Odlazak uz tresak vratima

„Jedva čekam večerašnji utisak da saznam zašto sam dao ostavku“, napisao je na svom Tviter nalogu bivši ministar privrede Saša Radulović u nedelju, 26. januara, uoči emisije „Utisak nedelje“, a potom, u toku emisije, još jednom „tvitnuo“: „Dobra vest: sada kada smo usporili, zakočili i podmetnuli nogu reformama, mi smo za reforme. Samo brže.

utisak.“ U „Utisku nedelje“ gost je u poslednji čas bio zamenjen: umesto najavljenog Radulovića, tu je bio Aleksandar Vučić – glavni razlog za Radulovićevu ostavku, kako ćemo iz saopštenja Ministarstva privrede saznati dva dana kasnije. „Protivljenje reformama od strane kabineta prvog potpredsednika Vlade je najozbiljnije počelo početkom decembra kada je Ministarstvo privrede, nakon sprovedene javne rasprave, uputilo predloge Zakona o privatizaciji i izmena Zakona o stečaju Vladi Srbije na usvajanje. Ovo odustajanje od reformi je jasno ukazivalo da se planiraju izbori. Krajem decembra, očigledno pod pritiskom međunarodnih institucija, zakoni su prošli Vladu i poslati su u skupštinu, ali Vlada tokom januara, i pored više pisanih urgencija Ministarstva privrede koje su ukazivale na katastrofalne posledice neusvajanja zakona pre izbora, nije zakazala vanrednu sednicu skupštine na kojoj bi se raspravljalo o zakonima. Time su praktično i zakočene reforme“, piše Radulović, i objašnjava odnose u Vladi i brigu njenih lidera o ekonomskim problemima. „Vlada za sve ovo vreme nije nikada radila kao tim. Dnevni red za sednice Vlade poznat je pet minuta pred samu sednicu Vlade. Na Vladi se ništa ne diskutuje. Osetan je strah članova Vlade. I drugi članovi Vlade imaju slične probleme, ali se ne usuđuju da o njima javno govore. U dosadašnjem toku rada, predsednik Vlade nije bio prepreka reformskim aktivnostima. Sa druge strane, nije bio ni podrška. Premijer, koji deluje kao da je takođe pod velikim pritiskom svakodnevnih napada preko žute štampe, do sada nije pokazivao veliki interes, niti se bavio ekonomskim aktivnostima Vlade. Glavni kočničar svih reformi je bio i ostao kabinet prvog potpredsednika. Usvajanje ovih zakona i postavljanje preduzeća u restrukturiranju na zdrave noge je razlog zbog koga sam pristao da budem deo ove vlade, da kao član tima prihvatim odluku Vlade o lošim merama fiskalne konsolidacije, podizanju poreza, nedostatku čak i planova reformi poreske politike, poreske uprave, penzionog sistema, zdravstva, obrazovanja, sistema socijalne zaštite, tolerišem sve opstrukcije i neodgovornost javnih preduzeća. Tog razloga više nema. Ovim je obesmišljen moj svaki dalji ostanak u ovakvoj vladi“, piše Radulović u saopštenju Ministarstva od 28. januara.

BLOGERSKI POČETAK: Iako je od povratka u Srbiju 2005. godine bio konsultant (2007. otvorio konsultantsku firmu Emarket kapital), licencirani stečajni upravnik (od 2010. je vodio 14 stečajnih postupaka), te savetnik Asocijacije za mala i srednja preduzeća za poreski sistem, stručni saradnik Saveta Evrope, OEBS-a, Ambasade SAD, GIZ-a i NALED-a, iako je finansijski ekspert tužilaštva za stečaj i berzu, a zajedno sa timom eksperata držao treninge za tužioce, policijske inspektore za privredni kriminal, radne grupe i druge državne organe na temu privrednog kriminala i zloupotreba u stečaju, privatizaciji i na berzi – Saša Radulović je široj javnosti postao poznat kao – bloger, i to „VIP“ bloger na blogu B92. Diplomirani inženjer elektrotehnike, nakon 16-godišnjeg boravka i rada u Nemačkoj, Kanadi i SAD, sredinom 2006. otvara svoj nalog na blogu B92 gde, najčešće, kritikuje stanje u srpskoj privredi. Nakaradni poreski sistem, penzijske reforme, subvencije, finansije, privredni rast, monopol, NIS, sindikati, socijalni stanovi, „perpetuum mobile“ ekonomija… najčešće su bile teme Radulovićevih blogova. Precizan, jasan jezik, koherentni stavovi, inženjerska logika koja secira komplikovane teme, pristojnost prema „gostima“ na blogu, doneli su mu veliki broj pratilaca i čitalaca. Upoređivanjem tadašnjih Radulovićevih stavova o srpskoj privredi sa onima koje je iznosio za vreme svog kratkog, četvoromesečnog boravka na vlasti došlo bi se do zanimljivog zaključka – u dlaku su isti. I neophodno smanjenje nameta na rad uklanjanjem povećanje poreza na imovine, svima razumljiv bruto obračun plate na kraju svakog meseca, ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i finansiranje zdravstva iz budžeta, bizarnost činjenice da se u Srbiji skoro dvostruko manje oporezuje iznos iznad petostruke prosečne plate, nego plate daleko manje od proseka (danas je neoporezivi deo plate 11000 dinara), besmislenost postojanja PIO fonda, potreba novog zakona o radu, socijalne karte – sve se ovo, manje-više javljaju kao ideje i predlozi i Saše Radulovića, blogera, i Saše Radulovića, ministra privrede. Pred kraj 2007. jedan od komentara na Radulovićev blog bio je: „A da mi lepo gospodina Radulovića postavimo za ministra? Ko je za, nek’ podigne ruku :)“. Radulović je odgovorio: „Za mene isključivo Ministry of Silly Walks (čuveni skeč Letećeg cirkusa Monty Pythona, prim. aut.). Samo ne znam ko bi onda radio ovaj moj važan posao?“

BELI LISTIĆI I REFORMATOR KRATKOG VEKA: Postepeno, Radulovićevi tekstovi na blogu postaju sve jetkiji, po sopstvenom priznanju ranije glasač DS-a, pred izbore 2012. smatra da je ključno da DS ne dobije izbore. Na društvenim mrežama promoviše „bele listiće“, kaže da za neviđenu bahatost u vlasti treba kazniti DS. Pritom ne štedi ni druge stranke, te na jednom mestu kaže „jedina gora vlada od DS-SPS bila bi SNS-SPS“ – ista ona, dakle, u koju će ući nakon rekonstruisanog izbacivanja Dinkićevog URS-a u septembru 2013. Poslovni krugovi su oduševljeni njegovim angažovanjem; nakon samo četiri meseca ministrovanja, Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED) dodeljuje mu, zajedno sa direktorom poreske uprave Ivanom Simičem, priznanje „Reformator godine“, jer je „najviše doprineo popravljanju poslovnog ambijenta u Srbiji u 2013. godini i da je zaslužan za pokretanje inicijative za izmenu četiri sistemska zakona koji bi trebalo značajno da olakšaju uslove poslovanja“. Uzgred budi rečeno, godinu dana ranije Radulović nije birao reči za svog sadašnjeg kolegu-laureata: „Potpuno je neverovatno kakvi diletanti su dovedeni da uređuju poreski sistem u Srbiji. Ovaj čovek očigledno ne razume ono o čemu treba da savetuje. Da nešto razume, i da ima neko iskustvo, osim iskustvo državnog službenika, i da ga neko za to tamo odakle je došao pita, već bi u Sloveniji napravio promene poreskog sistema koji je potreban i Sloveniji i svim drugim bivšim bratskim republikama. Smanjite namete na rad. učinite proizvodnju jeftinom. pošaljite savetnika kući “

Takođe, na kraju 2013, podršku mu daju i privrednici: istraživanje Unije poslodavaca Srbije (UPS) pokazalo je da je 81,8 odsto privrednika zadovoljno radom ministra Radulovića, kao i da u velikom procentu podržavaju izmene Zakona o radu (90,9), ukidanje podsticaja stranim investitorima (88), ukidanje subvencija javnim i državnim preduzećima (83,3 odsto), a stoprocentnu podršku daju uvođenju reda u državne agencije i trošenje novca poreskih obveznika. Apsolutni konsenzus i stopostotnu podršku privrednika dobila je i mera ministra Radulovića za smanjenje nameta na rad. Više od polovine privrednika (51,6 odsto) je nezadovoljno zbog nedostatka političke podrške za sve ove reformske aktivnosti. Opet, uzgred budi rečeno, predsednik UPS-a Nebojša Atanacković će, prema saopštenju sa početka teksta iz Ministarstva privrede, zajedno sa Dačićem, Vučićem, te predsednicima dva sindikata Orbovićem i Čankom, „zabiti nož u leđa“ Raduloviću, odnosno na „kolegijumu Socijalno ekonomskog saveta“ dogovoriti da se praktično prekinu reforme i predlozi zakona o privatizaciji i stečaju povuku iz skupštinske procedure.

ZAKON O RADU: Ipak, sve ovo imalo je predigru u Predlogu zakona o radu, odnosno onom čime je Radulović dospeo u apsolutnu žižu javnosti u poslednjih nekoliko meseci. Javno mnjenje se na ovom pitanju bukvalno raspolutilo, klasno i ideološki. Jedni, mahom liberalnog pogleda na svet, sa klasičnim „manje države, pustite nas da radimo“ stavovima, u Raduloviću i njegovim reformama videli su retku pojavu na političkoj sceni, nekog čiji su stavovi beskompromisni i slični njihovim, ko bi mogao da povuče srpsku privredu i poboljša izlizani „privredni ambijent“, i ko je zaista spreman da ono što želi i progura do kraja (sam Radulović o svojim osobinama, na Tviteru: „Činjenica je da sam opasno zaražen can do pristupom stvarima i uporan ko mazga“). Na drugoj strani bili su protivnici novog zakona o radu. „Srbija se vraća u 19. vek, ukidaju se prava radnika koja su sticana decenijama i vekovima, poslodavci će moći da otpuste radnika kako im se ćefne, izgubiće se status stalno zaposlenih…“ Ovakvi stavovi dolazili su sa mnogih strana – počev od sindikata i sindikalnih lidera, mahom zaposlenih u javnom sektoru, preko onih koji su prinuđeni da rade po nekoliko poslova da bi opstali, pa sve do pobornika da je reč o „neoliberalnoj aždaji“, koji su se mogli naći na neobičnim mestima – na primer, u vrhu Ministarstva rada, koje je formalno bilo i predlagač novog zakona. „Izgubićemo i ovo malo radnih mesta što postoji“/“lakše otpuštanje automatski značiće i lakše zapošljavanje“, „zli poslodavci krvopije“/“dokle javašluk u javnom sektoru?“, išla je osnovna linija sukoba. A šta bi se promenilo novim zakonom o radu? Ukratko, otpremnine bi se davale samo za period proveden kod poslednjeg poslodavca (a ne za celokupan radni staž), poslodavci ne bi morali platu da baziraju na minulom radu, a promenile bi se i odredbe o sindikatima (Radulović na Fejsbuku, komentarišući izjavu predsednika Ujedinjenih granskih sindikata Branislava Čanka, da su „Iza predloga zakona o radu braća Arapi“: „Konačno smo raskrinkani. Posle svih podmetanja, konačno u sridu. Naravno, ono što žulja nije ovo: Uvodi se prag za osnivanje sindikata u nekoj firmi. Sindikat mora da ima barem deset članova. Sindikat je reprezentativan ako ima barem 20 odsto zaposlenih kao članove; Ukida se obaveza poslodavca da članarinu sindikatu odbija od plate i uplaćuje na račun poslodavca; Ukida se obaveza poslodavca da obezbedi svakom sindikatu uslove za rad; Ukida se privilegija sindikalnih zastupnika da ne rade, a primaju platu; Uvode se razumni kriterijumi za plaćeno odsustvo sa rada zbog sindikalnih aktivnosti; Ukida se prošireno dejstvo kolektivnog ugovora“). No, ono što upada u oči čitanjem Nacrta zakona o radu, i što deluje da je suština njegovih kritika jeste izmena člana 179, u kome, u članovima 10 i 12 piše: „Poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu ili učini povredu radne obaveze, i to: 10) ako njegovo ponašanje predstavlja radnju krivičnog dela učinjenog na radu i u vezi sa radom, nezavisno od toga da li je protiv zaposlenog podneta krivična prijava za krivično delo; 12) ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca ili ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca“. Dva su pitanja koja se nameću: u vezi sa članom 10 – ko, osim suda, može da utvrdi da li je zaposleni počinio krivično delo? Još je problematičniji član 12, i on, praktično, kao da daje odrešene ruke poslodavcu da radnika otpusti po volji: „ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca“ izuzetno je neprecizna odredba, koja bi bez dodatnih objašnjenja bila nerazumljiva i u kolokvijalnom razgovoru, nekmoli u predlogu jednog izuzetno važnog zakona.

I u medijima je sukob raspaljivan, bilo je mnogo tendencioznih naslova, a slabo potkrepljenih članovima novog zakona, a primetna je bila i medijska hajka na ministra – naročito iz lista „Kurir“, sa kojim Radulović ima slično iskustvo još iz 2011. godine. Ponovo, neobično da list, u kome nećete pročitati bilo koju kritičku misao usmerenu ka Aleksandru Vučiću, „razvlači“ ministra koga je upravo Vučić doveo. Tercirali su i Vučićevi saradnici – Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin i Velimir Ilić. Tu je već postajalo jasno u kom smeru se događaji odvijaju.

EPILOG: „Blic“ i „Novosti“ su odmah počeli da spekulišu da će Radulović osnovati stranku pred nastojeće parlamentarne izbore,“Novosti“ uz detalj da će uz Sašu Radulovića osnivač nove stranke biti i Ivan Tasovac. Istog dana kada je na sajtu Ministarstva privrede objavljen tekst ostavke, u javnost je izašao ministar finansija Lazar Krstić, rekavši da njegov utisak ni u jednom trenutku nije bio“ da je Kabinet vicepremijera kočničar reformi, već upravo suprotno – Vučić je prvi koji je pokrenuo temu da se o tim reformama razgovara“. Ujedno, Krstić je ponovio ono što je Vučić rekao u pominjanom „Utisku nedelje“ – da će se zakon o radu usvojiti, ali uz veće učešće „relevantnih faktora“, odnosno sindikata.

Jasno je da u Vladi nije bilo političke volje da se „proguraju“ Radulovićeve ideje. Takođe, očito je bilo da su glavne njegove zamisli bile u resoru drugih ministarstava – poreska reforma u Ministarstvu finansija, zakon o radu u Ministarstvu rada, što mu je dodatno otežavalo posao. Osnovao stranku ili ne, stekao se utisak da Radulović – jasnih stavova, pun ideja za reformu ekonomije i društva (slagali se sa njima ili ne) – ne pripada političkoj sferi, i da je teško videti način da, bez pomoći neke profesionalne političke stranke, ponovo dođe u poziciju u kojoj je bio do pre nekoliko dana – na sreću jednih, na žalost drugih.

foto: aleksa stanković