Odrastanje i druge neizvesnosti

Ove nedelje maturanti srednjih stručnih škola i gimnazija u Srbiji zauvek će napustiti školske klupe. Mada su euforični zbog završetka školovanja i zvanične potvrde da su konačno odrasli, ne može se reći da im je lako. U naredna dva meseca čeka ih mnogo izazova koji će većini odrediti budućnost. Iako verovatno ne znaju „gde im je glava“ zbog potrage za maturskom haljinom, izbora fakulteta ili traženja posla, nisu ni svesni koliko ih posla tek čeka.

„Idem u Tehničku školu, smer elektrotehničar elektrmotornih pogona. Dosad, na kraju svih godina sam imao prosek oko 3,5. Da napomenem da ništa nisam naučio u ovoj školi o tom smeru, tako da računajte da nemam nikakvu osnovu. Šta me zanima?

Dakle, hoću da upišem neki fakultet ili višu školu koji ispunjavaju sledeće uslove, svrstane po važnosti:

1. Da je lak

2. Da nije u Beogradu ili negde u Vojvodini (može Niš, Čačak, Kragujevac…)

3. Da nije preterano skup

4. Da ima puno lepih cura na njemu (glup uslov ali mi je važan)

Planirao sam da upišem psihologiju ili zaštitu na radu, ali za psihologiju sam čuo da je teška a za zaštitu na radu da su sve muškarci na tom fakultetu. Oba su u Nišu. U mom gradu imam i menadžment i roditelji me teraju na taj faks, ali ja ne znam ništa o njemu, da li je težak, šta se uopšte uči na tom fakultetu…“

Momak koji je ovu poruku ostavio na jednom forumu možda je ekstreman slučaj, ali daleko od toga da je izuzetak. U Centru za profesionalnu orijentaciju pri Nacionalnoj službi za zapošljavanje kažu da najveći problem mladih pri odlučivanju koju će školu da upišu jeste neinformisanost. Često dolaze sa pogrešnim idejama i predstavama, pa se dešava da stručnjacima Centra kažu: „Želim da budem pilot, šta treba da uradim?“ Neretko roditelji imaju viziju budućnosti svog deteta ili insistiraju na tome da ono nastavi posao ili fakultet koji je tradicija u porodici.

A ŠTA ĆEŠ TI DA STUDIRAŠ: Prema anketi najpopularnijeg omladinskog sajta Infostud u kojoj je tokom marta i aprila učestvovalo 804 maturanta iz cele Srbije, svaki deseti u tom trenutku – dva meseca pred upis na fakultet – još uvek se dvoumio oko izbora buduće profesije, a svaki dvadeseti nije imao nikakvu ideju o tome šta bi studirao.

Situacija je nešto drugačija kada se posmatraju samo gimnazije, jer gimnazijalci imaju svest o tome da bez fakulteta teško mogu da nađu posao. „Veći je problem što oni ne znaju šta se sve može studirati“, kaže za „Vreme“ Gordana Nikolić, psihološkinja Pete beogradske gimnazije. „Nabavila sam im knjigu A šta ćeš ti da studiraš?, u kojoj se nalazi spisak svih fakulteta sa smerovima, a dolaze nam i profesori i studenti da predstave svoje fakultete. Kada čuju šta se sve može studirati, pitam ih šta je po njima posao budućnosti, pa je tako mnogo njih odlučilo da studira poljoprivredu iako im je u početku delovao kao ‘seljački’ fakultet.“

Najpoželjniji fakulteti u Srbiji su ekonomija i menadžment, zatim jezici, a studije informatike nalaze se na trećem mestu. Na četvrtom mestu je pravo, a medicina i stomatologija su na petom mestu po interesovanju budućih studenata. Za njima slede elektrotehnika, arhitektura, turizam, vojska, psihologija i pedagogija.

Odgovarajući na pitanje iz pomenute ankete Infostuda „zbog čega želiš da studiraš“, maturanti su imali priliku da izaberu više ponuđenih odgovora. Uz uobičajene motive – sticanje znanja i lakše pronalaženje posla – trećina se izjasnila da sa diplomom ima više šansi za zaposlenje u inostranstvu. Zabrinjavajuće je i da 14 odsto ispitanika upisuje fakultet jer porodica to od njih očekuje. Gordana Nikolić potvrđuje da nije retka pojava da roditelji preko dece ostvaruju svoje ambicije: „Trudim se da objasnim deci da želje i mogućnosti nisu isto, a onda pozovem roditelje i skrenem im pažnju da i oni malo olabave pritisak.“

Svaki deseti maturant planira da studira jer ne zna šta bi drugo radio nakon završene škole, a tek jedan odsto želi da dobije indeks da bi izbegao vojsku. Još jednom napominjući da gimnazijalci završavaju srednju školu svesni toga da moraju da studiraju, Nikolićeva kaže da strah od vojske danas nije toliko izražen kao devedesetih, kada je po njenoj oceni kod maturanata ta vrsta straha imala i realnu osnovu. Ona dodaje da je u tom smislu najgori period bio od 1997. do 1999. godine, u vreme početka sukoba na Kosovu i bombardovanja SRJ.

ŠKOLARINA ODLUČUJE: Branislav Jovanović, PR Infostuda, objašnjava da na izbor studija utiče i to koliko se škole i fakulteti reklamiraju: „Popularnost privatnih fakulteta je u stalnom porastu, jer se mnogo više reklamiraju. Od državnih fakulteta najviše se oglašavaju oni koji imaju konkurenciju u privatnim. Činjenica je i da državni fakulteti vrlo lako popune mesta namenjena budžetskim studentima, ali se problem javlja prilikom popunjavanja samofinansirajućih mesta, pogotovu u manje popularnim oblastima.“

Svaki četvrti ispitanik nastaviće studije u svom gradu, a 67 odsto njih će se odseliti, jer u mestu u kome žive ne postoji željeni fakultet. Taj broj bi verovatno bio veći kada bi svi roditelji imali mogućnosti da finansiraju studije u drugom gradu. Koliko je finansijski aspekt bitan, pokazuje i podatak da je trećini maturanata najbitniji kriterijum za izbor fakulteta – visina školarine.

Ionako visoke cene školovanja ponovo su povećane, na nekim fakultetima i do 50 odsto, što je dovelo do ovih dana aktuelnog spora između Studentskog parlamenta i Beogradskog univerziteta i visokoškolskih ustanova. Većina fakulteta podigla je cene za 10.000 do 20.000 dinara. Ipak, školarina je i dalje najviša na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu koji ove godine nije menjao cenu i ona iznosi 240.000 dinara. Zanimljivo je da su školarine na Medicinskom i Filološkom fakultetu približne visine – 125.000, odnosno 119.000 – iako na drugom nije potrebno ni blizu onoliko nastavnih sredstava i laboratorijskog materijala koliko na Medicinskom.

Prema podacima sa sajta za zapošljavanje poslovi.infostud.com, podjednaka ponuda i potražnja postoji za radna mesta komercijaliste, za prodavce, menadžere prodaje, poslovne sekretarice, administrativne radnike, diplomirane ekonomiste i pravnike, kreditne službenike, blagajnike, referente osiguranja, vozače i magacionere, kao i pozicije u marketingu i ljudskim resursima.

Deficitarna zanimanja su knjigovođa, računovođa, revizor, diplomirani farmaceut, farmaceutski tehničar, diplomirani građevinski inženjer, građevinski inženjer, građevinski tehničar, arhitekta, projektant, diplomirani inženjeri geodezije, tehnologije, poljoprivrede, operateri na grafičarskim mašinama, odnosi sa javnošću. Odziv kandidata naročito je mali ako su potrebni sertifikati ili licence, pa se kandidatima savetuje da se dodatno usavršavaju i polažu stručne ispite, jer su radnici takvih kvalifikacija traženi.

ZBUNJENOST I STRAH: Još jedna velika životna promena za mnoge u ovom uzrastu jeste osamostaljenje. To se, pre svega, odnosi na one koji će otići na studije u drugi grad. A šta se događa sa onima koji nastave studije ili nađu posao u svom mestu?

„Oni uglavnom nemaju ideju da bi sad otišli od roditelja“, kaže Gordana Nikolić: „Međutim, želeli bi da što pre nešto urade, kako bi u budućnosti mogli da se osamostale. Ali sada ne razmišljaju tako mnogo o osamostaljivanju, jer činjenica je da nemaju ni finansijskih mogućnosti. Deca koja dođu iz unutrašnjosti, dolaze pod velikom roditeljskom žrtvom.“

Da zaista mali broj osoba u ovom uzrastu uspeva da se osamostali, pokazalo je i istraživanje agencije TNS Medija galup, po kom tek osam odsto mladih uzrasta od 18 do 24 godine živi odvojeno od roditelja (u uzorak je uključena populacija ovog uzrasta čiji su studenti samo deo).

Ono što je zajedničko za ovaj uzrast, bez obzira na to da li je reč o budućim studentima ili onima koji će se odmah zaposliti, ili da li su iz unutrašnjosti ili Beograda, jeste zbunjenost i strah. Naša sagovornica objašnjava da je prirodno da u tom prelomnom trenutku maturanti postanu regresivni. Najradije bi da se vrate u prvi razred srednje škole, u sigurnost poznatog okruženja. „U četvrtom razredu možete svašta da vidite. Sad su „face“, najstariji su u školi, a s druge strane su uplašeni od nepoznatog. Inače, u ovom uzrastu je uobičajeno da imaju probleme sa školom, zaljubljivanjem, preokupirani su sobom. To je razvojna faza, moraju da imaju krizu identiteta. Jesu li deca? Nisu. Jesu li odrasli? Pa, ni to baš nisu, završava Nikolićeva, dodajući da im tu i odrasli šalju duplu poruku. Kad žele nešto od adolescenata, naglašavaju im da su odrasli, a kad im ovi nešto traže, podsećaju ih da su još deca.

Matursko veče:

(MATURSKA HALJINA: Holivudski glamur)

Iako tvrde da „ne dižu frku“ oko maturske večeri, beogradski maturanti s kojima smo razgovarali kažu da će ih proslava ipak koštati između 500 i 700 evra. Mnogi među njima iznajmiće limuzinu čiji zakup košta između 100 i 150 evra po satu. Međutim, i bez ove vrste luksuziranja, proslava mature u finansijskom smislu predstavlja noćnu moru za većinu roditelja, pa je nedavno u jednoj TV anketi otac maturanta rekao: „Košta me, kao da ga ženim!“

Suprotno ubeđenju da u ovakvim prilikama muškarci prolaze jeftino, samo površno razgledanje izloga pokazuje da će ih garderoba i obuća koštati između 250 i 500 evra. Prema rečima trgovaca, ove sezone oni biraju lanene sakoe koji koštaju od 6000 do 15.000 dinara, košulje od 2200 do 4000, cipele od 4000 pa i do 20.000 dinara. Zapravo, za sve komade garderobe i obuće moguće je pouzdano utvrditi samo minimalne cene, jer se po luksuznijim radnjama koje reklamama privlače pažnju maturanata, prodaju i košulje, sakoi i pantalone čije cene idu i do visine šestomesečne prosečne srpske zarade.

A kad je o devojkama reč, nisu retki roditelji koji dižu kredit kako bi ih kompletno opremili. Haljine se mogu kupiti i za 2000 do 3000 dinara, ali, kako je, kažu stilisti, „glamur Holivuda ponovo aktuelan“, prosečna suma koju maturantkinje izdvajaju kreće se između 100 i 200 evra. Iako sve ređe šiju haljine, one koje se opredele za tu varijantu ne prolaze mnogo jeftinije, jer za ovu priliku uglavnom biraju skuplje materijale koje poveravaju proverenim šnajderima, a ovi svoje usluge debelo naplaćuju. Posebna stavka su cipele. Mnoge među njima će prvi put stati na štikle, pa je neophodno da cipele budu stabilne i udobne, a toga nema bez 100 evra. Devojkama nije dovoljno da nađu haljinu i cipele, pa da posao smatraju obavljenim. Tu su još i nadogradnja kose (250 evra), nadogradnja noktiju (15 do 25 evra), solarijum (15 evra), šminkanje (od 20 do 50 evra), frizura (od deset do 70 evra). Međutim, ni tu nije kraj troškovima, jer uz cipele je neophodna i odgovarajuća torbica, nakit, čarape, a iako se najčešće ne vidi, poželjno je da donji veš bude kvalitetan, dakle i skup.

Proslava mature u nekom od ekskluzivnih hotela i restorana košta u Beogradu 5000 dinara, dok su u drugim gradovima cene nešto niže. Šta je sve uključeno u tu cenu zavisi od mesta proslave, ali, uglavnom, u nju ulaze jedan do dva aperitiva, predjelo, glavno jelo, desert i piće. Neki direktori srednjih škola ovih dana sa svakim maturantom potpisuju protokol o ponašanju, koji, između ostalog, podrazumeva jedno žestoko piće kao aperitiv, a kasnije najviše dva piva ili pola litre vina. Onaj ko ne ispoštuje ovu odredbu iz protokola ili ilegalno unosi alkohol na proslavu, odmah će biti udaljen iz restorana, a takva mera biće preduzeta i prema svakom ko ne bude poštovao javni red i mir i bude remetio svečanosti.

Većina maturanata samostalno je organizovala nastavak slavlja na nekom od splavova ili u kafićima i klubovima, što je još jedna stavka na spisku troškova.