Lovac u raži između kvarnih bumera i čednih zumera

U martu 1973, manje od godinu dana nakon što su prvi put razmenili pisma, Selindžer je poveo Džojs Mejnard na odmor sa svojom decom u Dejtona Bič, na Floridi. Džojs kasnije piše kako je izgledalo da je došao sa troje dece, među kojima je ona bila najtužnija.

fotografije: vikipedija

Jednog dana su otišli kod naturopatskog praktičara za koga se Selindžer nadao da akupunkturom može da izleči vaginizam Džojs Mejnard. Ovo stanje koje izaziva grčeve mišića karličnog dna ometalo je njihove pokušaje seksualnog odnosa. Svaki put kada bi se to ponovilo, Džojs bi briznula u plač, postajala histerična i patila je od glavobolje, koju je on pokušavao da izleči pritiskom na akupunkturne tačke na njenoj šaci.

Prvi ginekološki pregled, koji je doživela kao poniženje, nije otkrio nikakve fiziološke abnormalnosti. Primena akupunkture nakon lekarskog pregleda nije pomogla. Bila je očajna: “Ova moja nova, strašna tajna, gora od opijanja mog oca, koji je poznavao Džerija, neumoljivo me je vezala za njega…”

NEOPOZIVI RASTANAK

Mejnardova opisuje kako se posle tog pregleda vraćaju u hotel, oblače kupaće kostime i nose peškire i knjige na plažu. Ćerka Pegi leži pod suncobranom. Sin Metju trči ka vodi dozivajući tatu, želi da pusti zmaja.

Njih dvoje sede, na trenutak sami, na stolicama za plažu. On gleda u vodu, decu, mamurne studente na prolećnom raspustu. Pogrbljenih ramena izgleda veoma staro. Okreće se ka njoj i sa hladnoćom koju ranije nije videla kod njega, kaže joj:

“Znaš, više nikada ne mogu imati dece. Završio sam sa svim tim. Bolje da sada ideš kući. Moraš da izneseš svoje stvari iz moje kuće. Ako odeš sada, možeš sve da izneseš pre nego što se deca i ja vratimo. Ne želim da budu uznemireni što će svemu ovome svedočiti”.

Ona oseća kao da joj je vazduh napustio pluća, a vid se zamagljuje. Vraća se u hotel, zove avio-kompaniju koja je obaveštava da zbog mećave na severu do sutradan avioni ne lete za Boston. Kad se Džeri s decom vratio, rekao im da je Džojs mora da ide jer joj je otac bolestan.

Ona u svojoj sobi leži u mraku i ne može slobodno da plače jer zna da ne sme da probudi Pegi. Zato odlazi u kupatilo. Njen plač budi Džerija koji joj sa vrata govori: “Moraš biti tiša!”

Njoj klecaju kolena, on je uz dubok uzdah prihvati. Gornji deo pidžame mu je mokar od njenih suza.

“Mislim da više ne mogu da živim bez tebe. Nemoj me terati odavde.”

“Znaš priču, Džojs, već smo prošli kroz sve ovo. Nemojmo otežati.”

Ujutru joj je pozvao taksi. “Ne zaboravi da smanjiš grejanje i zaključaš vrata za sobom kada izađeš iz kuće”, kaže. “Pozvaću te.” Potapšao ju je po ramenu, poljubio u obraz i pružio par novčanica od 50 dolara. Zatim je pogledao na sat, prošao rukom kroz kosu, okrenuo i vratio u hotel.

Nakon toga ga je zvala i pisala mu očajnička pisma. Uzalud.

ŠTA SAM JA U TVOM ŽIVOTU, DŽERI

Džojs Mejnard u magazinu “Vaniti fer” opisuje kako se u svojim četrdesetim vratila u Korniš. Popela se uz brdo, do zadnjih vrata njegove kuće i kroz prozor ugledala slatku ženu sa praktičnom frizurom, obučenu u rolku i uredne farmerke kako u kuhinji pere sudove. Kolin O’Nil Zakžeski, Džerijeva nova žena koja je bila četrdeset godina mlađa od njega, ne baš neprijatno doviknula je kroz prozor: “Šta želiš?”

“Došla sam da vidim Džerija. Možeš li mu reći da je Džojs Mejnard ovde?”

Uz blistav osmeh, Kolin je otišla da ga pozove…

Džojs je na pragu čekala možda pet, verovatnije deset minuta slušajući zvuk koji peta njene čizme proizvodi dodirujući gumenu prostirku i kljucanje ptice koja sakuplja zrnevlje.

Džeri je polako izašao iz spavaće sobe. U finom ogrtaču i papučama, stao je ispred nje sa izrazom gorčine ili besa. Nekad visok, sada je bio pogrbljen i mršaviji nego ikad, i dalje je imao kosu, ali je ona bila čisto bela. Bio je glatko obrijan, a lice mu je bilo duboko naborano.

“Šta radiš ovde? Zašto mi nisi napisala pismo?”

“Napisala sam ti mnogo pisama, Džeri. Nikada nisi odgovorio na njih.”

“Šta radiš ovde?”

“Došla sam da te pitam nešto, Džeri. Koja je bila moja svrha u tvom životu?”

Iskrivljenih usta kao da je zagrizao voće i otkrio da je puno crva, odgovorio je previše ljutito: “To pitanje, to pitanje, to pitanje, to pitanje je previše dubokoumno. Ne zaslužuješ odgovor na to pitanje”.

“O da, zaslužujem”, odgovorila je još uvek mirna.

“Pišeš knjigu, zar ne? Čuo sam da pišeš neku vrstu… uspomena”, rekao je tonom kao da je u pitanju pornografski čin.

“Da. Pišem knjigu.”

“Provela si karijeru pišući tračeve. Pišeš prazne, besmislene, uvredljive, gnusne tračeve. Živiš svoj život kao jadna, parazitska tračara.”

“Ne stidim se svog posla… Želim da se oprostim od tebe, Džeri…”

“Slabo čujem”, rekao je nešto slabijim glasom.

Džojs piše kako u tom trenutku nije osećala ništa osim talasa tuge. Nije želela da povredi tog, nekada divnog, čoveka kojeg je volela više od svega na svetu, sa kim je plesala u dnevnoj sobi uz magičnu harmoniku Majrona Florina (izvođača polke, čija je prepoznatljiva muzika bila Lady of Spain) i šampanjske muzike najboljeg Lorensa Velka.

“Pretpostavljam da nameravaš da zloupotrebiš svoj odnos sa mnom?” rekao je.

“Možda je istina da je neko ko stoji na ovim vratima iskoristio nekoga ko stoji na ovim vratima. Prepustiću vama da meditirate ko je od nas ko”, napisala je Džojs Mejnard.

Dok je odlazila, čula je poslednje reči prvog čoveka koga je volela:

“Nisam te iskoristio! Ja te čak ni ne poznajem.”

Sišla je do kamioneta, sela u njega i zapisala detalje poslednjeg susreta sa Džerijem. Minut kasnije, upalila je motor, dala gas i udarila u znak STOP dovoljno jako da malo ošteti branik, ali ne toliko da ne može da autoputem pođe kući.

ZAR JE MOGLO BITI DRUGAČIJE

Džojs Mejnard će o četvrtom činu te ljubavne drame smireno zaključiti: “Suštinski, teško da bismo mogli delovati drugačije. To što je on 35 godina stariji je samo prva od veoma dugačke liste razlika između nas”.

Ona nabraja kako je on tokom dvadesetih i tridesetih godina odrastao u Njujorku, u porodici sa sve većim privilegijama, a ona bila devojka iz malog grada koja je u svom stipendijskom poslu na elitnom univerzitetu u trpezariji pravnog fakulteta prala sudove. On se iskrcao na plažu Juta na Dan D, a ona je organizovala štab organizacije “Deca za Džordža Lindona” u ulici sa drvoredom u Daremu, u Nju Hempširu.

“On je bio zvezda Njujorka u ranim tridesetim i odlučio je da sve to napusti. On želeo mir i samoću. Ja sam želela da idem na zabave pune poznatih ljudi. Da idem u Holivud. Videla sam sebe kako nastupam na Brodveju, poziram za Vog, večeram kod Elejns…”

Priča se da je klub “Elejn Kaufman” okupljao njujoršku književnu, novinarsku i šoubiz elitu sa Brodveja.

Džojs Mejnard se seća da joj je Selindžer govorio: “Ne možeš prestati da voliš sve glupe, prazne, šuplje atrakcije koje ti svet nudi”.

“DA LI JE DŽOJS MEJNARD BILA PREDATOR DŽ. D. SELINDŽERA ILI NJEGOV PLEN?”

Četrdesetpetogodišnja Džojs Mejnard je, posle četvrt veka, 1998. prekinula tišinu. Objavila je memoare At Home in the World (Kod kuće u svetu) u kojima je Selindžera nazvala “narcisom koji joj je skoro uništio život”. Svojom knjigom sugerisala je da je bolje čitati Selindžera – nego ga upoznati.

Veliki deo izdavačkog sveta kritičara bio je užasnut – Mejnardova je narušila Selindžerov privatni život i objavila intimne detalje na način koji su kritičari smatrali nepristojnim ili “bestidnim”. Nazivana je “glupom” i “pijavicom koja se zakačila za slavu”.

Geri Hirši, kritičarka i autorka više biografija tzv. ljudi od interesa je, kako piše “Njujorker”, ocrnila stil pisanja u tim memoarima kao “gadnu, masturbacionu prozu” pa je pominjući “ta zauzeta usta Džojs Mejnard”, i sama zalazila u intimnu zonu aludirajući na nelagodnu scenu u memoarima u kojoj Selindžer gura glavu mlade Džojs ispod čaršava.

Književnica Sintija Ozik je opisala Džojs kao nekoga ko se vezao za pravog umetnika kako bi iskoristio njegovu slavu. “Njujork tajms” 5. septembra 2018. objavljuje njen tekst pod naslovom “Da li je Džojs Mejnerd bila predator DŽ. D. Selindžera ili njegov plen?”

Džojs Mejnard se kasnije osvrnula na ovo pitanje:

“Na stranicama ovih novina rečeno je za mene da sam predator. Autorka tih reči nije bila jedina u svojoj proceni. Godine 1998, skoro 20 godina pre pokreta #MeToo, objavila sam knjigu o svojoj vezi sa poznatim i poštovanim piscem koji me je potražio kada je imao 53, a ja 18 godina.

Neću ovde navoditi sve epitete ‘progonitelj’, ‘žena pijavica’, ‘oportunistička nekadašnja nimfeta’ – čiji smo predmet te sezone bili ja i moj rad (“kičasta budoarska ispovest”). Priča koju sam ispričala u svojoj knjizi Kod kuće u svetu primljena je u književnoj štampi sa gotovo univerzalnom osudom. Ovo nije uništilo moju karijeru ni moje emocionalno blagostanje, ali je bilo blizu toga.

Moj zločin, koji mi je doneo sumnjivu čast da sam, po mišljenju jednog istaknutog kritičara, autor verovatno ‘najgore knjige ikada napisane’ ležao je u mojoj odluci, nakon 25 godina ćutanja, da napišem memoare u kojima sam ispričala priču o svojoj vezi sa moćnim starijim muškarcem.

Odustala sam od stipendije i napustila Jejl, prekinula komunikaciju sa prijateljima i preselila se (sa koferom, u mini suknji i sa pločama koje mi je bilo zabranjeno da puštam) nazad u svoju rodnu državu Nju Hempšir da bih bila sa njim. Sedam meseci kasnije, tokom putovanja na Floridi, rečima koje su nekada bile razorne koliko su bile zadivljujuće i očaravajuće, stavio mi je dve novčanice od 50 dolara u ruku i naredio mi da se vratim u Nju Hempšir, iznesem svoje stvari iz njegove kuće i nestanem…

Sada imam 64 godine. U decenijama otkako sam objavila svoju priču o tim danima i njihovom trajnom uticaju na svoj život, dobila sam mnogo pisama od čitalaca. Neka su došla od žena sa jezivo sličnim pričama koje su želele da podele – o moćnim starijim muškarcima koji su, kada su one bile veoma mlade, osvojili njihovo izuzetno naivno poverenje, kao i njihova srca, i promenili tok njihovih života”.

Mejnardova postavlja pitanje. “Šta govori o nama to što ženu koja govori istinu o svom iskustvu treba otpustiti zato što iznosi više nego što je svetu prijatno da čuje? Kada pisac poput Normana Majlera ili švedskog pisca Karla Uvea Knausgarda prizna intimne detalje svog života, smatraju ga ‘hrabrim, neustrašivim, čak i briljantnim…’”

Džojs Mejnard je 2000. ponovo narušila Selindžerov tabu privatnosti kada je na aukciji u Sotbiju prodala pisma koja joj je Selindžer pisao. Softverski programer i Selindžerov obožavalac Piter Norton kupio je pisma za 156.500 dolara i vratio ih piscu koji ih je uništio. Prodaju pisama Džojs Mejnard je objasnila time da je prihod namenjen obrazovanju njene dece – 1977. ona se udala za Stiva Betela i imala je troje dece. Razvela se 1989. godine.

Po američkom zakonu, pojedinac može posedovati privatna pisma slavnih ličnosti, ali ih ne sme citirati bez dozvole autora, a posle smrti autora bez dozvole naslednika ili autorske agencije. Godine 1984, britanski književni kritičar Ijan Hamilton je predložio Selindžeru da napiše njegovu biografiju, ali ga je Selindžer odbio rekavši da ne može da podnese još “eksploatacije i gubitka privatnosti”.

Hamilton je ipak nastavio, a Selindžer ga je 1986. tužio kako bi sprečio upotrebu citata i parafraza iz neobjavljenih pisama. Slučaj je stigao do Vrhovnog suda koji je stao u odbranu Selindžerovih prava. Biografija U potrazi za DŽ. D. Selindžerom je značajno redigovana i na kraju, bez citiranja pisama, objavljena 1988. godine.

foto: vikipedija

NE KAO TOMAS PINČON

Adam Gopnik, autor magazina “Njujorker”, prigovorio je Dejvidu Šildsu i Šejnu Salernu, autorima knjige Selindžer, da tema njihove knjige nije Selindžer pisac već Selindžer zvezda: upravo onaj identitet koga je on pokušavao da se oslobodi poslednjih pedeset godina svog života.

Ako se povuče iz sveta, šta bi moglo biti više primamljivo? Ako se ispostavi da se nije potpuno povukao iz sveta, već je zapravo srećno učestvovao u njemu pod svojim uslovima: pa, zar vam nismo rekli da je cela ta stvar sa pustinjaštvom bila gluma? Ovakva vrsta ispitivanja bi možda mogla reći nešto o piscima poput Normana Majlera, čija je najglasnija energija (ako ne i najbolja) bila potrošena u igri na javnom trgu, ali ne bi mogla biti gore prilagođena piscu poput Selindžera, piše Gopnik.

Gopnik Selindžerovim biografima ne zamera to što su koristili sećanja drugih ljudi, već što čitalac više ne može da razazna šta je svedočenje, šta je dokument, šta je ranije objavljena informacija, a šta je konstrukcija.

foto: vikipedija

Selindžer ipak nije bio tako samoizolovan kao pisac Tomas Pinčon, koji je izbegavao kontakt sa novinarima više od pedeset godina, a čije je boravište često ostajalo neotkriveno, što je izazvalo mnoge glasine i apokrifne anegdote.

OSTARITI ZAJEDNO UZ KOLIN S PREZIMENOM O’NIL

Tek nakon požara u Selindžerovoj kući 1992. javnost je saznala da je oženjen Kolin O’Nil, medicinskom sestrom i direktorkom kornvolskog gradskog sajma. Kolin O’Nil, Selindžerova treća zakonita žena, kažu i poslednja ljubav, nosila je isto prezime kao i njegova prva ljubav, Una O’Nil. Kolin je prihvatila kodeks privatnosti svog muža; držali su se po strani, ali su imali prijatelje po gradu i povremeno izlazili. Selindžer je tada imao 73 godine, a Kolin je sa 33 od njega bila 40 godina mlađa. Tokom gradskog sajma u Kornvolu, šetala je sa Selindžerom ponavljajući mu reči drugih ljudi koji bi započeli razgovor s njim pošto je Selindžeru oslabio sluh.

Posle loma kuka u maju 2009. Selindžerovo zdravlje nije bilo mnogo narušeno, ali je početkom 2010. godine došlo do naglog pogoršanja. Umro je prirodnom smrću u svom domu u Nju Hempširu 27. januara 2010. Imao je 91 godinu. Kolin je bila uz njega do njegovog poslednjeg daha. Pored gospođe O’Nil, Selindžera su nadživeli njegov sin Met, ćerka Margaret i troje unuka.

Godine 2019. Metju Selindžer, koji sa očevom udovicom Kolin O’Nil upravlja književnom zaostavštinom svog oca, rekao je engleskom “Gardijanu” da je njegov otac nastavio intenzivno da piše tokom gotovo 50 godina posle 1965, da postoji ogromna količina materijala i da će gotovo sve što je napisao jednog dana biti objavljeno. Tada je procenio da će posao pripreme materijala trajati manje od deset godina. U intervjuu objavljenom 2025. rekao je da se praktično još uvek transkribuju tekstovi njegovog oca, velikim delom pisani na starim pisaćim mašinama i rukom, pa se ne mogu jednostavno skenirati i pretvoriti u elektronski tekst. Da li će Selindžerov opus biti “izgubljen u prevodu” na prelasku iz Gutembergove ere u elektronsku?

Do avgusta 2026. nijedna knjiga nije objavljena.

ŠVEDSKI NASLEDNIK HOLDENA KOLFILDA

U junu 2009. Selindžer je tužio švedskog autora i izdavača Frederika Koltinga zbog toga što je pod pseudonimom Džej Di Kalifornija neovlašćeno koristio njegovo delo kada je objavio roman Šezdeset godina kasnije: Prolazak kroz raž (60 Years Later: Coming Through the Rye), predstavivši je kao svojevrsni nastavak Lovca u raži. Njen glavni junak, 76-godišnji “Mister K.”, zapravo je ostareli Holden Kolfild, koji napušta dom za stare i ponovo luta Njujorkom i sreće se sa svojim književnim ocem Selindžerom.

Kolting je pred sudom tvrdio je da je knjiga književni komentar u formi romana kojom se odgovara na pitanje šta se događa kada književni junak postane kulturna ikona koja počinje da živi nezavisno od svog autora. Sud je u julu 2009. zabranio distribucije knjige u Sjedinjenim Državama.

NEOBIČNA REZONANCA SA ZUMERIMA – HOLDEN KOLFILD SE DOBRO DRŽI

Književni junaci koje je Selindžer pustio na slobodu žive svoj život nezavisno od piščevog. “Za jednog 75-godišnjaka, Holden Kolfild se dobro drži zahvaljujući generaciji zumera”, piše Popi Suerbi, spisateljica i urednica u njujorškoj kancelariji londonskog “Tajmsa”, u tekstu iz 2026. na konzervativnom britanskom opinion vebsajtu UnHerd. Ona nalazi da za generaciju internet domorodaca koju odlikuje ozloglašeni pad navike čitanja, Lovac u raži spada u retke klasike koje su mnogi mladi ljudi zaista uzeli u ruke.

Po njenoj oceni, Selindžov jezik je u čudnoj rezonanci sa današnjim internetom, a rečnik njegovog Holdena Kolfilda se poklapa sa kuknjavom prosečnih korisnika interneta od kojih su mnogi dvostruko stariji od njega.

foto: vikipedija

“Oni su skloni ispovedanju, digresijama, optužbama i prožeti samosažaljenjem. Danas je standardna poza interneta pesimizam upakovan u ironiju. Godine 1951. ova dosada nije bila masovni javni stil tinejdžera”, piše Popi Suerbi.

Kada je 2009. Dženifer Šuster u “Njujork tajmsu” pisala o tome da Holden Kolfild gubi privlačnost među tinejdžerima, jedan petnaestogodišnjak sa Long Ajlenda sažeo je novu generacijsku presudu: “Svi smo mrzeli Holdena. Samo smo hteli da mu kažemo: ‘Ćuti i uzmi svoj prozak’.”

Da li izbor tih reči potvrđuje indicije o porastu usamljenosti i depresije u generaciji čestitih i čednih “povezanih usamljenika” internet doba? Prozak je robna marka za fluoksetin, lek iz grupe selektivnih inhibitora koji povećavanjem nivoa serotonina u mozgu utiče na raspoloženje i emocije i koristi se za lečenje depresije, opsesivno-kompulsivnog poremećaja, paničnog poremećaja i bulimije.

Neki kažu da Selindžer i njegov Lovac u raži kroz zajedničku opsesiju adolescencijom, identitetom i otkrivanjem starih “lažnjaka” možda premošćuje međugeneracijski jaz između bebi bumera (rođenih 1946–1964) i zumera (generacija Z, rođena 1997–2012). Ili, kako kritičar svoje bumerske generacije, ekonomista Skot Samner (1955), tvorac floskule “Sleazy Boomers and Wholesome Zoomers” zaključuje, između starije generacije “kvarnih bumera” sklonih da se upuštaju u rizična ili hedonistička ponašanja, upotrebu droga, promiskuitet i netradicionalni način života, i najmlađe generacije “čestitih zumera”, primerenijeg ponašanja, znatno čednijih i uzdržanijih, sklonih izbegavanju rizika.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!