Crvena zvezda nad Kinom

Na unutrašnjem planu, jedna od prvih mera koju je Mao inicirao bila je agrarna reforma. Tokom revolucije, zemlju je dobilo 145 miliona bezemljaša, a posle osnivanja NR Kine još oko 310 miliona. Mao nije išao sovjetskim putem zavođenja kolektivne svojine na zemlju i nasilnim guranjem seljaka u kolhoze. Zemlja se i posle 1949. godine mogla kupiti i prodati. Kineski oprezni put, koji je dao ekonomske efekte, bio je, međutim, samo taktički korak: za nekoliko godina i Kinu će zahvatiti ludilo nasilne kolektivizacije, samo što će umesto kolhoza i sovhoza biti formirane narodne komune.

foto: daderot

U industrijalizaciji su Kinezi takođe išli postepeno. Fabrike, izuzev onih najvećih, nisu oduzimane – država ih je otkupljivala od vlasnika koji su nastavili da rade kao direktori i organizatori proizvodnje, dobijali su platu i deo profita.

Velike promene su počele 1956. godine i od tada pa u narednih dvadeset godina Kina je živela u stanju bunila, povišene temperature i rušilačkog haosa, izmišljenih teorija, utopističkih neostvarljivih vizija, ekonomskog kolapsa, gladi i nikada okončanih političkih obračuna.

Glavni kreator haosa bio je Mao Cedung. On je ocenio da se Kina sporo razvija i da zaostaje u odnosu na razvijene zemlje. U Pekingu se, pored toga, osetio snažan vetar iz Moskve, gde je Hruščov na partijskom kongresu žestoko kritikovao Staljina. Mao je nameravao da kritiku u svojoj partiji drži pod kontrolom. Pribegao je lukavstvu – podsticao je članove, a posebno intelektualce, da daju nove ideje i da se kritički osvrnu na rad rukovodstva. U kampanji “Sto cvetova”, pod uticajem destaljinizacije u drugim socijalističkim zemljama, progovorili su i Kinezi. Na tapetu su se našli ne samo promašaji u partijskoj politici, već i sam socijalizam i Komunistička partija Kine, a na uvijen način i sam Mao. Posle pet nedelja kampanja “Sto cvetova” je naglo obustavljena. Mao je zaključio da u Kini ima još mnogo neprijatelja socijalizma i da klasna borba nije okončana. Naprotiv, ona se zaoštrava – ponovio je Mao poznatu Staljinovu tezu. Usledila je nova kampanja, ovog puta antidesničarska. Oko tri miliona članova partije optuženo je za “skretanje udesno”, a oko petsto hiljada je poslato u najudaljenija sela na prevaspitavanje.

foto: wikipedia

VELIKI SKOK NAPRED I NARODNE KOMUNE

Stvaranje narodnih komuna Mao je zamislio kao bitan element reorganizacije čitavog društva. Mao se plašio restauracije kapitalizma, video je da seljak sebično čuva svoju imovinu i da nastoji da je poveća koliko može. To rađa nejednakost u društvu i to nije socijalizam kakav je Mao zamislio. Nije bilo dovoljno što su svi Kinezi nosili iste mao bluze. Veliki vođa je znao da ispod jednake bluze neko ima svilenu košulju, neko samo majicu, a neki ni to.

U komunama je sve bilo kolektivno. Privatna svojina nije postojala, a u mnogim slučajevima ni lična. Seljacima je bilo oduzeto sve, sa izuzetkom štapića za jelo. Ukinute su okućnice, a seljaci su ulaskom u komunu morali da predaju i svoju stoku, alat i sve čime su raspolagali. Za nekoliko meseci 80 odsto kineskog stanovništva uterano je u narodne komune. Profesor Džon Ferbank procenjuje da je u periodu 1958–1960. godine u Kini od gladi umrlo između dvadeset i trideset miliona ljudi. Svi se slažu da su posledice stvaranja narodnih komuna i politike “Velikog skoka napred” bile katastrofalne. Pritom, ova politika je u privredu unela dodatni haos, pa je proizvodnja drastično opala.

Ta kampanja se najčešće povezuje sa masovnom proizvodnjom čelika u primitivnim, seljačkim topionicama. Više od šesto miliona Kineza bilo je angažovano u dotad neviđenoj, nacionalnoj proizvodnji čelika. Isprva je bilo trideset do pedeset hiljada malih seoskih topionica, onakvih kakve su Kinezi koristili pre hiljadu i više godina. Za samo nekoliko meseci 1958. godine broj seljačkih topionica porastao je na milion. One su nikle i u gradovima, u krugu fabrika, dvorištima škola i fakulteta. Da bi ispunili planske obaveze, ljudi su iz svojih kuća donosili metalne predmete (krevete, stolice, čak i pribor za jelo) i bacali ih u vatru gde se “kalio kineski čelik”. Proizvedeno je trideset miliona tona čelika, tri puta više od dotadašnje proizvodnje, ali zbog veoma lošeg kvaliteta ni tona tog čelika nije mogla da bude upotrebljena u industriji. A zemlja je ostala neobrađena. Sve je otišlo u vetar. Posle svega došla je i Kulturna revolucija.

Kulturna revolucija, najgori period u Kini u dvadesetom veku, nije nastala preko noći već je pripremana postepeno, ultralevičarskom politikom čiji je glavni kreator bio Mao.

Objašnjenje za Kulturnu revoluciju (1966–1976) dao je Mao. On je tvrdio da su se predstavnici buržoazije, koje je nazivao kontrarevolucionarnim revizionistima, uvukli u partijske redove, u administraciju, armiju i u akademske, kulturne i novinarske krugove. Njegov zaključak je bio da narodne mase treba da zbrišu sve te protivnike istinskog socijalizma. On se nije obraćao partiji za pomoć, već direktno masama. Nije želeo posrednike. Pokazao je svoju snagu plivanjem u mutnim vodama Jangcea, što je štampa prenosila do poslednjih detalja. Jedino nisu pomenuli da je u blizini Mao Cedunga plivala i spasilačka ekipa.

U Kulturnoj revoluciji korišćeno je jedno staro oružje: dacibaoi, veliki zidni plakati u kojima je svako mogao svakog da optuži. Mao je sam napisao jedan od prvih dacibaoa: “Bombardujte štabove” – poručio je vođa nacije. To je značilo – udarite po vrhu. Mao je poveo borbu protiv partije i njenog aparata koji je decenijama sam stvarao. On se nije borio za svoju vlast, imao je takve vlasti sasvim dovoljno. Borio se za opasnu levoradikalnu ideju: želeo je da iz temelja promeni prirodu kineskog života. Sanjao je da promeni prirodu čoveka.

Nikada niko za više hiljada godina kineske istorije nije pozvao mladu generaciju da ruši sve što je staro ili što oni smatraju da je staro. Srednjoškolci su bili oduševljeni: o revoluciji su samo čitali iz knjiga, sada mogu sami, svojim rukama da menjaju svet.

Ubrzo se sve pretvorilo u histeriju i brutalni teror. Nasilničke grupe mladih crvenih gardista upadale su u stanove i na javna suđenja izvodile svakog koga su želele. Bilo je dovoljno da u kući postoji biblioteka ili klavir, stari svitak kineske slike ili tepih. Ili da zavidljivi sused napiše anonimno pismo. Svako je bio gospodar tuđeg života ili smrti. Nikada život nije bio jeftiniji u Kini nego tih godina. Mao nije dozvoljavao klasična suđenja i osude na smrt. Ali nije štitio svoje ratne drugove, čak ni one najbliže, sa kojima je prošao Dugi marš. U zatvoru je umro predsednik republike Liju Šaoći, kojeg su prethodno crveni gardisti šikanirali u Džunanhaju. Tamo su pred gardiste izvedeni otac i majka sadašnjeg lidera Kine Si Đinpinga. Masa je ubila bivšeg ministra odbrane Peng Dehuaja, zatim maršala He Longa, koji je rukovodio armijama u oslobađanju Kine, i hiljade drugih. Mnogi su izvršili samoubistvo u želji da prekrate muke.

Oni sretniji, kao Deng, proveli su godine na prevaspitavanju, Jang Šangkun, kasnije predsednik republike, čamio je u zatvorima, Hu Jaobang, kasnije generalni sekretar partije, timario je godinama konje i čistio štale. To je bilo teško i ponižavajuće, ali su ipak sačuvali glavu i kasnije se vratili u politički život.

Tokom Kulturne revolucije, u Kini je ubijeno oko tri miliona ljudi, dok je sto miliona ubrojano u žrtve. Na devetom kongresu KP Kine (1969) Mao je objavio “da je razbijen buržoaski štab unutar partije”.

Mao nije bio zadovoljan. On je smatrao Kulturnu revoluciju najvažnijom bitkom u svom životu, koju nije uspeo da dovrši, pa je svojim naslednicima ostavio u amanet da je nastave. Shvatio je da državna svojina i državni planovi nisu dovoljni za stvaranje socijalističkog društva. Ljudi i dalje teže ličnom bogaćenju, razlike se javljaju, budući da ljudska priroda ostaje nepromenjena. Mao je želeo da menja ljudsku prirodu. Nemoguća misija.

Oko starog i bolesnog Mao Cedunga već se vodio tihi rat koja struja će da zauzme njegovo mesto. Džou Enlaj je postao stožer političke vrteške. Intelektualac, diplomata i političar realista. On je počeo da u Peking vraća i rehabilituje neke svoje stare saradnike koji su stradali u Kulturnoj revoluciji. Objasnio je Mao Cedungu da je to neophodno jer je Kina ostala bez sposobnih kadrova. Među najznačajnijim političarima koji su vraćeni bio je Deng Sjaoping. Dolazak Denga dao je novi impuls promenama. Mao je isprva sve to pratio izdaleka, bez komentara. Rekao je samo da je Deng sposoban i da u životu ima 70 odsto pozitivnih i 30 odsto negativnih stvari. Bio je siguran da će, posle njegove smrti, doći do žestokog sukoba između Đijang Ćing i Denga, možda i do opšteg građanskog rata i ponovne podele Kine.

Do sukoba između Denga i Maove supruge zaista je došlo još za života velikog vođe. Bila je to prevremena bitka za nasleđe i to je dalo idealnu priliku Mao Cedungu da se umeša, kao arbitar. Bio je to jedan od njegovih poslednjih političkih poteza. Izabrao je neutralnu ličnost, neopredeljenu u obračunu frakcija, nedovoljno poznatu, šestog po redu potpredsednika vlade Hua Guofenga.

PROMENE U SPOLJNOJ POLITICI

Pred kraj života Mao Cedung je dobio prostor za manevrisanje u spoljnoj politici. Pošto se uverio da sa sovjetskim rukovodstvom ne može naći zajednički jezik, okrenuo se Americi. Svetska javnost bila je iznenađena gostovanjem amaterske američke ping-pong reprezentacije koja je svuda u Kini dočekivana sa naglašenim simpatijama, a primio ju je i Mao Cedung. To je bilo u kineskom stilu: anonimne američke sportiste prima veliki Mao. To je bio znak koji su u Vašingtonu dobro shvatili.

Zatim je Kisindžer došao u tajnu misiju. Dugo je razgovarao sa Maom. SAD i Kina su se sporazumeli o uspostavljanju međusobnih odnosa, prijemu NR Kine u Ujedinjene nacije i brisanju Tajvana iz članstva svetske organizacije. NR Kina je dobila stalno mesto u Savetu bezbednosti i konačno, posle 22 godine postojanja, bila je priznata u svetu kao jedina legitimna kineska država čiji je Tajvan sastavni deo.

Sledeće godine (1972) američki predsednik Nikson posetio je Kinu. Mao ga je primio u svom Paviljonu hrizanteminog mirisa. Pun sat razgovarao je sa Niksonom citirajući mu klasične stihove i kineske poslovice koje je američki predsednik slabo razumeo.

Mnogi su kasnije opisali te susrete, a među njima i dr Henri Kisindžer, američki državni savetnik koji se pet puta sastao sa Mao Cedungom. “Mao Cedung, vladar koji je svoj život posvetio preobražaju vrednosti, strukture i slike tradicionalne Kine, živeo je u Carskom gradu, čak jednako povučen i tajanstven kao i carevi koje je prezirao… Njegova radna soba, srednje veličine, bila je prepuna knjiga. Knjige su bile po policama, na stolu i na podu, u ćošku je bio drveni krevet, zatim nekoliko fotelja i neizbežna pljuvaonica.”

Mao nije potpisao nijednu smrtnu kaznu

Za razliku od Staljina i članova politbiroa sovjetske partije koji su potpisivali smrtne presude, Mao to nikada nije radio. On nije ubijao svoje političke protivnike. Njegov stil je bio da politički protivnici izgube svoje lice i moralni autoritet. Terao ih je da pišu samokritike i da sami sebe optužuju. To je Mao nazivao “lečiti bolest da bi se spasao pacijent”. Protivnike je slao u udaljena sela ili na prevaspitavanje u škole “Sedmog maja”, gde je glavna mera bio težak fizički rad.

I dok je Lenjin naredio streljanje Romanova i njegove porodice, kineski poslednji car Pu Ji bio je nekoliko godina na prevaspitavanju. Kada je pušten na slobodu, Mao ga je pozvao na večeru u Džunanhaj. Ne zna se šta o čemu su razgovarali, ali je zabeleženo da je hrana bila izuzetno ljuta, sečuanska, koju je bivši car sa mukom gutao, kao i da mu je Mao povremeno duvao u lice dim iz cigarete.

Deng Sjaoping na prevaspitanju

Zahvaljujući samokritici na sednici rukovodstva, Deng je smenjen sa funkcija, ali je ostao član partije. Poslat je na prevaspitavanje u malu fabriku traktora, u blizini grada Nančanga. Partijski sekretar te fabrike dobio je uputstva kako da postupa sa Dengom: da mu dodeli ni težak ni lak posao, da ga ne oslovljava sa druže niti punim imenom – dovoljno je samo lao Deng (stari Deng). Bilo mu je dozvoljeno da prisustvuje partijskim sastancima, ali da ne govori.

Živeo je sa ženom i maćehom u kući bivšeg funkcionera. Imao je stalnog telohranitelja koji ga je pratio do posla i natrag. U bašti oko kuće Deng je sadio povrće, a pravio je sam i rakiju (dve-tri čašice svake večeri). Kasnije su kod Denga prebacili njegovog sina kojeg su crveni gardisti bacili sa drugog sprata pa je ostao nepokretan.

Posle nekoliko godina Deng je napisao pokajničko pismo Mao Cedungu, koji ga je, u nedostatku kadrova, vratio u Peking i dao mu sve ranije funkcije.

...

Kisindžer o Mao Cedungu

“Kada se sastaje sa slavnim i moćnim vođama, čovek obično ne može reći u kojoj je meri impresioniran njihovom ličnošću, a u kojoj zaplašen njihovim statusom i ugledom. U Maovom slučaju nije bilo zabune. Mao je naprosto bio prisutan, okružen knjigama, visok i snažno građen Kinez. Promatrao je posetioca sa smeškom, istovremeno pronicljivim i donekle podrugljivim, upozoravajući svojim držanjem da nema smisla ni pokušati zavarati tog specijalistu za ljudske slabosti i dvoličnosti. Čovek je imao osećaj da razgovara sa osobom iz drugog sveta, koja s vremena na vreme podigne pokrivač što zaklanja budućnost, dopuštajući samo brzi pogled, ali ne i celu viziju – jer nju je jedino ona videla…”

(nastavlja se)

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!