Vučićevo oružje za masovno zastrašivanje i rušenje ustavnog poretka

Nadajmo se da početak teksta neće dodatno urušiti ionako ne baš sjajne odnose Srbije i Crne Gore. Ali, vic ima za glavne junake vremešnog Crnogorca i njegovog unuka. Godinama posle nekog od silnih naših ratova, junaštava i čojstava, deda unuku pripoveda o mukama kroz koje je kao dostojanstveni ratnik prošao u borbi protiv nadmoćnijeg, krvoločnog neprijatelja.

Uzgred, tako se istorija najčešće i uči na ovim našim prostorima, na dedinom krilu. A koliko je takva istorija pouzdana, možemo naslutiti i iz naše današnjice, kada mnogi više veruju režimskoj propagandi nego svojim očima, ušima i razumu. One činjenice koje se ne uklapaju u kreirani mit o velikom i mudrom vođi protiv kojeg su se urotili zli strani neprijatelji, unutrašnji izdajnici i mračne intergalaktičke sile jednostavno se ignorišu. Kakve lažne vesti kada se uklapaju u ono što ja mislim! Pomislite kako je tek lako stvoriti paralelnu istoriju, nešto čemu nismo bili svedoci. Pogotovo ako se svesno preskaču činjenice koje su suprotne onome što smo naučili na dedinom krilu.

Elem, manimo digresije: deda Crnogorac priča unuku kako su u jednom odsudnom trenutku neprijatelji opkolili i zarobili njegovu borbenu jedinicu. Zarobljenicima su, naravno, ne u skladu sa ženevskim konvencijama, ponudili sledeću alternativu: ili će se ići na điđi-miđi varijantu, odnosno oduzeti im ponosnu mušku nevinost ili će ih streljati. Mogu da biraju. Unuk pita dedu koju je on opciju preferirao, a ovaj odgovara: “Mene su, bogami, strijeljali!” Priča je logična koliko i aktuelna režimska o zvučnom topu, ali je unuk decenijama bio ponosan na dedu što nije popustio pred neprijateljskim ultimatumom.

Uklapa se ovaj vic u onu izreku koja se našla u nazivu jedne pozorišne predstave – “Đe god sam bio, svud sam poginuo!” Uklapa se i u karakter velikog vođe i nenadležne institucije imenom Aleksandar Vučić, koji uvek umesto điđi-miđija izabere streljanje i koji pogine gde god se zadesi, a na polzu svoga naroda. Tako smo čuli da nikakav zvučni top nije gađao građane i studente, nego je njega ubijao, evo, već petnaestak meseci dok se “napokon nije otkrila istina”. A “istina” je da su u cilju njegovog streljanja zle sile obučile desetak hiljada ljudi, recimo na višemesečnom kursu u Vrnjačkoj Banji, kako bi simulirali zvučni top i razbežali se ritmično sa beogradske ulice 15. marta prošle godine. Ako smo nešto naučili iz režimske propagande, to je da Vučićev život već deceniju i kusur visi o koncu, a da je samo zahvaljujući božijoj volji on još uvek živ.

Čuli smo već slične teorije, ali ne treba se čuditi ako iskrsne i ona po kojoj je 16 ljudi dobrovoljno stradalo pod novosadskom nadstrešnicom samo da bi se njemu napakostilo.

U SULTANSKOM SISTEMU POLITIČKA ANALIZA

Prvi veliki “domet” naprednjačke vlasti je to što je vrlo brzo nakon što se građanima nakačila na kosti ukinula politiku i samim tim dovela u pitanje ili čak potpuno obesmislila mogućnost političke analize. Sve ovo što se dešava u Srbiji, od tada do danas, mnogo više liči na grotesku nego na politiku. Svemu ovome bi se čovek, kada bi bio ušuškan u nekim dalekim predelima, mogao smejati, gorko ako baš nije veliki pakosnik. Sve ono što naprednjačka vlast čini nije politika već njena karnevalizacija, nešto potpuno izopačeno i nestvarno. Mora joj se, međutim, odati priznanje da nas, kada pomislimo da smo sve već videli, uvek uspeva iznova iznenaditi. Svojim budalaštinama i bedastoćama. Groteska, naravno, ne znači odsustvo tragičnosti.

Mnogi su ljudi zbog vučićevske groteske izgubili živote, neki pretrpeli razne oblike progona, a neki su zbog nje i u izgnanstvu. Stradali su i država i društvo: država je postala nefunkcionalni improvizorijum, a društvo je tako dubinski razoreno da će biti potrebne decenije da se oporavi. Da ne govorimo o ekonomiji i dugovima. Zamislite samo šta se desilo sa ljudima koji su već 14 godina konzumenti režimske propagande! Nešto od toga možemo videti po bezbrojnim komentarima “lojalista” na društvenim mrežama – nestvarna mržnja i pozivi na likvidaciju mladih ljudi, čitavih porodica “državnih neprijatelja” i vazda popularnih “ustaša”.

Nije, naravno, samo Srbija ta koja je ukinula politiku i mogućnost političke analize. Ne govorimo o cenzuri, nego o situaciji kada se javni diskurs, institucionalni poredak i stvarni centri odlučivanja – mimoilaze. Tamo gde ne postoji sistem, nego sve počiva na proizvoljnosti, strasti, iracionalnosti, ritualu i ličnim odnosima, instrumenti političke analize postaju nedostatni, blago rečeno. Teoretičari kažu da je politička analiza nemoguća onda kada nestanu uslovi na kojima ona počiva — proverljive činjenice, relativno stabilna pravila, vidljivi centri odlučivanja, autonomni politički akteri i javno izraženi interesi. Tada događaj možemo opisivati, ali ne možemo ustanoviti zašto se dogodio, ko ga je izazvao i šta iz njega sledi.

Možda dosađujemo, ali nije zgoreg u priči o “simulaciji zvučnog topa” podsetiti da se u tzv. sultanističkim režimima zakoni svakodnevno krše, a društvo živi u lažima. U tim državama se ne zna šta je privatno, a šta javno. U njima ne postoje nikakva pravila, a intervencije vladara u sve oblasti države i društva uglavnom su nepredvidljive. U takvim državama čak ni ljudi unutar vrha režima ne znaju šta će biti sutra, koje će teme i koja pravila važiti, pa čak to ne zna ni vladar, jer sve zavisi od njegovog trenutnog raspoloženja, kao i od komplikovanih interesa klijentele, pre svega kriminalnih grupa kojima je okružen. Tada se politička analiza oslanja na labave stvari i počinje da liči na neku vrstu dvorske hronike: šta vođa trenutno želi, ko je u njegovoj milosti, a ko (više) nije, da li iza nekih fenomena stoji bar nekakav pokušaj strategije ili trenutni hir koji će ubrzo biti zaboravljen.

POTREBNE SU TEŠKE REČI

No, posao nam je takav da ipak moramo pokušati i političkim budalaštinama i improvizacijama, i njihovim uzorcima i posledicama, dati nekakav smisao. Na prvu loptu, čovek bi pravno nepismeno i besmisleno saopštenje beogradskog Višeg javnog tužilaštva i prateću medijsku kampanju, sasvim sigurno unapred pripremljenu – teško mogao nazvati već uobičajenim terminima kao što su, recimo, spin ili manipulacija. Traži to neke jače reči – kao što je već narečena “budalaština”. Nažalost, neki rado konzumiraju budalaštine ili zato što su u piramidi korupcije, ili zato što im odgovara kao još jedna pazla u izopačenoj slici sveta, ili pak kao argument u svađi sa komšijom. Neki i zato što su im kognitivne sposobnosti minimizirane dugogodišnjom propagandom, ne samo ovom naprednjačkom, nego i onom koja je nastala osamdesetih i razvijala se za vreme miloševićizma; bez velikih problema preživela je i dvehiljadite.

Krenimo od samog saopštenja. Svi znamo da je beogradsko Više javno tužilaštvo batina u rukama režima, najvažnija ćaci-institucija u pravosudnom sistemu. Da je to tako, ne krije ni šef Nenad Stefanović i njegovi saradnici, koji su u javnosti više puta isticali da je to i zadatak tužilaca: da biju one koje režim proglasi kriminalcima i neprijateljima. Pravni eksperti kažu da Stefanović i njegovi saradnici nisu bremeniti pravnim znanjima, što se videlo mnogo puta, a pogotovo u saopštenjima povodom likvidacije na Senjaku. Uzgred, to je jedna od teza javnosti kada se tumači najnovija “zvučna” akcija VJT i režima – da se malo zaboravi na ovaj slučaj koji je za režim izuzetno bolan.

Saopštenje VJT zapravo već donosi presudu ‒ studenti su sami sebe streljali zvučnim topom, a dokaz za to je što se u nekim spisima koji su nađeni u beogradskom Rektoratu spominje ovo akustično oružje. Mora da su se obradovali kada su u zapisniku sa studentskog plenuma pronašli ovaj termin, a i da nisu, verovatno bi ga izmislili. Studenti su saopštili kako je tačno da su spominjali zvučni top, ali i druga oružja i oruđa za razbijanje demonstracija kao mogući odgovor režima na masovne skupove. To zvuči i više nego logično, s obzirom na to da im je već tada, nekoliko meseci nakon početka protesta, a verovatno i mnogo ranije, bilo jasno na šta je režim sve spreman da bi sačuvao vlast. Kao i svima onima koji nisu svih ovih godina sedeli na ušima i očima. Ali, ko za logiku mari!

U saopštenju VJT se tvrdi da su građani onomad išli kod lekara da prijave zdravstvene tegobe usled akustičnog udara po nalogu zlih sila i da su time izvršili krivično delo. Verovatno su onda krivično delo počinili i lekari koji su tegobe konstatovali, a što su neki građani dostavili kao dokaz u predstavki Evropskom sudu za ljudska prava, koji je, da podsetimo, prošle godine dao nalog Vladi Srbije da spreči upotrebu zvučnih uređaja za kontrolu građanskih okupljanja jer oni “mogu izazvati ozbiljne zdravstvene posledice kod velikog broja ljudi”.

Osim toga, saopštenje najavljuje da će se krivično goniti i oni koji su rečima hteli da uruše ustavni poredak, što je drugo pojmovno određenje za ono što se nekada zvalo “verbalni delikt”. U saopštenju se, naravno, ne razrešava nedoumica kako to da je desetina hiljada ljudi vredno vežbala da nakon simulacije zvučnog udara izvrše državni udar, a niko, ama baš niko od njih nije preduzeo nijednu aktivnost u tom pravcu.

IMA LI SMISLA U BESMISLU

Nema nikakve sumnje da je ova širokopojasna akcija unapred pripremljena. Teško je za besmislicu reći da je brižljivo pripremana, ali da je za nju potrošeno nešto vremena i da su održani brojni sastanci – to je jasno. Odmah nakon ispada VJT kreće kampanja u režimskim medijima. “Istina je izbila na delo”, presude su već donete, unapred su spremljeni spiskovi ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući, te su osvanuli na društvenim mrežama.

Posebno su na meti, pored studenata, bili verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari. Sa posebnim sladostrašćem režimlija priveden je pre neki dan Aleksandar Radić, vojni analitičar, zaplenjena su mu sredstva komunikacije…. Možda će se, da se našalimo opet, ispostaviti da je Radić izvršio akustični udar na građane sa svog mobilnog telefona. Susret sa unutrašnjošću policijske stanice imao je i urednik Bete Vojkan Kostić, koji je izveštavao o pretresu Radićevog stana.

Dakle, svakako je cilj bio da se aktivira medijska bomba. A šta je smisao te bombe? Kao što smo rekli, ako nije glavni motiv, svakako je režimu bilo važno da se pažnja skrene sa slučaja “Milić”, u kojem se VJT dobrano izblamiralo kroz saopštenja koja su sadržavala potpune neistine i kojima je evidentan cilj bio da se relaitivizuje uloga generala policije u slučaju “27”. Nećemo sada ulaziti u to šta se sve u pozadini ovoga slučaja krije, ali svakako ništa dobro po režim. Milić dosta zna, neugodan je svedok. Obračun je istovremeno vezan i za džinovske kriminalne grupacije koje vrte milijarde evra i koje imaju veoma kompleksne odnose sa režimom. I ko zna šta sve još.

Naravno, tu je i potreba da se “razreši” incident od 15. marta prošle godine. Režim se tada baš nije najbolje snašao. Vučić je tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima. Kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina. Ispostavilo se, potom, da su policijski zvučni topovi bili na beogradskim ulicama tog dana. Problem je za režim i to što su u redakciji “Informera”, u direktnom prenosu, režimlije DJ Vučićević i Vladimir Đukanović proslavljali upotrebu zvučnog topa. Nisu ni krili da su znali da će se to desiti. “Vule, svaka čast!” – viknuo je vlasnik “Informera”. Potom im je neko rekao da se malo “uobroče”.

Onda je i Čedomir Jovanović potvrdio da je došlo do upotrebe zvučnog topa ne znajući da je u direktnom prenosu, a na njegove tvrdnje glavom su klimali uvek dobro obavešteni novinari Tanjuga. Da li će svi oni biti pozvani na informativni razgovor ili će odgovarati za verbalni delikt? Taman posla!

Ako ovome dodamo i cilj da se studenti i drugi politički protivnici, pa i nezavisni novinari, još jednom medijski proglase teroristima i ekstremistima, i stvaranje prilike da Vučić seiri na “utvrđenoj istini” sebe po milioniti put autoviktimizirajući – moguće je da se ovim iscrpljuju motivi ove budalaštine koja zveči do neba.

Ali, moguće je da u njihovim glavama postoji i želja da se pred nastupajuće izbore likvidira najopasniji protivnik, studentski pokret. Da se sudski proglasi terorističkom i ekstremističkom organizacijom, te da mu se onemogući da učestvuje na izborima. Zvuči nerealno, ali ne znači da ne postoji takav plan. Kao što ne znači da će se od tog plana odustati jednog trenutka ako se uvidi da će od njega biti više štete nego koristi.

Nema sumnje da režim u Srbiji sanja Putinov san ‒ da na izborima učestvuju samo oni kojima Vučić da licencu.

Prelević: Radić širio i lažne vesti da se Srbija nije plasirala na Svetsko prvenstvo u fudbalu

Advokat Božo Prelević ocenio je za “Vreme” da saopštenje VJT, medijska kampanja koja ga je pratila, kao i postupak pokrenut protiv vojnog analitičara Aleksandra Radića, kojeg zastupa njegova kancelarija, predstavljaju pokušaj skretanja pažnje sa drugih važnih događaja, ali i relativizacije slučaja upotrebe zvučnog topa tokom protesta u Beogradu.
Prema njegovim rečima, cilj je da se pažnja javnosti preusmeri sa ubistva u restoranu “27”, kao i sa poziva tužioca za ratne zločine Kosova građanima Srbije da učestvuju u postupcima koji se vode na Kosovu, u skladu sa protokolom koji su potpisali Beograd i Priština.

“Mislim da je to suština. Treći razlog je potreba vlasti da Komitetu UN za sprečavanje torture i Evropskoj komisiji kažu da se povodom zvučnog topa i dalje vodi postupak, da nije zaboravljen. Njima je potrebno da mogu da kažu: ‘Još se ne zna šta se dogodilo, vodi se tužilačka istraga i videćemo šta će ona pokazati’. To je pokušaj relativizacije čitavog slučaja”, rekao je Prelević.

On ne veruje da bi ovaj postupak mogao da dovede do sudske zabrane studentskog pokreta, niti do njegovog proglašavanja terorističkom ili ekstremističkom organizacijom, u cilju sprečavanja izlaska pokreta na izbore. Prema njegovoj oceni, reč je pre svega o zastrašivanju studenata, novinara, analitičara i drugih javnih ličnosti.

“Studentski pokret nema nijedan atribut na osnovu kojeg bi mogao biti proglašen terorističkom organizacijom i tako sprečen da učestvuje na izborima. Njegovi ciljevi su poznati – vladavina prava. Ni pomoću mađioničarskog štapa nije moguće presuditi da je pokret koji se zalaže za vladavinu prava teroristička ili ekstremistička organizacija. Ne postoji teroristička organizacija čiji je cilj vladavina prava”, kazao je Prelević.

Dodao je da predsednik Srbije Aleksandar Vučić “može svakoga da proglasi teroristom”, ali da takva optužba, kako smatra, ne bi mogla da opstane pred sudom, “kakav god on bio”. Podsetio je da je on među prvima javno rekao da je tokom protesta upotrebljen zvučni top, dok je Radić nekoliko desetina minuta kasnije izneo sličnu ocenu u drugim medijima. “Sada će, u potpunoj inverziji, oni koji su bili žrtve i na koje je pucano postati okrivljeni, a oni koji su pucali postaće žrtve. Onaj ko hapsi oštećene sada će ispasti žrtva. To je potpuna zamena teza”, rekao je.

Govoreći o pretresu Radićevog stana, Prelević je ironično ocenio da bi istraga mogla biti dodatno proširena. “Bojim se da će Vučić dati nalog da se istraga proširi, jer je Radić, koliko znam, širio i lažne vesti da se Srbija nije plasirala na aktuelno Svetsko prvenstvo u fudbalu. Neću reći ‘šalu na stranu’, jer je ovo sve samo za komiku”, kazao je Prelević.
On je ocenio da je Radićev stan pretresan kako bi se pronašlo bilo šta što bi se moglo uklopiti u unapred postavljenu konstrukciju slučaja. “Zašto su mu pretresali stan? Samo zato da bi pronašli nešto što će, u tom širem gledanju, moći da kvalifikuju onako kako im odgovara”, rekao je.

Prelević očekuje da će i sam biti pozvan na razgovor, ali dodaje da bi voleo da se to dogodi. “Sve su to najave koje ukazuju da Vučić sa ovim neće stati. Prema tome – dobrodošli”, zaključio je Prelević.

Ponoš: “Simuliranje zvučnog topa” – priprema režima za izbore

Predsednik stranke Srbija centar (SRCE) Zdravko Ponoš ocenio je u razgovoru za “Vreme” da slučaj “simuliranja zvučnog topa” nije samo pokušaj skretanja pažnje sa brojnih afera povezanih sa ljudima bliskim vlasti, već i deo priprema Srpske napredne stranke za naredne izbore. Ponoš je jedan od aktera koji su se našli na meti naprednjačke kampanje zbog iznesenih tvrdnji da je 15. marta protiv studenata i građana u Beogradu korišćen zvučni top.

“Čovek bi morao da se kreće u granicama njihove pokvarenosti i da ima kriminalni um kako bi shvatio koje su sve njihove namere. Ovo nije proizašlo iz pravničke logike, već iz kriminalnog načina razmišljanja”, kaže Ponoš.

Prema njegovim rečima, jedno od mogućih objašnjenja jeste da vlast ovim postupkom pokušava da prikrije druge događaje koji su, blago rečeno, neprijatni po režim. “Imaju mnogo toga što žele da sakriju od javnosti. Malo-malo pa neki obračun, malo-malo pa neko bude ubijen usred bela dana, a uvek su u pitanju ekipe koje su im bliske – neki imaju partijsku člansku kartu, a neki njihovu bankarsku karticu”, kaže on.

Međutim Ponoš, smatra da se iza čitave akcije nalazi ozbiljniji politički cilj – priprema vlasti za naredne izbore. Kako je rekao, dosadašnji naprednjački izborni model bio je zasnovan na tome da Aleksandar Vučić bude u prvom planu, ali to više ne daje rezultat. “Do sada je bilo dovoljno da, koji god izbori da su u pitanju, stave Vučića u prvi plan. Sada to više ne funkcioniše. Nakupilo se mnogo negativnih poena u svim istraživanjima javnog mnjenja i oni na sledeće izbore, kad god i koji god da budu, više ne mogu da idu sa pričom da Vučić pobeđuje”, kaže Ponoš i dodaje da je zbog toga osmišljena nova politička poruka – “Srbija pobeđuje”.

“Da bi ta njihova Srbija imala koga da pobedi, mora da postoji neko ko navodno ruši Srbiju. Oni nisu uspeli da pronađu ključ kojim bi otključali studentski pokret. Šta god da su radili, nisu bili u stanju ni da ustanove ko su njegovi ključni igrači. Cilj vlasti je da studente, opoziciju, slobodnomisleće građane i novinare podvede pod zajedničku kategoriju ‘rušitelja ustavnog poretka’. Žele da naprave binarnu podelu: sa jedne strane su oni koji navodno ruše ustavni poredak, a sa druge oni koji ga, navodno, brane. Onda mogu da kažu: ‘Mi pobeđujemo – Srbija pobeđuje’. Mislim da je reč o toj vrsti političkog brendiranja i zato sve nas pokušavaju da podvedu pod kategoriju rušitelja ustavnog poretka, kako bi mogli da rade šta hoće”, kaže on.

Ponoš je, međutim, naveo da je stvarnost upravo suprotna. “Ustavni poredak ruše Vučić i njegov režim. Svi koji su izašli na ulice da demonstriraju, svi mi koji se protiv toga borimo na ulici, u Skupštini ili u medijima, zapravo branimo ustavni poredak od Vučića i njegove stranke, koji ga ruše”, rekao je predsednik stranke SRCE.

Ponoš ne smatra realnim da je cilj čitave akcije sudsko proglašavanje studentskog pokreta terorističkom ili ekstremističkom organizacijom i zabrana njegovog učešća na izborima. “Mislim da bi to bilo samoubistveno za Aleksandra Vučića, jer bi proizvelo neviđen bunt građana. Može da pokušava da dezavuiše studentski pokret, ali da pokuša da ga zabrani – bolje bi mu bilo da odmah puca sebi u nogu”, kaže Ponoš.

Aleksandar Radić: Verujem u dužnost da uprkos ličnim gubicima nastavimo borbu

Verujem u dužnost da uprkos ličnim gubicima nastavimo borbu

Aleksandru Radiću su nakon višesatnog pretresa stana i drugih prostorija, obavljenog po nalogu Višeg javnog tužilaštva, oduzeti telefon, dokumentacija, računarska i druga oprema. Iako su ga pripadnici Mupa iz zgrade izveli uz policijsku pratnju, ubrzo je pušten na slobodu. U utorak (23. jun), sa advokatom je boravio u prostorijama VBA zbog poziva vojne policije koji mu je dan ranije uručen.

Kako ističe za “Vreme”, odranije ima loša iskustva sa ovim strukturama i njihovim radikalnim kršenjem propisa: “Jednom prilikom su me teretili za događaj koji ne postoji. Čak su mi namestili advokate koji su radnici VBA, da bi me sprečili da ih tužim za podnošenje lažne prijave. Od 2018, otkako je postavljen Đuro Jovanić (načelnik VBA), ulažu neverovatnu količinu energije da mi stanu na put.”

Kaže da ga činjenica da su mu uzeti svi elektronski nosači podataka dovodi do zaključka da žele da vide sve njegove izvore.

“Imam mnogo stvari koje su vezane za vojsku. Moja tema istraživanja obuhvata savremenu istoriju od Drugog svetskog rata pa nadalje. Mnogo puta sam imao pristup vojnoj građi uz dozvolu struktura – pa kako drugačije možete tome da pristupite? Pisao sam knjige i tekstove o istoriji vojske”, objašnjava Radić. Dodaje da je, od kada je “SNS krenuo sa zaoštravanjem”, prestao da objavljuje, ali je nastavio da radi svoje u nadi da će se jednog dana situacija promeniti.

Zanimljivosti radi – Aleksandru Radiću je od 2012. godine vojska objavila dve knjige.

“Za jednu je Aleksandar Vučić pisao predgovor, jer je tada bio ministar odbrane, a za drugu, Vučić me je zvao da mi kaže da će mi platiti honorar. Ja sam tada rekao da sam mislio da plaćanja radi sekretarica.”

Nešto što je 2017. počelo kao zahlađenje u odnosima sa Vojskom Srbije, poslednjih meseci je dobilo mnogo opasniji zamah.

“Prošle godine su, pokušavajući da me kompromituju, objavili klasičnu paškvilu sa mojom lažnom biografijom, u kojoj sam navodno špijun, ne zna se čiji… Pokušavaju da mi nađu slabu tačku, izmišljaju priče, a sa lažima se može sve – evo Vučićević upravo priča kako mi pretražuju sefove i gledaju da li imam nekog novca. Mogu da tvrde da sam crnac, da imam đavolje rogove. Njima je za ovakav mehanizam potreban samo privid legalnosti.”

Ovih dana Radić je trebalo je da završi članak o istočnom krilu Natoa, kao i članak o srpskom raketnom sistemu, ali sada je sve na pauzi. Računari koji su mu neophodni za rad odneseni su zajedno sa gomilom beleški i podataka.

“Sistematično skupljam informacije o vojsci od petog razreda osnovne škole; neretko koristim neke koje sam dobio pre 40 godina. Uništen mi je kontinuitet rada. Jedanaest knjiga, koje su u nekoj fazi pripreme, sada je zarobljeno u njihovim rukama. Ali nadam se da će makar da ih čitaju. Mada, pusta nada… Da nešto čitaju, znali bi da moraju da se drže nekog reda i propisa.”

ONI NEĆE STATI: Na pitanje smatra li da je ugrožen, odgovara da je ekstremno ugrožen i ogoljen, te da svakog momenta očekuje dalje napade.

“Mislim da neće stati i da im je želja da me izbace iz igre i to vrlo radikalno. Iritira ih to što postojimo. Oni su paralelno krenuli u kreiranje sopstvenih medija i analitičara. Angažovali su svoje saradnike, nazovianalitičare koji, za razliku od mene i mojih kolega, nikada nisu služili vojsku niti su radili u njoj. VBA je napravila svoje projekte od ljudi koji nemaju veze sa vojskom. Oni se favorizuju jer su politički podobni i kazaće ono što vlast hoće da čuje. To je oštra podela: ako niste na našoj strani, vi ste protiv nas. Očekivana radikalizacija upravo je na delu.”

Radić smatra da je suštinski cilj vlasti da pre izbora “razbije” sve nepodobne glasove – i pojedince i medije. “Nekoga će pritvoriti, nekoga proterati iz zemlje, nekoga prognati iz medijske stvarnosti”, dodaje.

Šta bi mogao da bude odgovor na to?

“Imam 54 godine, odrastao sam na partizanskim filmovima i verujem u dužnost nas građana da, uprkos ličnim gubicima, nastavimo borbu. Ne postoji struktura koja me plaši. Ja sam već duže vreme bez prihoda, ali sam dokazao da sam tvrdoglav i da neću prihvatiti izdaju ideje normalnog društva. Nema tu nikakve patetike. Jedini problem je što su oni korumpirani, narcisoidni i ne mogu da shvate da postoje ljudi koji ne misle kao oni. Ne mogu da poveruju da mi na javnoj sceni zaista postojimo iz uverenja i da postoje i redakcije, poput ‘Vremena’ i još nekih, i pojedinci koji će uprkos ogromnoj šteti i pritiscima nastaviti da rade svoj posao”, kaže Radić.

Vojkan Kostić: Praviti procene u ovoj situaciji ćorav je posao

Praviti procene u ovoj situaciji ćorav je posao.

Koji dan nakon što smo iz saopštenja VJT i gostovanja tužioca Miodraga Markovića na javnom servisu saznali da su studenti u blokadi osumnjičeni da su “simulirali upotrebu zvučnog topa, kafkijansko-orvelovski tok ovdašnje realnosti dodatno je dobio na zamahu. U ponedeljak, 22. juna, stigla je vest – “Informer” je to objavio pre samog događaja – da policija pretresa stan vojnog analitičara Aleksandra Radića, a poziv da se javi u UKP dobio je i glavni i odgovorni urednik Novinske agencije “Beta” Vojkan Kostić, i to upravo dok je izveštavao sa pomenutog pretresa.

“Iako mi se na teret stavlja vrlo ozbiljno krivično delo koje se tiče organizovanja rušenja ustavnog poretka (član 320 Krivičnog zakonika), njih je zapravo interesovalo samo jedno – kako se telefon gospodina Radića našao kod mene”, ovako Vojkan Kostić za “Vreme” sumira svoje javljanje Upravi kriminalističke policije.

Objasnio im je: nakon što su na putu do lica mesta u prorežimskim medijima videli vest o pretresu Radićevog stana – koji tada još nije ni mogao da počne – Radić je u liftu zaključio da će ga novinari neprestano zvati, te mu je predao telefon na čuvanje dok se pretres ne završi.

“U nekom trenutku su zaključili da bi telefon lako mogao biti kod mene. Tražili su ga, a ja sam tražio da mi kažu po kom osnovu i da se identifikuju.” Kaže, mogao je da pretpostavi da je u pitanju policija, ali se u današnje vreme svako predstavlja kao policija.

Nakon toga predao im je telefon. Dva sata kasnije dobio je poziv da se javi u policiju. U Sivu su policajci bili korektni i profesionalni, za razliku od situacije sa lica mesta dan ranije (22. jun).

Kako on vidi događaje prethodnih dana?

“Na taktičkom nivou, mislim da se radi o zastrašivanju svih pojedinaca i medija koji su spremni da kažu, odnosno prenesu da je 15. marta 2025. godine u Beogradu protiv građana korišćen zvučni top. Uopšte ne ulazim u to da li je ta tvrdnja tačna ili nije, ali smatram da je posao profesionalnih medija da prenose ono što je relevantno za javnost, reči i procene relevantnih sagovornika, jer je upravo to javni interes i suština delovanja svakog pristojnog medija koji se pridržava standarda profesije”, kaže Kostić.

S druge strane, smatra da je ta priča aktivirana jer se nagomilalo zvučnih afera vlasti – ubistvo na Senjaku – što jeste veliki PR problem za vladajuću garnituru – zatim odlazak grupe sa bezbednosno interesantnim biografijama u Tivat… Kostić stoga ocenjuje da događanja od prethodnih dana služe kao jedna od takozvanih pokrivalica za pomenute afere.

Šta bi se moglo dalje očekivati?

“Nadam da je postignut medijski efekat koji je vlast želela i da će se sada malo zaustaviti”, kaže Vojkan Kostić i dodaje: “Međutim, nisam verovao ni da će do ovoga doći. Praviti neke procene u ovoj situaciji ćorav je posao. Jer kada pravim procene, razmišljam iz svojih cipela – kao racionalan čovek koji nema nikakav lični interes u tome. A da li se taj opis može primeniti na našu vlast, u to nisam baš siguran.”

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!