Kratka istorija prevare

Parafraziranje Faražovog nastupa možda je previše ozlojeđeno, ali ne umanjuje činjenicu da je jedna od glavnih poruka kampanje za izlazak Britanije iz Evropske unije bila neutemeljena, olako data ili prosto sasvim izmišljena. Bregzit je uspeo zato što se bazirao na obećanjima o vraćanju britanskih para iz evropske kase, na planovima o smanjenu broja imigranata i na kritikama glomazne i komplikovane evropske administracije.

Deset godina posle Bregzita, Nacionalni zdravstveni sistem (NHS) kao jedna od najvažnijih tekovina posleratne obnove britanskog društva, grca i raspada se pod teretom dugogodišnjeg umanjivanja sredstava, neefikasnog rukovođenja i sveopšte politike urušavanja nacionalnih službi čiji spas mnogi, kao pravi predstavnici neoliberalnog kapitalizma, vide u privatizaciji.

Kada je reč o smanjenju broja imigranata, Bregzit je takođe doživeo spektakularan neuspeh. Podaci Opservatorije za migracije pri Univerzitetu u Oksfordu pokazuju da je 2023. godine neto migracija dostigla gotovo 950.000 ljudi u odnosu na 250.000 koliko je bila 2010-ih.

Komplikovana administracija zajednice evropskih država zamenjena je još komplikovanijom papirologijom između Britanije i EU. Mnogi britanski izvoznici vrlo brzo su otkrili koliko je teže poslovati bez pristupa jedinstvenom evropskom tržištu. Nakon stupanja na snagu trgovinskih pravila posle Bregzita 2021. godine, kompanija za proizvodnju sira “Bridž čiz” na primer, potpuno je prestala sa izvozom u Evropu. Uvećana birokratija, zastoj na granicama i skupe veterinarske inspekcije naterale su “Bridž čiz” da se sa Evrope preusmeri na azijska tržišta.

Evropska unija, međutim, i dalje je najveći trgovinski partner Velike Britanije. Prošle godine je izvoz u EU iznosio 41 odsto ukupnog britanskog izvoza, dok je uvoz bio 49 odsto ukupnog uvoza. Mantra bregzitovaca da će se Britanija od Evrope okrenuti drugim tržištima i sklapati mnogo povoljnije trgovinske sporazume sa, recimo, zemljama Komonvelta, Japana i SAD, praktično nije zaživela ili bar nije još uvek dala vidljivije rezultate.

GLAS ZA BREGZIT ZBOG 12 NAUTIČKIH MILJA

Ribari iz Kornvola na jugozapadu Engleske masovno su glasali za Bregzit zato što im je obećano da će povratiti svoje more i da će loviti onoliko ribe koliko žele, bez pravila o kvotama koje im je određivao Brisel. Deset godina kasnije, mnogi otvoreno govore o izdaji i lažnim obećanjima da će evropski brodovi umesto na šest nautičkih milja britanskoj obali moći da priđu tek na 12. “Jedino na šta možete da računate kada su naši političari u pitanju jeste da će sve upropastiti”, rekao je kornvolski ribar Entoni Hoskin za “Indipendent”.

Političari na koje Hoskin misli su ne samo tadašnji premijer Boris Džonson i maskota kampanje za izlazak Britanije iz EU, desničarski populista Najdžel Faraž, već i oni koji su posle njih vodili zemlju. Mit o 12 nautičkih milja brzo se raspršio kada je Džonson u dugogodišnjim pregovorima sa Briselom pristao na povećanje ribarskih kvota za britanska plovila, ali je i odlazeći premijer Kir Starmer produžio isti aranžman tako da će evropski brodovi moći da love u britanskim vodama sve do 2038. godine.

SEDAM PREMIJERA U DESET DUGIH GODINA

Ipak, Starmeru se, pored niza neuspeha koji su ga koštali premijerske fotelje, mora priznati da je uložio određeni napor da prenese želju za približavanjem Evropi. Osim što danas skoro dve trećine Britanaca veruje da je Bregzit bio greška, 68 odsto mladih podržava ponovni ulazak Britanije u EU.

Istraživanje Evropskog saveta za spoljnopolitičke odnose (ECFR) pokazuje kako 56 odsto građana smatra da je Bregzit povećao troškove života i negativno uticao na britansku ekonomiju. “Deset godina kasnije, Britanci shvataju da njihove nade u bolji život van EU ostaju neispunjene i da Bregzit podriva sposobnost Ujedinjenog Kraljevstva da upravlja pitanjima koja su biračima najvažnija”, rekao je direktor ECFR-a Mark Lenard.

Među ispitanicima, njih 56 odsto smatra da je izlazak iz EU bio loš za borbu protiv migracije, trgovinu i smanjenje birokratije, dok 57 odsto veruje da su mladima mogućnosti umanjene upravo zbog Bregzita. Tri četvrtine građana želi bliže odnose sa Unijom, dok podaci govore i da Britanci daju prednost Evropi u odnosu na Sjedinjene Američke Države (SAD) kao poželjnom bezbednosnom partneru. Samo 18 odsto anketiranih Britanaca vidi SAD kao saveznika.

“Breturn” međutim, biće malo složeniji proces i zahtevaće političku volju obeju strana iako Evropljani za sada nominalno pokazuju otvorenost ka nekadašnjim partnerima na britanskom ostrvu.

U danu kada je Kir Starmer, posle samo dve godine na premijerskoj funkciji, objavio povlačenje, mnogi su, od predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen do predsednika Evropskog saveta Antonija Koste, izrazili zahvalnost Starmeru zbog saradnje, pre svega na polju bezbednosti. Čovek koje će najverovatnije ubrzo preuzeti Laburističku stranku i britansku vladu je Endi Barnam, nekadašnji gradonačelnik Mančestera. “Kapetan Preletač”, kako ga neki pogrdno nazivaju zbog čestog menjanja političkih stavova i unutarstranačkih tabora, Barnam će, po svemu sudeći, biti sedmi premijer u poslednjih deset godina. Najvažniji zadatak, baš kao što je to bio i Starmerov, biće popravljanje srozanog rejtinga Laburističke stranke među biračima i plan za ekonomski oporavak.

Koliko je tačno Bregzit uticao na osiromašenje stanovništva i pad britanske ekonomije teško je proceniti pošto su, ubrzo nakon odluke o izlasku zemlje iz EU, usledile pandemija izazvana korona virusom i energetska kriza usled rata u Ukrajini. Ipak, jedna direktna posledica Bregzita je pad vrednosti funte. Na dan referenduma 2016. godine funta je iznosila 1,31 evra, a danas vredi 1,15. Podaci Banke Engleske pokazuju da je britanska ekonomija danas manja za između 6 i 8 odsto u odnosu na 2016. Naravno, neke od najcrnjih prognoza za urušavanje britanske ekonomije nisu se ostvarile.

Nije došlo do trenutne recesije, niti do kraha tržišta nekretnina. Ipak, ekonomisti se uglavnom slažu da je izlazak iz EU negativno uticao na potencijal ekonomskog rasta Velike Britanije. Oni koji se sa takvim ocenama ne slažu svoje analize objavljuju u pretežno konzervativnim medijima poput “Dejli telegrafa”.

Ekonomski kolumnista ovog lista, u kojem je nekad jednom nedeljno svoja razmišljanja objavljivao i Boris Džonson, priznaje da ekonomski rezultati Bregzita nisu sjajni i da to “predstavlja udarac za ultra optimistične pristalice Bregzita koje su verovale da je dovoljno samo napustiti EU pa da se prosperitet pojavi kao dar s neba. Ali isto tako, učinak je neuporedivo bolji od onoga što su predviđali ministarstvo finansija i drugi ultra pesimisti. Britanska ekonomija je zapravo rasla približno istim tempom kao francuska, i znatno brže od ekonomija Italije, Nemačke i Japana. Doduše, kada se posmatra rast po glavi stanovnika, relativni učinak Britanije izgleda nešto slabije. Ipak, i dalje je bio bolji nego u Kanadi i Nemačkoj”, piše kolumnista “Dejli telegrafa” pokušavajući da odbrani tekovine glasanja pre deset godina.

Britain Brexit Anniversary

BRITANSKI SCENARIO KAO LEKCIJA OSTALIMA

Iako je prošla decenija od sudbonosne odluke da se okrenu leđa Evropskoj uniji, mnogi Britanci i dalje emotivno reaguju na obećanja i poteze Vestminstera. Ekonomske nedaće i osiromašenje, veliki jaz između bogatih i siromašnih, problemi stanovanja i zaposlenja, propadajući zdravstveni sistem – bilo bi nepravedno i netačno za sve to okriviti Bregzit. Ali ono što je evidentno na političko-ekonomskoj sceni britanskog ostrva jeste lutanje za jasnijom vizijom društva čija je većina nekad verovala da će osamostaljivanje doneti korist.

Dvopartijski politički sistem postaje petopartijski. Populistička desničarska retorika Najdžela Faraža donela mu je najveći broj glasova na majskim lokalnim izborima. Zelena stranka harizmatičnog lidera Zaka Polanskog preuzela je glasače nekada progresivnih laburista koji pak, kao da su na vlast došli nespremni da zemljom vladaju. Ruku na srce, svakome bi bilo izuzetno teško da zemlju pokrpi posle 14 godina torijevske politike koja tradicionalno-istorijski prioritet daje profitu u odnosu na šire društveno blagostanje. Odlazeći premijer Starmer izneverio je čak i svoje najbliže saradnike. Oni koji su bili sumnjičavi od početka iskoristili su priliku da podsete na karmu i Starmerovu veleizdaju Džeremija Korbina u čijoj je vladi sedeo i kojeg je nekada nazivao prijateljem. Uostalom, Kir Starmer ostaće upamćen i kao čovek koji je iz stranke izbacio i čuvenog reditelja, dvostrukog kanskog pobednika Kena Louča.

Ideološka podeljenost na leve i desne, konzervativne i progresivne činioce u britanskom društvu ne pomaže mnogo kada na red dođe nemilosrdna statistika. Prema zvaničnim podacima Nacionalnog biroa za statistiku, prosečna zarada u Britaniji ove godine porasla je za 4,6 odsto u odnosu na prošlu. Rast od oko 35 odsto u poslednjih deset godina je, međutim, zanemarljiv s obzirom na inflaciju koja je skoro celo povećanje pojela. Ali su zato cene stanova za izdavanje u proseku skočile za oko 45 odsto. Tendencija maskote Faraža da za ekonomske probleme krivi, a koga drugog nego migrante, teško da će na bilo koji način razrešiti ili olakšati postojeću krizu. Može samo, kao i u mnogim drugim zemljama, da ogoli njegovu nesposobnost i nemogućnost da efikasno odgovori na stvarne probleme većine građana. Po svemu sudeći, od budućeg premijera Barnama se očekuje precizna i konkretna ekonomska politika. Ono što on za sada donosi na premijersku funkciju kao plus je iskustvo iz Mančestera, miljama udaljenog od Vestminstera u kojem su se tokom poslednjih deset godina uglavnom smenjivali u privatnim školama obrazovani, od naroda odrođeni premijeri.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!