasilja u školama, pitanja: zašto je ova mlada osoba nasilna? Da li je kod kuće sve u redu, kakvi su porodični odnosi, kakva materijalna situacija? Problematično ponašanje tinejdžera često je vapaj za pomoć, samo ne umeju artikulisano da traže tu pomoć jer su, verovatno, naučeni da se ponašaju po drugačijim, disfunkcionalnim obrascima. Da kod kuće nije sve u redu, u slučaju ovog momka jasno je samo iz činjenice da je pre godinu dana iznenada, tragično, ostao bez majke. Samo ta činjenica dovoljna je da mlada osoba ima probleme, da ne ulazimo u sve ostalo o čemu mediji nagađaju.

Problem je što učenike nema ko da pita kako su i kako je kod kuće. Nekada je svaka škola, i osnovna i srednja, imala školskog psihologa. Danas to više nije slučaj jer mora da se štedi, pa je sistem rešio da prištedi na dobrobiti i učenika i profesora.

Drugi problem je što je sistem sankcionisanja problematičnog ponašanja takav da su sankcije novčane kazne za roditelje, isključenje učenika iz škole i, neverovatno, ali istinito: smena direktora škole. Kako smena direktora rešava problem učeničkog nasilja, ne samo da nije jasno, nego je i nepojmljivo da je nekom palo na pamet kako je to nekakva mera.

Na kraju, imamo zaista dve suprotstavljene informacije: i profesorka i momak iz Trstenika su žrtve. Taj momak istovremeno je i nasilnik i žrtva. A nije moralo da bude ovako, samo da se svemu prišlo hladne glave i sa saosećanjem za oboje. Onim saosećanjem koje profesorka nije dužna da ima posle svega što joj se dogodilo, ali društvo ima obavezu da ga ima. Jer, ovakvim sistemskim merama koje sada imamo, problematičnu decu samo još dublje guramo u delinkvenciju, a kasnije i u kriminal. Šansu da neko ko u mladosti greši i dalje može da postane koristan član društva i ljudsko biće sa svrhom, sistem kao da ne želi da vidi.