Odlučnost, trikovi i šapat na berzi

Dr Milan Stojadinović je postao ministar finansija, 20. decembra 1922. godine, u svojoj 34. godini, kao najmlađi ministar finansija dotad, a i posle toga, na jugoslovenskim prostorima. Dužnost je preuzeo od svog nekadašnjeg profesora dr Kumanudija, koji je u poslednji čas ispraznio državnu kasu i Narodnoj banci „vratio“ 100 miliona dinara državnog duga, pa svom nasledniku nije ostavio ni novac potreban za plate činovnika. Prvog radnog dana novi ministar morao je da napiše pismo Upravnom odboru Narodne banke i zatraži vraćanje tih 100 miliona dinara državi, da bi bar mogao da isplati ljudstvo uoči dolazećih praznika. Vratili su mu.

Finansijske prilike u zemlji bile su teške, mada su Stojadinovićevi prethodnici za novu državu već obezbedili osnovne sistemske stvari – unifikovan je novac, stvorena je jedinstvena emisiona banka, donet je prvi regularan budžet, spoljna trgovina je stavljena pod kakvu-takvu kontrolu, devizna politika je dobila podršku preko Blerovog dolarskog zajma (15 miliona u prvoj tranši), poreski sistem je proradio itd. Ipak, sve je to bilo još u toku, inflacija je sintetizovala sve nerešene probleme, dinar je na domaćim i stranim berzama neumoljivo padao.

Dr Stojadinović je prvo zaustavio pad kursa dinara i to s njemu svojstvenim ekspresnim, kratkoročnim potezima. Prvo je dao izjavu da je dotadašnja politika bila pogrešna, a to je bila politika prodaje Blerovih dolara po povoljnom kursu na Berzi, po spisku upisa koji je iz dana u dan bivao sve duži. Izjavu da je „pogrešno trošiti državne dolare i praviti vrlinu od nevolje“ lako je dao, jer dolara više i nije bilo, pa je još dodao da dinar treba pustiti da slobodno pliva i traži realan kurs. Sa druge strane, on je prijatelje iz Engleske trgovinske banke, u kojoj je do juče bio šef, zamolio da na Berzi prodaju što više funti sterlinga, a još je iz Londona zatražio kratkoročnu pozajmicu od 300.000 funti sterlinga, na podlozi duvana koji se nalazio na stovarištima Uprave državnih monopola. Tako su špekulanti bili zbunjeni, jer je dr Stojadinović vest o pozajmici iz Londona, ne precizirajući njen iznos, „u poverenju“ saopštio nekim prijateljima sa Berze – pa je ta poverljiva informacija u roku od jednog dana obišla uši svih berzanskih igrača. To je munjevito zaustavilo pad kursa dinara. Novi ministar je čak otvoreno izneo procenu da će špekulanti verovatno nadalje igrati na rast vrednosti dinara, a ne na njegov pad, kao što je dotada bio slučaj.

Doista, dinar praktično i nije mogao više ići naniže, jer je za četiri poratne godine sa kursa od blizu 100 dinara za 100 francuskih franaka, do januara 1923. godine, kada je dr Stojadinović seo u ministarsku fotelju, pao na kurs od 711 dinara za 100 franaka. U Cirihu, za 100 dinara dobijalo se samo tri švajcarska franka. Međutim, čim je dinar krenuo nešto naviše, zahvaljujući Stojadinovićevim operacijama, počeo je postupan povratak jugoslovenskog kapitala u zemlju, onog koji je prethodno pobegao u devize i na spoljne račune. Mnogi su se plašili da će ostajući u francuskim i švajcarskim francima gubiti imovinu i stalno su našeg junaka zapitkivali na kojem nivou misli da stabilizuje dinar. Jedan opozicioni političar je čak u parlamentu tražio da se to pitanje raseče kao Gordijev čvor, dakle jednokratnom revalvacijom, a ne da se to čini kao kad neko psu skraćuje rep, pa ga svakih šest meseci seče pomalo. No dr Stojadinović se nije izjašnjavao, pa je efekat popravke dinara dobio psihološko ubrzanje.

Mere na području devizne politike bile su praćene i riskantnim potezima u spoljnotrgovinskoj oblasti. Na primer, sve je iznenadilo kada je dr Stojadinović proglasio slobodan izvoz svinjske masti. Cene su odmah skočile na unutrašnjem tržištu, ali su seljaci odmah pokrenuli i mnogo širi turnus tovljenja svinja, pa je kroz šest meseci ponuda masti ne samo oborila domaće cene nego se i izvoz znatno uvećao. Na niz pozicija naš junak je ukinuo izvozne carine ili promenio sistem davanja izvoznih dozvola. On je ukinuo sistem „izvoznica“ i „uvoznica“, državnih dozvola koje su zapravo preprodavali oni koji su, kao ljudi bliski vlasti, do njih lako dolazili, a sa izvozom i uvozom zapravo nisu imali veze. Zaveo je sistem načelnih restrikcija ili povlastica umesto pojedinačnih dozvola, pa je na toj strani likvidirao širok krug špekulacija. Podstičući izvoz deregulacijom, dr Stojadinović je ipak uspeo da ojača devizne rezerve otkupljujući „izvozničku trećinu“ deviznih sredstava na deviznom tržištu. Tako je stekao devizne rezerve veće od 200 miliona dinara, s kojima je mogao da interveniše na deviznim berzama u Cirihu i Ženevi i otkupljuje viškove dinara, što je popravljalo njegov kurs i vraćalo poslove u zemlju.

Pošto je s dosta uspeha deregulisao spoljnu trgovinu, za špekulacije je ostao samo prostor za najmoćnije, najveće i najveštije, a glavni poslovi postali su poslovi sa drvetom u kojima su država, Dvor i ministri igrali ključnu ulogu. Jugoslovenski izvoz iz državnih i kraljevskih šuma bio je toliko dominantan i unosan da su mnogi dinar nazivali „drveni dinar“, jer je njegova vrednost zavisila od izvoza drveta (prateće špekulacije i afere bile su česte, a kulminirale su u poznatoj Našičkoj aferi 1932. godine, kada je do 1934. godine osuđeno 47 lica, no nijedan ministar). Tom krugu ljudi koji su nadzirali trgovinu drvetom, i od te kontrole sigurno imali krupne lične koristi, dakako, pripadao je i sam dr Milan Stojadinović.

Isto tako, „veliki igrači“ pozabavili su se i raznovrsnim poslovima koji su pratili naturalni tip isplate ratnih reparacija iz Nemačke. Ona je rado, umesto novca, za reparacije davala železničke uređaje, konstrukcije za železničke mostove, stare lokomotive i vagone, jer su posle Jugoslovenske kraljevske železnice bile upućene na njenu industriju u nabavci rezervnih delova i nove opreme. U tim poslovima učestvovao je i sam dr Stojadinović.

Kako piše Dragana Gnjatović, jedna od znatnih zasluga dr Stojadinovića za popravljanje finansijske situacije ogleda se i u tome što je budžet za 1923/24. godinu bio u znaku politike realnog budžetiranja. Na strani rashoda naš junak je realno predvideo sve državne potrebe i unifikovao rashode koji su dotad bili knjiženi po pokrajinama, a uneo je u budžet i sve obaveze države po investicionim kreditima u zemlji i inostranstvu. Te rashode izbalansirao je unifikovanim prihodima, izmenjenim porezima (glavni oslonac neposrednih poreza postao je ukupan čist prihod), a dodao je, po ugledu na Pačua, i velike prireze na porez na zemlju od 500 odsto (od čega je kasnije odustao).

Tako je već u to vreme dr Milan Stojadinović pobrao svu slavu za smirivanje inflacije i učvršćivanje dinara. Ipak, moglo bi se reći da je u svemu tome ogromnu ulogu odigrala i Narodna banka koja je 1923. i 1924. godine vodila izuzetno restriktivnu politiku novca. Upravni odbor Narodne banke štitio se od pritisaka na emisiju dinara bez pokrića Zakonom Vojislava Veljkovića iz 1920. godine, po kome je Centralnoj banci ograničen obim opticaja na iznos tri puta veći od njene zlatne i devizne podloge. Od toga je napravljen izuzetak tek za one dinare s kojima su oprezno kupovane devize u povoljnim trenucima na svetskim novčanim pijacama.