Omaž Bogdanu Tirnaniću (1941–2009)

U jednoj anketi je rekao da bi kad umre želeo da na groblju bude tišina, a onda – zaborav. Taj amanet je, naravno, prekršen zbog istorije njegove bolesti, kažnjive i neizlečive – koja se zove dar za pisanje. Koristio ga je, nekad i traćio, s lakoćom nekoga ko nema uzora i ko zna da neće imati ni dostojne imitatore i za koga je pisanje nešto što se podrazumeva. Voleo je da citira demistifikatorski odgovor Džona Forda na pitanje kako je uspeo da snimi film takve energije: „Kamerom!“

Džona Forda je svrstavao u najvažnije duhove našeg doba, kao i Hičkoka, Daglasa Sirka, Maršala Makluana, Žana Bodrijara i – Madonu. Od istorijskih ličnosti se, kako izgleda, najradije identifikovao sa Tomasom Pejnom, bivšim alkoholičarem i učesnikom francuske i američke revolucije kome je jednog kišnog jutra, sredinom decembra 1792. godine, u Londonu upriličeno suđenje u odsustvu, pod optužbom da je u svojim tekstovima širio „buntovničke klevete“, koji je izbegao vešala i posle napisao knjige Prava čoveka i Zdrav razum.

Možda su na njega uticaj imali i Dragan Marković i Frane Barbijeri, glavni urednici NIN-a. Zapravo, znam da je bilo tako, radio sam s njim u NIN-u sedamdesetih i osamdesetih, a tog perioda se sećam sa osećanjem duga i neke prošle unutrašnje radosti. Pričamo o tome ponekad, kao o onom golu protiv Brazila 1930. koji je dao 18-godišnji Aleksandar Tirnanić, Tirketov stric. Obe te priče nisu imale sasvim srećan kraj. Jugoslavija je posle izgubila od Urugvaja sa 4:0 a za sve nam je bio kriv onaj policajac koji je vratio loptu u igru tako da je onaj Anselmo savladao Jakšića. A i mi smo otišli svako na svoju stranu, no, priča o tome vodi u drugu zamršenu i ovde suvišnu priču i raspravu o stvarnom i mogućem. Deca ne shvataju o čemu pričamo, a ovi stariji se prave blesavi.

Ostaje samo hartija koja ne gori. Ona je Tirketu naklonjena. Lako kao da se samo folira, Bogdan Tirnanić je neponovljivo lucidno i atraktivno raščlanjavao duh vremena, novu generacijsku šifru 68-ih, beogradski andergraund duh otvoren prema svetu, posle malo i ovdašnju ljutnju na svet, a verovatno je sve to onim „nečim“ svojim i obogatio. Zato što je tome posvetio čitav život, najupečatljivije je ipak pisao o onoj svetlosti u tami koja proizvodi snove moćnije od realnosti – i prošlosti, koja je samo šaka pepela, napisaće u eseju o Normi Džin Bejker, ćerci jedne lude majke i unuci bake čedomorke, koja je postala mit jednog veka. Taj tekst liči na generacijski psihološki autoportret, možda i na neku vrstu kolektivne psihoterapije, što dobrim autorima uspe ponekad.

Pričao je kako je jednom umirao (pre nekoliko godina nađen je povređen na ulici) i kako mu se to nije svidelo pa se vratio, možda baš da doda još nešto priči o mitu o Normi Džin, tome da li je lepo umreti mlad i biti lep leš kao Džems Din ili doživeti stotu kao Leni Rifenštal. Kao omaž objavljujemo ovde taj njegov tekst koji je objavljen u NIN-u avgusta 2003, a koji je morao nastajati bar četrdeset godina.

Zbogom, Tirke. Ne zameri, tvoj tekst o Normi Džin, taj ključ za razumevanje jednog vremena, daćemo deci da nas lakše raskrinkaju – a pretendentima da, ako mogu, nauče da je pisanje mnogo više od foliranja.