Saga o otmici, ispiranju mozga, zločinima, osudi i amnestiji unuke tvorca žutog novinarstva Vilijama Randolfa Hersta

Tokom unakrsnog ispitivanja Patriša Herst se suočila sa brojnim pitanjima tužilaca o svojim postupcima zbog čega se četrdeset dva puta pozivala na Peti amandman američkog Ustava koji propisuje da pojedinac ne može biti prisiljen da pred sudom svedoči protiv samog sebe. Morala je da sluša neugodna stručna svedočenja o svojoj ranjivosti i da izdrži ponižavajuće unakrsno ispitivanje o širokom spektru tema, uključujući onu o svom seksualnom životu.

Nakon što je Patriša Herst iznela da ju je član SLA Vilijam Volf Kudžo silovao i rekla porotnicima: “Mrzela sam ga”, citirane su njene reči u saopštenju od 7. juna 1974. u kojima je Kudža nazvala “najnežnijim, najlepšim čovekom koga sam ikada poznavala”. Tužilaštvo je iznelo ljubavne drangulije ‒ takozvanog olmečkog majmuna, pronađenog u njenoj torbici nakon hapšenja, koji joj je Volf dao.

“Da li je u tašni, na dan hapšenja, nosila kameno olmečko majmunsko lice na lancu koje joj je poklonio član SLA Kudžo (Vilijam Volf)?” Odgovorila je da voli umetnost i da je smatrala da je to arheološki vredan predmet (olmečke kulture Mezoamerike, 1200 godina p. n. e.)

“Zašto je na polici za knjige u trenutku hapšenja imala revolucionarne knjige, poput Eksploziva i Domaće bombe?”

BRAINWASHING

Advokat Fransis Li Bejli je uporno pokušavao da dokaže da je ona bila žrtva “ispirannja mozga” i da je patila od onoga što je nazvao “sindrom preživelog ratnog zarobljenika”.

Bejli je bio veteran Korejskog rata tokom kojeg je izraz brainwashing postao popularan ‒ tada su pojedini američki ratni zarobljenici, po povratku iz Severne Koreje i Kine, počeli da daju izjave koje su zvučale prosocijalistički ili antiamerički. Američka vojska je ozbiljno istraživala fenomen sistematskog “ispiranja mozga”. Kasnije je preovladalo mišljenje da je to pre rezultat kombinacije prinude, izolacije, iscrpljivanja i prilagođavanja zarobljeništvu nego tehnika preoblikovanja ličnosti.

Na pitanje tužioca Brauninga da li je upoznat sa bilo kojim slučajem u kojem je ratni zarobljenik počinio neko nasilno delo protiv svojih bivših drugova na zahtev otmičara, dr Hari L. Kozo iz Američkog odbora za psihijatriju i neurologiju je rekao: “Ne. Ne znam ni za jednog ratnog zarobljenika. Nikada nisam pročitao da je bilo kom pripadniku našeg ratnog vazduhoplovstva ikada bilo suđeno… zbog toga što je pomagao Kinezima ili severnim Korejcima…”

Odbrana je izvela Roberta Džeja Liftona, profesora psihijatrije na Jejlu koji je pedesetih godina proučavao kineske programe “prevaspitavanja” ratnih zarobljenika i napisao studiju “Razmišljanja o reformi i psihologija totalitarizma”. Liton je zaključio da tretman Patriše Herst od takozvane Simbionske oslobodilačke vojske nije bio potpuno isti kao tretman civilnih ili vojnih zatvorenika koji su dali lažna priznanja dok su bili u rukama kineskih komunista, ili japanskih intelektualaca zatvorenih 1930-ih i 1940-ih i koji su se odrekli svojih levičarskih stavova u korist superpatriotskog fašizma. Ali grubi proces kojem je bila podvrgnuta tokom prva dva meseca u zatočeništvu sadržao je glavne karakteristike takvih inkvizitorskih projekata, bilo da su ih primenjivale totalitarističke političke grupe, progoniteljske religije ili policajci širom sveta.

U tom potpuno kontrolisanom okruženju, slušajući hvalisanje o ubistvu cijanidnim mecima Markusa Fostera, crnog nadzornika škola u Oklandu, po oceni Roberta Džeja Litona, Patriša Herst nije imala razloga da sumnja u tu poruku, već razlog da pronađe način da se svrsta u kategoriju onih kojima je dozvoljeno da žive.

“TEORIJA ČIČAK TRAKE” ZA BESCILJNE, IZGUBLJENE DUŠE, KANDIDATE ZA RADIKALIZAM

Tužilaštvo se fokusiralo na dokazivanje da je Patriša mesecima živela sa SLA, da je nosila oružje, učestvovala u akcijama i da je imala prilike da pobegne, a nije. Možda je bila žrtva na početku, ali ako je bila žrtva, zašto je ostala u SLA godinu i po i kad je imala šansu na napusti grupu?

Psihijatar Džoel Fort je opisao mladu Pati Herst kao u osnovi “amoralnu osobu” koja je mislila da se pravila ne primenjuju na nju. Lagala je u školi da joj majka ima rak kako bi izbegla ispit. U maloletnom dobu upuštala u seksualne aktivnosti. Eksperimentisala sa drogama poput LSD-a. On je ponudio i svoju “teoriju čičak trake” za besciljne, izgubljene duše, kandidate za radikalizam ‒ one poput Patriše Herst čak i pre otmice – koji lebde u moralnom vakuumu, a zatim se zalepe za prvu slučajnu ideologiju na koju naiđu. Nije nimalo iznenađujuće, zaključio je Fort, što je Patriša Herst smatrala da je SLA privlačna. Mnogi članovi poticali su iz obrazovanog, višeg sloja sličnog njenom i odlučili su da postanu članovi bez ispiranja mozga.

Prema američkom saveznom zakonu, ispiranje mozga nije bilo priznata odbrana aktera pljačke banke. Sudija Oliver Karter je u uputstvu porotnicima rekao da se ta vrsta opravdanja može primeniti jedino ukoliko je Patriša Herst postupala onako kako je postupala samo iz “neposrednog straha za svoj život”.

PREVIŠE BRZO UŽIVLJAVANJE U ULOGU

Advokat Bejli je sugerisao da je pljačku banke inscenirala Simbionska oslobodilačka armija kako bi Patriša Herst izgledala kao “odmetnik”. “Možda prvi put u istoriji pljačke banaka, pljačkašu su drugi pljačkaši naložili da se identifikuje usred akcije.” Bejli je rekao porotnicima da ju je SLA “postavila direktno ispred kamere” kao “dragocenu svinju”.

U nameri da pokaže kako je tvrdnja odbrane da je Patriša delovala pod prinudom suprotna činjenicama, tužilac Robert R. Brauning citirao je reči iz njenog saopštenja objavljenog nakon pljačke banke od 17. aprila: “Moj automat je bio napunjen i nijednog trenutka nijedan od mojih drugova nije namerno usmerio oružje na mene”.

Dr Hari L. Kozol, licencirani lekar sa specijalizacijom iz psihijatrije i neurologije, pred sudom je izneo procenu da je Patriša dobrovoljno učestvovala u pljački banke pošto je sama napisala da na početku nije verovala SLA, da je bila sumnjičava prema njima, ali da je posle nekog vremena osetila da im veruje. “Mislim da je strah nestao, sigurno je nestao do trenutka kada je dala izjavu da je odlučila da ostane sa njima… Ne mislim da bi najostvarenija glumica na svetu mogla, u tako kratkom periodu proba, ako želite tako da se izrazite, da kaže stvari koje je Patriša Herst rekla onako kako ih je rekla, a da tako nije mislila, a da nisu došle iz njenog srca, ako ne i iz njenog uma.”

Dr Nikolas Grot, glavni psiholog za Komonvelt Masačusets, koji je nekada bio zaposlen kod dr Harija L. Kozola, ukazao je pak na moguću pristrasnost doktora Kozola prilikom svedočenja u korist odbrane. Rekao je da je doktor Kozol pre hapšenja Patrišu Herst nazvao “kurvom”, a da je govorio i da su Herstovi “odvratni i pokvareni”: “Da si odrastao u porodici poput Patriše, razumeo bi protiv čega se ona buni. Oni su svinje”.

Foto: wikipedia

OČAJNIČKA POTREBA ZA PREŽIVLJAVANJEM

Po mišljenju svedoka odbrane, psihijatra Roberta Džeja Litona, posle pljačke banke koju je Patriša Herst doživela kao konačno paljenje mostova, u trenutku sloma imala je očajničku potrebu da se prilagodi i opstane, pa je dalje učešće u akcijama te grupe za nju bio jedini mogući oblik postojanja.

Kada je tužilaštvo pustilo snimak bezbednosne kamere, Peti Herst je sa nevericom gledala u ekran, a zatim je počela da plače.

Liton smatra da se takođe ne može ignorisati što je tokom perioda od nekoliko nedelja ili meseci nakon pucnjave policije Los Anđelesa u kojoj je ubijeno šest članova SLA, kod Patriše Herst bila uočljiva mešavina disocijacije, psihološkog odbrambenog mehanizma suočavanja sa ekstremnim stresom, traumom ili ogromnim emocionalnim bolom, kojim se mozak odvaja od stvarnosti, pokušava da se zaštiti i smanji uticaj događaja. Psihijatar Robert Džej Lifton je u tekstu za “Njujork tajms” u aprilu 1976. tvrdio da nijedno psihijatrijsko svedočenje ne može utvrditi pravnu krivicu ili nevinost ‒ to je stvar porote. Niti bilo ko može poreći ogromne probleme u korišćenju psihijatrije u sudu, koji po samoj svojoj prirodi suprotstavlja svedoke jedne drugima, stručnjacima ili nekim drugim, i ukrućuje (rigidifies, čini rigidnim) praktično sva svedočenja.

Porota od sedam muškaraca i pet žena je 20. marta 1976. nakon dvanaest sati većanja proglasila Patrišu Herst krivom za oružanu pljačku i upotrebu vatrenog oružja za vršenje krivičnog dela. Osuđena je na kaznu od 35 godina robije, koja je potom smanjena na sedam godina.

Šana Aleksander, iskusna reporterka magazina “Lajf” i uticajnog TV programa iz 1970-ih “Point-kontrapoint”, u detaljnom izveštaju o suđenju kaže da je pre suđenja većina porotnika smatrala da je Patriša žrtva otmičara. Na kraju je jedna porotnica zaključila da Patriša Herst “laže do srži”, jer nijedna žena ne bi sakrila znak ljubavi od nekoga ko ju je silovao i zlostavljao. Drugi porotnici su je opisali kao “udaljenu” i “zagonetnu”. Nismo znali “da li gledamo živu devojku ili robota”, rekao je jedan porotnik. Neki porotnici su završili zasedanje u suzama.

Patriša Herst je iza rešetaka odslužila samo dvadeset dva meseca, daleko manje od sedam godina. Predsednik Džimi Karter je u februaru 1979. njenu kaznu preinačio na vreme koje je do tada odslužila i ona je puštena iz zatvora, Ipak, i dalje se vodila kao osuđeno lice.

DUGO PODSEĆANJE NA PRLJAVU PROŠLOST KOJU BI SVAKO DRUGI ŽELEO DA ZABORAVI

Pošto je okrenula još jednu stranicu u svom životu, Patriša Herst je u intervjuima koje je, kažu, radije davala ljudima koji nisu upoznati sa slučajem, svoje bivše mučitelje i saborce opisivala kao monstrume. U nekim izjavama ih je poredila i sa Čarlsom Mensonom koji je osuđen na dozivotnu kaznu za devet monstruoznih ubistava, među kojima i za brutalno ubistvo trudne Šeron Tejt 1969. u kući reditelja Romana Polanskog u kanjonu Benedikt iznad Los Anđelesa, iza kojeg su ostali zidovi ispisani krvlju.

Tadašnjoj kultnoj novinarki Barbari Voters u intervjuu “20/20” na Ej-Bi-Siju 10. decembra 1981. Pati Herst je rekla da joj nije bilo stalo za koju stvar se bori i da je, kao zombi, samo sledila SLA iako u to vreme to nije htela da prizna. Kada je Barbara Volters pitala Patrišu o snimljenoj izjavi ljubavi ubijenom Vilijamu Volfu, ona je rekla:

“Bila sam zaista njegovo lično vlasništvo više od svega drugog. On me je imao kad god je hteo. Nije se ništa razlikovao od ostalih osim što je bio nervozniji. Imao je nervozan stomak”.

Pričala je o tome da je Simbionska oslobodilačka armija imala pravila za heteroseksualni odnos. “Što se tiče heteroseksualnog seksa, članovi su mogli samo da priđu i zahtevaju ga jedni od drugih”. Rekla je da su to mogli da rade i muškarci i žene, a smatrali su “nedrugarskim” da član odbije heteroseksualne odnose. Ponekad bi se o tome raspravljalo u polemičkim debatama, ispričala je Barbari Volters smejući se – i brzo dodala kako ne misli da je to smešno, već da je skandalozno.

Naslovom “Seks! Volters! Seks! Radikali! Seks!” “Vašington post” je negativno ocenio to što je Barbara Volters zapitkivala Peti Herst zašto je uradila ovo i zašto je uradila ono. Ali u stvari, izgleda da je pitanje u srži bilo zašto je Patriša Herst pristala na ispitivanje Barbare Volters o prljavoj prošlosti koju bi svako drugi želeo da zaboravi.

U knjizi Šane Aleksander Svačija ćerka: Vremena i suđenja Pati Herst (1979) naslov, “Bilo čija ćerka”, preuzet je iz takozvanog revolucionarnog manifesta, “Intervjua sa Tanjom”, u kojem navodni glas Pati Herst kaže o revolucionarima, uključujući nju samu: “Mogli bismo biti bilo čija ćerka, sin, muž, ljubavnica, komšinica, prijateljica”. Prema Šani Aleksander, ova izjava je odbacivanje svog prava po rođenju potomka novinskog magnata, njen radikalni raskid sa običajima više klase, njen zbunjeni identitet i višestruke ličnosti (kao Pati, Tanja, Perl i konačno Pet tokom suđenja) ispričali su priču o potisnutom besu i želji, navodno prisutnim kod svih mladih žena koje su se kolektivno osećale zarobljene u društvenim očekivanjima “normalne” bele adolescencije 1970-ih.

Čitavoj biblioteci i videoteci knjiga, članaka i filmova o tom slučaju doprinela je i Patriša svojom knjigom Svaka tajna stvar 1982. Njen bivši verenik Stiven Vid svoju priču Moja potraga za Pati Herst objavio 1976. A F. Li Bejli, njen poznati advokat samopromoter, zahtevao je ekskluzivna prava da objavi svoju verziju slučaja Patriše Herst kao deo honorara. Slučaj je sadržao sve elemente dugometražnog filma i zaista je to postao 1988. kao delo Pola Šrajdera Peti Herst.

Foto: wikipedia

POSLALI SU VAM MNOGO DROGE

Kako je pisao “Njujorker” 1998, Patriša je posle izlaska iz zatvora, tokom petnaest godina živela u zelenom naselju u Konektikatu sa suprugom, bivšim policajcem i telohraniteljem Džordžom Bernardom Šoom, za koga se udala dva meseca nakon puštanja na slobodu.

Sećanje na ono što svako želi da zaboravi se vratilo kada je jednog jutra u februaru 1998. kurir kompanije UPS pozvonio na vrata kuće Patriše Herst i uz mnogo insistiranja uručio joj veliki paket poslat s nepoznate adrese, s kontakt telefonima iz neke javne govornice u San Dijegu. Posumnjavši da je u paketu bomba, ostavila je kutiju na tremu i pozvala policiju koja je blokirala čitavo susedstvo, pregledala paket i saopštila joj da je neko pokušao da joj u tom paketu isporuči veliku količinu droge.

U aprilu 1998. njen advokat je poslao pismo od pet stranica državnom tužilaštvu koje se završava konspirativnim pitanjem: “Da li su Američka federalna agencija za borbu protiv ilegalne trgovine drogom (DEA) i Ministarstvo pravde (DOJ) bili uključeni u osmišljavanje ili fabrikovanje dokaza za optuživanje gospođe Švarc (Partiše Herst) dok je pokušavala da dobije potpuno pomilovanje na osnovu toga što je njeno učešće u zločinima Simbionske oslobodilačke armije bilo iznuđeno”?

Patriši Herst se vratio strah od otmičara i danima nije izlazila iz kuće.

Poslednjeg dana svog predsedničkog mandata 20. januara 2001. Bil Klinton je odobrio potpuno pomilovanje Patriše Kembel Herst. Odgajila je dve ćerke, manekenku i glumicu Lidiju Mari Herst-Šo i Džilijan Herst-Šo. Igrala je u filmovima, između ostalog konzervativnu mamu u Cry baby, bavila se odgojem francuskih buldoga.

Kažu da je ona jedino osuđeno lice koje je dobilo amnestiju od dvojice američkih predsednika.

Džefri Turbin u svojoj knjizi s naslovom vrednim pozajmice Američka naslednica: Divlja saga o otmici, zločinima i suđenju Pati Herst nudi zaključak da se kidnapovana Patriša Herst bez svoje krivice družila sa lošim ljudima i da je potom činila loše stvari – a da su zatvori prepuni osuđenika koji su takođe bili zavedeni na stranputicu i počinili manje zločine od Patriših, ali da te nesrećne duše nemaju šanse ni za jedan čin pomilovanja, a kamoli za dva bez presedana. Retko su koristi od bogatstva, moći i slave bile tako jasne kao što su bile nakon Patrišine osude.

Vi obezbedite slike, a ja ću obezbediti rat

Vilijam Randolf Herst, sin Džordža Hersta koji se obogatio za vreme zlatne groznice u Južnoj Dakoti i Kaliforniji je od lista “San Francisko egzaminer” 1887, preko “Njujork žurnala”, negujući senzacionalizam i priče ljudskog interesa (human touch story), senzacionalizam tzv. žutog novinarstva, izgradio medijsku imperiju koja je godinama igrala važnu ‒ i kontroverznu ‒ ulogu u američkom javnom životu.

Huškačko novinarstvo je decenijama opisivano anegdotom o navodnom Herstom citatu – ilustratoru, ratnom izveštaču sa Kube telegramom je poručio: “Vi obezbedite slike, a ja ću obezbediti rat”. Kako to često biva s medijima, poruka je tačna mada je možda i izmišljena.

U januaru 1897, pre uništenja bojnog broda “Mejn” u luci Havane, što je bio povod za početak Američko-španskog rata 1898. u kome su SAD nakon rata uspostavile vojnu upravu i snažan politički protektorat nad Kubom, dok su Filipini, Guam i Portoriko prešli pod direktnu američku vlast, Hest je ilustratoru Federiku Remingtonu dao 1000 dolara da ode na Kubu i ilustruje okrutnost španskih vlasti prema Kubancima. Nakon samo nekoliko dana na Kubi u januaru 1897. godine, Remington je navodno poslao telegram Herstu u Njujork, u kojem je naveo: “Sve je mirno. Ovde nema problema. Neće biti rata. Želim da se vratim”. Herst je navodno telegrafisao umetniku: “Molim vas, ostanite. Vi obezbedite slike, a ja ću obezbediti rat”. (“You furnish the pictures and I’ll furnish the war.”) Ako je takav telegram ikada poslat, malo je verovatno da su ga Španci propustili, a Remington je već bio na brodu za Njujork.

Analiza na Univerzitetu Kolumbija pokazuje da je kritika Hiršovog senzacionalizma takođe senzacionalistička.

Priča o telegramu se prvi put pojavila kao kratak odlomak u knjizi Na velikom autoputu: Lutanja i avanture specijalnog dopisnika u memoarima Džejmsa Krilmana, krupnog, bradatog, kanadskog novinara. S cigarom u ustima, sklon pompeznosti i preterivanju, Krilman početkom te 1897. nije bio ni na Kubi ni u Njujorku. Bio je u Evropi, kao specijalni izveštač. Tek 1907. priču o telegramu su iz nekog razloga ponovo preneli britanski listovi.

Kontroverza se ubrzo utišala, a nelaskavo tumačenje Krilmanove anegdote je uglavnom zaboravljeno godinama dok nije oživljeno 1930-ih.

U to vreme, javno mnjenje je bilo snažno protiv Hersta koji je 1933. više nego ikad bio omražen i nije mu se verovalo. Njegove novine tražile su eseje od ljudi poput Hitlera i Musolinija, dok su u predizbornoj kampanji 1936. godine Herstove novine okarakterisale Frenklina D. Ruzvelta kao komunističkog prevaranta i kandidata Moskve za predsednika SAD.

O njegovom profilu govori film Orsona Velsa Građanin Kejn, čije je puštanje u distribuciju 1941. neuspešno pokušao da spreči.

Skeniranje QR koda vodi vas na treiler Citizen Kane (1941) Official Trailer #1 – Orson Welles Movie

Posle 1945. Herstov kolumnista Volter Vinčel je bio među najglasnijim zagovornicima ranog hladnoratovskog antikomunizma.

Danas Herstovu kompaniju sa oko 20.000 zaposlenih, čiji su prihodi 2025. iznosili oko 13,5 milijardi dolara, kontroliše zadudžbina (trust) na čijem je čelu Vilijam Randolf Herst III. U njenom sastavu su novine poput “San Francisko kronikl” i “Hjuston kronikl”, magazini kao što su “Kosmopoliten”, “Eskvajr” i “Harpers Bazar”, kao i značajni udeli u kablovskim kompanijama ESPN i A+E Global Media.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!