Okolnosti i sumnjive sumnje

Zbog svog članstva u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS) nedavno je Aleksandar Trešnjev, sudija Posebnog odjeljenja za borbu protiv organiziranog kriminala Višeg suda u Beogradu izuzet iz predmeta zato što jednog od optuženih zastupa advokat Vladimir Beljanski, član istog udruženja. Ovoga petka, 15. jula – kako je najavljeno – o spojivosti sudačke funkcije i članstva sudija u strukovnim organizacijama, raspravljat će Visoki savet sudstva (VSS). Odluka o izuzeću, inače, druga je uperena protiv sudija: nemojmo zaboraviti ulogu predsjednika Višeg suda Aleksandra Stepanovića u „slučaju Vladimira Vučinića“, koji je od nadležnog sudije u „slučaju Mišković“ završio u advokatskim redovima.

O tome razgovaramo sa profesorom Miodragom Jovanovićem, koji na Pravnom fakultetu predaje teoriju, sociologiju i filozofiju prava, koji je i sam, uz brojne druge univerzitetske i ostale stručne aktivnosti, član Upravnog odbora CEPRIS-a.

„VREME„: Citiram dio odluke predsjednika Višeg suda Aleksandra Stepanovića o izuzeću sudije Trešnjeva, kojega ste istakli u svojoj pravnoj analizi (cepris.org), koji kaže da biografije osnivača „predstavljaju okolnost koja upravo izaziva sumnju u nezavisnost, samostalnost i nepristrasnost sudija, pri čemu se takva sumnja pojačava ukoliko se dogodi da su navedeni advokati punomoćnici, odnosno branioci stranaka u bilo kojim sudskim postupcima u kojima sude navedene sudije„. Tu su imena i sudije Miodraga Majića i advokata Vladimira Đerića, penzionisane sudije Vide Petrović Škero… pa i vaše. U čemu je, u stvari, pravni problem ove odluke sudije Stepanovića?

MIODRAG JOVANOVIĆ: U najkraćim crtama, pomenutom odlukom o izuzeću u potpunosti se podriva ideja o sudijskoj nepristrasnosti i nezavisnosti. Zakon o sudijama polazi od pretpostavke da sudija već poseduje ta svojstva, pa mu zbog toga i nameće dužnost da „u svakoj prilici“ – pa i onda kada bi se mogla pojaviti kakva sumnja – „održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost“ (čl. 3, st. 1). U isto vreme, Zakon nameće dužnost „državnim organima i funkcionerima“ da „svojim postupanjem i ponašanjem održavaju poverenje u nezavisnost i nepristrasnost sudija i sudova“ (st. 5), dakle da to poverenje ne podrivaju ako za to ne postoje valjano obrazloženi i kredibilni razlozi. Jedino što su zamenik tužioca za organizovani kriminal u svom zahtevu za izuzeće i predsednik Višeg suda u svom rešenju mogli da ustanove kao nepobitnu činjenicu jeste to da su sudija Trešnjev i advokat Beljanski članovi istog udruženja građana – CEPRIS-a. Međutim, sama za sebe, ta činjenica nikako ne može predstavljati „okolnost koja izaziva sumnju u sudijsku nepristrasnost“ o kojoj govori čl. 37, st. 2 Zakona o krivičnom postupku. Da je to tako, pokazuje i praksa Evropskog suda za ljudska prava, koji je u slučaju Salaman v. The United Kingdom (43505/98 ) utvrdio „da članstvo sudije u masonskoj loži Ujedinjenog Kraljevstva per se ne može stvarati sumnju u pogledu njegove nepristrasnosti u slučaju u kojem je jedan od svedoka ili stranaka takođe mason“. Usvajanje suprotne logike, kojom se rukovodi rešenje predsednika Višeg suda, vodilo bi apsurdnom i pogubnom zaključku da je na sudiji teret da kapricioznim i sumnjičavim strankama dokazuje da je nepristrasan. I laiku je jasno da se na tim osnovama ne može graditi država vladavine prava.

U svojoj pravnoj analizi kažete da se predsjednik Višeg suda Stepanović „upušta u problematiku prava na udruživanje sudija„, pa navodite i to da bi ovo izuzeće sudije Trešnjeva „moglo da posluži kao osnov za analogno postupanje i u slučajevima članstva u različitim drugim udruženjima koja okupljaju sve segmente pravosuđa, poput Udruženja za krivičnopravnu teoriju i praksu„. Visoki savjet sudstva je u svoj dnevni red uvrstio i pitanje spojivosti sudijske funkcije sa članstvom u strukovnim organizacijama, kakvu odluku očekujete? Ljepljenje „flastera“ na slobodno mišljenje sudija, kao što je to sa tužiocima već obavljeno?

Ne bih da se upuštam u spekulacije šta je motivacija svih aktera upletenih u „slučaj Trešnjev“, pa tako i Visokog saveta sudstva koji je najavio da će 15. jula odlučivati i „o spojivosti sudijske funkcije sa članstvom u nevladinoj organizaciji CEPRIS“. Ono što sam nastojao da pokažem u svojim pravnim analizama, objavljenim na sajtu organizacije, jeste da je, s jedne strane, rešenje o izuzeću nezakonito, a da je, s druge strane, VSS nenadležan da na apstraktan način – dakle, mimo nekog konkretnog slučaja – raspravlja o (ne)spojivosti sudijske funkcije sa članstvom u – gle čuda! – jednom vrlo konkretnom udruženju građana, kakvo je CEPRIS. Nesumnjivo je, ipak, da ako bi kojim slučajem rešenje o izuzeću ostalo na snazi, a VSS doneo nekakvu odluku o nespojivosti, to imalo ozbiljne pravno-političke posledice. Iste one koje su proizvedene svojevremenim pokušajima da se osujeti osnivanje Društva sudija Srbije. Paradoksalno, tada je sudijama prebacivano to što se povezuju u usko esnafsko udruženje, umesto da svoja prava štite u nekim širim oblicima udruživanja, a sada se, upravo suprotno, tvrdi da „nije moguće da se sud i advokatura ili sud i javna tužilaštva zajedno zalažu za nepristrasnost, nezavisnost i samostalnost u radu suda i sudija“ (rešenje o izuzeću sudije Trešnjeva). Obrni-okreni, u oba slučaja je reč o grubom ataku na slobodu udruživanja sudija.

Nije sudija Trešnjev jedini aktivni sudija koji je član CEPRIS–a, tu je i Miodrag Majić, apelacioni sudija koji ima blog u kojem vrlo otvoreno piše o problemima pravosuđa. Da li je Stepanovićevom odlukom da Trešnjev „u kombinaciji“ sa advokatom Vladimirom Beljanskim zaista predstavlja „sumnju u nezavisnost“ koja se pojačava, na udaru i sudija Majić i svi slični (i javno malobrojni) sudije koji žele napredak srpskog pravosuđa? Evo, nedavno je osnovana i Asocijacija žena sudija Srbije, kojoj je u fokusu nasilje u porodici i nad ženama…

Ne baratam nikakvim pouzdanim činjenicama na osnovu kojih bi mogao da govorim o nekakvom organizovanom „udaru“ na viđenije predstavnike sudstva. Mogu samo kao pažljiviji posmatrač srpske pravno-političke svakodnevice da uočim da se izvestan broj, naizgled povezanih, događaja odigrao u relativno kratkom vremenskom periodu. Osnivačka skupština CEPRIS-a je održana 29. maja ove godine; samo nekoliko dana kasnije svedoci smo posve retke situacije da tužilaštvo traži izuzeće sudije pretresnog veća, koji je i jedan od osnivača tog udruženja; predsednik Višeg suda u Beogradu ekspresno reaguje i već 16. juna donosi rešenje o njegovom izuzeću; samo koji dan kasnije, jedne visokotiražne dnevne novine donose vest da je isti taj predsednik suda u najužem krugu kandidata za novog ministra pravde; najzad, umesto da odlučuje o pritužbi izuzetog sudije, VSS najavljuje odlučivanje o (ne)spojivosti sudijske funkcije sa članstvom u CEPRIS-u. Možda je zaista reč o pukoj koincidenciji. No, sve i da je tako i da ovi događaji nisu plod nekakve isplanirane akcije, ostajem pri stavu da bi bilo kakva odluka o tobožnjoj nespojivosti sudijske funkcije sa članstvom u organizacijama poput CEPRIS-a bio oblik političkog zastrašivanja sudija i sprečavanja njihovog javnog delovanja.

Znate li za ijedan slučaj da je izuzeće nekog sudije, kao u ovom slučaju, inicirao zamjenik javnog tužioca, koji to – jasno je po definiciji njihove funkcije kao „samostalne„, ali ne i „nezavisne“ – sasvim sigurno nije mogao zatražiti bez „sugestije“ sa više, ako ne i najviše, instance? Pravosudne, ali ipak političke.

Da sam cinik, rekao bih da na tu nesvakidašnju situaciju treba gledati s pozitivne strane. Naime, jedna od osnovnih intencija inicijatora poslednjih promena krivičnoprocesnog zakonodavstva, koji su među osnivačima CEPRIS-a, bila je ta da se konceptom tužilačke istrage razdvoje sud i tužilaštvo, kako u očima okrivljenog oni ne bi predstavljaju jednu – istu – stranu. Slučaj Trešnjev bi, tako, mogao biti dokaz da, i pored silnih kritika kojima je bila izložena, ta reforma ipak daje rezultate, čim tužilaštvo pokazuje visok stepen osetljivosti na moguću pristrasnost jednog od sudija pretresnog veća.

Poglavlja 23 i 24 u pregovorima sa EU će, po svemu sudeći, biti otvorena; pitanje je kako ćemo ih zatvoriti, to ionako traje do kraja dugogodišnjeg pregovaračkog procesa. Kako tumačite ovakve nasrtaje na vas koji pravosudni sistem vidite zaista kao sistem, kao suradnju sudija, tužilaca, advokata, profesora…? Vaš statut koji upravo inzistira na cjelini i sistemu ispada problematičan za aktualnu vlast?

Kao građanin, mogu da pozdravim čin otvaranja pomenutih poglavlja, svestan, ipak, da je proces pridruživanja jedan politički proces i da EU vrlo često odlučuje da određene kritične korake u tom procesu preduzima prevashodno prema merilima političke celishodnosti (verujem da je ta sklonost Brisela ka političkom oportunizmu kumovala sadašnjoj velikoj političkoj krizi ove transnacionalne političke zajednice). Kao pravnik, međutim, ne mogu da ne primetim da sve i da su nas danas primili u članstvo to ništa ne bi promenilo u pogledu svih onih problema zbog kojih je CEPRIS osnovan. Ti problemi su sistemske prirode i, otuda, potreba da se na relativizaciji pravosuđa uključe svi zainteresovani akteri – sudije, tužioci, advokati, profesori prava. U tom pogledu, vrhunska ironija je da se poglavlje o pravosuđu otvara u trenutku dok nadležni segmenti tog istog pravosuđa nisu u stanju ni skoro tri meseca posle noćne akcije rušenja – ne Savamale, već pravne države – da ustanove koga bi zbog toga trebalo pozvati na odgovornost. Začudo, od pomoći nije bio ni premijerov dobronamerni savet da se odgovorni potraže među čelnicima gradske vlasti.

Vratimo se Visokom savjetu sudstva. Ta institucija CEPRIS, to je moja opaska, tretira kao neprijateljsku nevladinu organizaciju (jeste li zaista nevladina organizacija?), kakvih u Srbiji, po mišljenju vlasti, ima suviše. Sami ste primijetili u svojoj analizi da bi, u slučaju da VSS ustanovi da je članstvo sudije Trešnjeva u toj organizaciji nespojivo sa sudijskom funkcijom, takva odluka mogla „s pravom nekoga navesti na pomisao da nije trebalo ni dozvoliti registraciju jedne takve društveno pogubne ‘nevladine organizacije’„.

Da, interesantna i paradigmatična je ta igra reči koju najpre praktikuje predsednik Višeg suda u Beogradu, a sada za njom poseže i VSS. Dok o svim oblicima udruživanja pravnika koje pominje predsednik Višeg suda govori kao „udruženjima građana“, dotle jedino CEPRIS etiketira kao „nevladinu organizaciju“. Kao što sam već napisao u pravnoj analizi rešenja o izuzeću, to je valjda njegov način da pošalje subliminalnu poruku da postoji nešto potencijalno subverzivno u ciljevima i delovanju te organizacije. Pritom, ni predsednik Višeg suda u Beogradu, a izgleda niti VSS, kao da nisu svesni odredbe iz člana 2 Zakona o udruženjima, koja kaže: „Udruženje, u smislu ovog zakona, jeste dobrovoljna i nevladina nedobitna organizacija…“ Dakle, sva registrovana udruženja građana, pa tako i CEPRIS, po slovu zakona jesu nevladine organizacije. No, može biti da se iza ove igre reči ipak krije poruka da ima nevladinih organizacija, ali ima i onih drugih – „nevladinih organizacija“.

Na kraju, za što biste vi u CEPRIS–u mogli biti pogubni? Po raskrinkavanje svih neuspjelih reformi pravosuđa, po laganje EU da smo usklađeni sa evropskim zakonodavstvom i vladavinom prava, ili po pokušaju – a čini mi se da zaista to pokušavate – da se umne pravničke glave skupe zajedno i da pomognu da se zaista nešto u sasvim devastiranom pravosuđu – sudstvu, tužilaštvu, advokaturi – ali i na pravnim fakultetima svih oblika, pomakne nabolje. I zašto vlast misli da je udruživanje svih onih koji mogu unaprijediti pravni sistem i pravosuđe, u stvari, neprijateljski akt?

Najiskrenije, meni kao jednom od osnivača ni na kraj pameti nije bilo da bi neko CEPRIS mogao da percipira kao nekakvu opasnost po vlast. Naivno sam verovao – i još uvek verujem – da se ova i slična strukovna udruženja ne organizuju da bi rušila ovu ili bilo koju buduću vlast, već da bi svoje stručne kapacitete stavile u funkciju sveukupnog boljitka pravosuđa. O tome svedoči i član 1 našeg statuta u kojem se kaže je cilj delovanja CEPRIS-a „istraživanje, izučavanje i unapređenje pravosuđa u demokratskom društvu zasnovanom na vladavini prava i podeli vlasti“. Međutim, u društvu koje hronično pati od nedostatka kulture dijaloga i u kome se, umesto rasprave zasnovane na relevantnim argumentima, praktikuje verbalni rat etiketima, a neretko i uvredama, ne čudi me što je život CEPRIS-a započeo upravo takvim pokušajima da se on prokaže kao svojevrsna antidržavna organizacija. Pa se, tako, u rešenju predsednika Višeg suda u Beogradu CEPRIS proglašava za „nevladinu organizaciju … koja zadire u statusna pitanja sudija“ samo zato što se drznuo da za svoje projektno-istraživačke potrebe pojam pravosuđa tretira tako da se on odnosi „na sudove, javna tužilaštva i advokaturu, a u širem značenju i na druge organe od čijeg uređenja i delovanja zavisi rad sudova i vođenje sudskih postupaka“. Iz svega što se za ovo kratko vreme postojanja CEPRIS-a desilo, može se zaključiti da ćemo morati da idemo težim putem, ali pretpostavljam da i to na rečit način pokazuje opravdanost odluke da se organizujemo na ovim osnovama.